Crkva je jedno telo sa mnogim članovima pozvanim iz svakog naroda, plemena, jezika. U Hristu smo nova stvorenja; razlike među nama ne smeju biti po rasi, kulturi, obrazovanju i nacionalnosti, kao ni razlike između visokih i jednostavnih, bogatih i siromašnih, muškaraca i žena. Svi smo mi jednaki u Hristu, koji nas je jednim Duhom povezao u jednu zajednicu sa Sobom i jedne sa drugima; mi treba da služimo i da nam se služi bez ikakve podvojenosti i rezerve. Otkrivenjem Isusa Hrista u Svetome pismu delimo istu veru i nadu, i dopiremo do svih jednim svedočenjem. Ovo zajedništvo ima svoj izvor u jedinstvu trojedinog Boga, koji nas je usvojio kao svoju decu.
JEDINSTVO U HRISTOVOM TELU
Završivši svoje delo na Zemlji (Jovan 17,4), Isus je nastavio da se muči zbog stanja svojih učenika, čak i one večeri uoči svoje smrti.
Ljubomora je dovela da prepirke o tome ko je najveći i ko će biti naimenovan na visoke položaje u Hristovom carstvu. Isusovo objašnjenje da je poniznost suština Njegovog carstva i da će Njegovi pravi sledbenici biti sluge, dragovoljno dajući sebe i ne očekujući čak ni zahvalnost za uzvrat, kao da je palo na gluve uši (Luka 17,10). Čak i primer koji je On dao, ponizivši se da im opere noge, kada niko od njih to nije želeo da učini, izgleda kao da je bio uzaludan (vidi: 15. poglavlje u ovoj knjizi).
Isus je Ljubav. Njegovo saosećanje i ljubav povela je mnoštvo da Ga sledi. Ne shvativši ovu nesebičnu ljubav, Njegovi učenici bili su ispunjeni snažnim predrasudama prema onima koji nisu bili Jevreji, prema ženama, „grešnicima” i siromašnima, koje su ih učinile slepima prema Hristovoj sveobuhvatnoj ljubavi čak i prema ovim ljudima kojih su se gnušali. Kada su Ga zatekli kako razgovara sa Samarjankom, koja je bila na lošem glasu, učenici još nisu naučili da su polja zrela za žetvu, uključujući žito svih vrsta, spremna da budu požnjevena.
Međutim, Hristom nisu mogli da zagospodare predanje, javno mnjenje, pa čak i moć porodice. Njegova nezadrživa ljubav dosegla je ranjeni ljudski rod i obnovila ga. Takva ljubav koja će ih odvojiti od bezbrižne javnosti, biće dokaz da su pravi učenici. Kako je On voleo, tako je trebalo da i oni vole. Svet će uvek biti u stanju da prepozna hrišćane – ne zbog njihovog zvanja, već zbog otkrivanja Hristove ljubavi u njima (uporedi: Jovan 13,34.35).
Zato je, čak i u Getsimanskom vrtu, glavni predmet Hristovog razmišljanja bilo jedinstvo Njegove Crkve – jedinstvo onih koji su došli „iz sveta” (Jovan 17,6). On se kod svoga Oca zalagao za jedinstvo u Crkvi, slično jedinstvu koje doživljava Božanstvo. Molim se „da svi /Njegovi sledbenici/ jedno budu, kao ti oče, što si u meni i ja u tebi; da i oni u nama jedno budu, da i svet veruje da si me ti poslao”. (Jovan 17,21)
To jedinstvo je najmoćnije oruđe svedočenja Crkve, jer ono dokazuje Hristovu nesebičnu ljubav prema ljudskom rodu. On je rekao: „Ja u njima i ti u meni: da budu sasvim ujedno, i da pozna svet da si me ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k meni što si ljubav imao.” (Jovan 17,23)
Biblijsko jedinstvo i Crkva
Kakvu je vrstu jedinstva Hristos imao na umu u svojoj današnjoj vidljivoj Crkvi? Kako su mogući takva ljubav i jedinstvo? Ko je njen temelj? Ko su njeni sastavni delovi? Da li to iziskuje jednoobraznost ili dopušta raznolikost? Kako deluje jedinstvo? Jedinstvo Duha. Sveti Duh je pokretačka sila crkvenog jedinstva. On vodi vernike u Crkvu. Kroz Njega „mi se svi krstismo u jedno telo”. (1. Korinćanima 12,13) Ovi kršteni članovi treba da imaju jedinstvo koje Pavle opisuje kao „jedinstvo Duha”. (Efescima 4,3)
Apostol navodi osnovne sastavne delove jedinstva Duha: „Jedno telo, jedan duh”, kaže on, „kao što ste pozvani u jednom nadu zvanja svojega. Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i otac sviju, koji je nad svima, i kroz sve, i u svima nama.” (Efescima 4,4-6). Sedmostruko ponavljanje reči jedan naglašava potpuno jedinstvo koje apostol Pavle razmatra.
Pozivajući ih od svakog naroda i rase, Sveti Duh krštava ljude u jedno telo – telo Hristvo, Crkvu. Dok rastu u Hristu, kulturne razlike ne prave više nikakvu podvojenost. Sveti Duh slama prepreke između visokih i jednostavnih, bogatih i siromašnih, između ljudi i žena. Shvatajući da su svi u Božjim očima jednaki, oni jedni druge drže u časti.
Ovo jedinstvo dejstvuje i na društvenoj razini. To znači da su mesne crkve svuda jednake, čak iako neke od njih iz drugih zemalja dobijaju pomoć u novcu ili misionarima. Takvo duhovno jedinstvo ne poznaje nikakvu hijerarhiju. Domoroci i misionari pred Bogom su jednaki. Jedinstvena Crkva ima jednu nadu – „blaženu nadu” spasenja koja će se ostvariti prilikom „javljanja slave velikoga Boga i spasa našega Isusa Hrista”. (Titu 2,13) Ova nada izvor je mira i radosti i pruža moćan razlog za združeno svedočenje (Matej 24,14). Ona vodi do preobražaja, jer „svaki koji ovaj nad ima na njega, čisti se, kao i on što je čist”. (1. Jovanova 3,3)
Zajedničkom verom – lična vera u žrtvu pomirenja Isusa Hrista – svi postaju deo ovoga Tela. Jedno krštenje koje simboliše Hristovu smrt i vaskrsenje (Rimljanima 6,3-6) savršeno izražava ovu veru, svedočeći o zajednici sa Hristovim telom. Najzad, Sveto pismo uči da postoji jedan Duh, jedan Gospod i jedan Bog i Otac. Svi vidovi crkvenog jedinstva nalaze svoj temelj u jedinstvu Svetog Trojstva. „Darovi su različni, ali je Duh jedan. I različite su službe, ali je jedan Gospod. I različne su službe, ali je jedan Bog koji čini sve u svemu.” (1. Korinćanima 12,4-6) Obim jedinstva. Vernici doživljavaju jedinstvo uma i mišljenja. Obratite pažnju na sledeće opomene: „A Bog trpljenja i utehe da vam da da složno mislite među sobom po Hristu Isusu, da jednodušno jednim ustima slavite Boga i oca Gospoda našega Isusa Hrista.” (Rimljanima 15,5.6) „Molim vas pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi jedno govorite i da ne budu među vama raspre, nego da budete utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli.” (1. Korinćanima 1,10) „Utešavajte se, jednako mislite, mir imajte: i Bog ljubavi i mira biće s vama.” (2. Korinćanima 13,11).
Božja Crkva tada, treba da pokaže jedinstvo osećanja misli i delovanja. Da li to znači da vernici treba da imaju istovetna osećanja, misli i delovanje? Da li biblijsko jedinstvo u suštini znači jednoobraznost? Jedinstvo u različitosti. Biblijsko jedinstvo ne znači jednoobraznost. Biblijska metafora o ljudskom telu pokazuje da jedinstvo Crkve opstaje u različitosti.
Telo ima mnoge organe – svi doprinose najboljem radu tela. Svaki izvršava zadatak koji je od životne važnosti, iako je različit; nijedan nije beskoristan.
Ovo isto načelo deluje u Crkvi. Bog daje svoje darove „po svojoj vlasti svakome kako hoće” (1. Korinćanima 12,11), stvarajući zdravu različitost koja koristi zajednici. Ne misle svi članovi isto, niti su osposobljeni da izvrše isti posao. Svi, međutim, rade po uputstvu istoga Duha, izgrađujući Crkvu što bolje mogu svojim od Boga danim sposobnostima.
Da bi ispunila svoj zadatak, Crkvi je potreban doprinos svih darova. Zajedno oni ostvaruju potpuni evanđeoski pomak. Uspeh Crkve ne zavisi od izjednačenosti vernika niti od istovetnog delovanja svakog člana. On pre zavisi od svih vernika koji vrše od Boga određene zadatke.
U prirodi čokot sa svojim lozama prikazuje jedinstvo u različitosti. Isus je upotrebio metaforu zasnovanu na pojmu vinove loze da bi opisao jedinstvo vernika sa Njim (Jovan 15,1-6). Loze, vernici, su produžeci Čokota – Hrista. Kao što se svaka loza i svaki list razlikuju, tako se svaki pojedinac – hrišćanin razlikuje od ostalih, ali ipak jedinstvo postoji, pošto svi oni primaju hranu iz istog izvora, Čokota. Loze su pojedinačno odvojene i ne stapaju se jedna u drugu: ipak svaka loza biće u zajednici sa drugima, ako su spojene istim roditeljskim čokotom. One sve primaju hranu iz istog izvora: uzimaju u sebe iste životodavne tvari.
Tako hrišćansko jedinstvo zavisi od predanja vernika Hristu. Od Njega proizlazi sila koja oživljava hrišćanski život. On je izvor darova i sile koja je potrebna da se izvrši zadatak Crkve. Povezanost sa Njim oblikuje ukus, navike i način života svih hrišćana. Preko Njega povezani su svi članovi jedan sa drugim i združeni u zajedničkoj službi. Kada vernici ostanu u Njemu, sebičnost nestaje i uspostavlja se hrišćansko jedinstvo, koje ih osposobljava za izvršenje Njegove službe.
Na taj način iako u Crkvi postoje različiti temperamenti, svi rade vođeni jednim Poglavarom. Dok postoje mnogi darovi, dotle postoji samo jedan Duh. Iako se darovi razlikuju, ipak postoji skladno delovanje. „Ali je jedan Bog koji čini sve u svemu.” (1. Korinćanima 12,6) Jedinstvo vere. Različitost darova, ipak, ne znači različitost verovanja. U poslednjim danima Božja crkva biće sastavljena od ljudi koji sudeluju u javnom propovedanju večnog Jevanđelja – njihov život karakteriše poštovanje Božjih zapovesti i vere Isusove (Otkrivenje 14,12). Zajednički objavljuju svetu Božji poziv na spasenje.
Važnost jedinstva Crkve
Jedinstvo je bitno za Crkvu. Bez njega Crkva neće ispuniti svoj sveti zadatak.
Jedinstvo čini napore Crkve delotvornim. U svetu rastrzanom nesporazumima i sukobima, ljubav i jedinstvo među članovima Crkve – koji su različite ličnosti, različitog temperamenta i prirode – svedoči za vest Crkve mnogo silovitije nego što to može da učini bilo šta drugo. Ovo jedinstvo pruža neosporni dokaz njihove veze sa Nebom i o pravovaljanosti njihovog ovlašćenja kao Hristovih učenika (Jovan 13,35). To pruža dokaz o sili Božje Reči.
Sukob među nazovi hrišćanima izazvao je razočaranje kod nevernika i predstavljao je možda najveću prepreku njihovom prihvatanju hrišćanske vere. Pravo jedinstvo među vernicima opovrgava ovakvo gledište. To je najveći dokaz svetu, rekao je Hristos, da je On njihov Spasitelj (Jovan 17,23).
Jedinstvo otkriva stvarnost Božjeg carstva. Stvarno jedinstvena Crkva na Zemlji otkriva da njeni članovi ozbiljno očekuju da će zajedno živeti na nebu. Jedinstvo na Zemlji pokazuje stvarnost Božjeg večnog carstva. Na onima koji ovako žive ispuniće se reči iz Svetoga pisma: „Kako je lepo i krasno kad sva braća žive zajedno.” (Psalam 133,1)
Jedinstvo pokazuje snagu Crkve. Jedinstvo donosi snagu, nesloga slabost. Crkva je stvarno napredna i jaka kada su njeni članovi sjedinjeni sa Hristom i jedni sa drugima, složno radeći na spasavanju sveta. Tada, i samo tada, oni su u pravom smislu reči, „Bogu pomagači”. (1. Korinćanima 3,9)
Hrišćansko jedinstvo izazov je našem sve više razjedinjenom svetu, razjedinjenom sebičnošću. Jedinstvena Crkva je odgovor društvu podeljenom kulturom, rasom, polovima i nacionalnošću. Sjedinjena Crkva odupreće se sotonskim nasrtajima. Sile tame zaista nemaju nikakvu moć nad Crkvom čiji vernici vole jedni druge kao što ih i Hristos voli. Ubedljiv i divan utisak jedinstvene Crkve može se uporediti sa orkestarskim izvođenjem. U trenucima pre nego što se dirigent pojavi, dok muzičari podešavaju svoje instrumente i dok se zagrevaju, oni stvaraju neprijatne zvukove (kakofoniju). Međutim, kada se dirigent pojavi, prestaje haotična buka i sve oči uprte su u njega. Svaki član orkestra sedi staloženo, spreman da svira onako kako on upravlja. Sledeći vođstvo dirigenta, orkestar izvodi divnu, skladnu muziku.
Jedinstvo u Hristovom telu znači prisajedinjenje instrumenta mog života velikom orkestru pozvanih, pod dirigentsku palicu božanskog Dirigenta. Po Njegovom taktu, sledeći originalnu partituru stvaranja, mi imamo prednost da za ljudski rod izvodimo simfoniju Božje ljubavi.”[1]
Postizanje jedinstva. Ako Crkva želi da doživi jedinstvo, i Božanstvo i vernici moraju da se zalažu za njegovo ostvarenje. Šta je izvor jedinstva i da li ono može da se postigne? Koja je uloga vernika?
Izvor jedinstva. Sveto pismo ističe da jedinstvo ima svoje izvore u: 1) sili Oca koji ga održava (Jovan 17,11), 2) Očevoj slavi koju Hristos daje svojim sledbenicima (Jovan 17,22), i 3) Hristovom prebivanju u vernicima (Jovan 17,23). Sveti Duh, „Duh Hristov” usred Hristovog tela je koheziona (privlačna) sila i pojava koja ujedinjava svaki segment.
Slično glavčini i žbicama na točku – što bliže vernici Crkve (žbice) dođu Hristu (glavčini), utoliko se više približavaju jedni drugima. „Tajna pravog jedinstva u Crkvi i porodici ne postiže se ni diplomatijom, ni gospodarenjem, ni ulaganjem natčovečanskih napora za uklanjanje teškoća – iako treba i to često učiniti već zajednicom sa Hristom.”[2]
Sveti Duh kao Ujedinitelj. Kao „Hristov Duh” i „Duh istine”, Sveti Duh stvara jedinstvo.
1) Žiža jedinstva. Kada Duh uđe u vernike, On ih pobuđuje da prevaziđu ljudske predrasude o kulturi, rasi, polu, boji kože, narodnosti i društvenom položaju (vidi: Galatima 3,26-28). On to čini donošenjem Hrista u srce. Oni u kojima On prebiva usredsrediće se na Isusa, a ne na sebe. Njihovo zajedništvo sa Hristom uspostavlja ugovor o međusobnom zajedništvu – plod prebivanja Duha. Oni će tada smanjiti međusobne razlike i ujediniće se u zadatku proslavljanja Isusa.
2) Uloga duhovnih darova u postizanju jedinstva. Koliko je dostižan ovaj cilj za jedinstvo Crkve? Kada je Hristos otpočeo svoje posredničko delo pored svoga Oca na Nebu, On je bio uveren da cilj za sjedinjenje Njegovog naroda nije obmana. Preko Svetoga Duha On je dao naročite darove sa izričitom namerom da uspostavi „jedinstvo vere” među vernicima. Raspravljajući o ovim darovima, apostol Pavle je rekao da je Hristos „dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne jevanđeliste, a jedne pastire i učitelje”. Ovi darovi dati su Crkvi „da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristova; dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje sina Božjega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove”. (Efescima 4,11-13)
Ovi jedinstveni darovi namenjeni su razvoju „jedinstva Duha” u „jedinstvo vere” (Efescima 4,3.13), tako da vernici postanu zreli i postojani, a ne „više mala deca, koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke, u laži čovečjoj, putem prevare”. (Efescima 4,14; vidi: 16. poglavlje u ovoj knjizi)
Ovim darovima vernici iznose istinu u ljubavi i odrastaju u Hrista, Glavu Crkve – razvijajući moćno jedinstvo ljubavi. U Hristu, kaže apostol Pavle, „sve telo sastavljeno i sklopljeno svakim zglavkom, da jedno drugome pomaže po meri svakoga uda, i čini da raste telo na popravljanje samoga sebe u ljubavi”. (Efescima 4,16)
3) Osnova za jedinstvo. Kao „Duh istine” (Jovan 15,26) Duh Sveti radi na ispunjavanju Hristovog obećanja. Njegov zadatak je da uputi vernike u svaku istinu (Jovan 16,13). Jasno je onda da je istina u čijem se središtu nalazi Hristos osnova jedinstva. Zadatak Duha je da uputi vernike na „istinu koja je u Isusu”. Takvo proučavanje utiče na jedinstvo. Ipak, samo proučavanje nije dovoljno da donese pravo jedinstvo. Jedino verovanje u istinu, življenje po istini i propovedanje istine kakva je u Isusu donosi pravo jedinstvo. Zajedništvo, duhovni darovi i ljubav veoma su važni, ali njihova punina dolazi kroz Onoga koji je rekao: „Ja sam put i istina i život.” (Jovan 14,6) Hristos se molio: „Osveti ih istinom svojom, reč je tvoja istina.” (Jovan 17,17) Da bi doživeli jedinstvo, vernici moraju da prime svetlost koja odsjajuje iz Reči.
Pošto ova istina kakva je u Isusu, prebiva u srcu, ona će oplemeniti, uzdići, očistiti život odbacujući sve predrasude i trvenja.
Hristova nova zapovest. Kao i čovek, Crkva je načinjena po Božjem obličju. Kao što svako Lice Božanstva poseduje ljubav prema Drugome, tako i vernici Crkve vole jedni druge. Hristos je naložio vernicima da pokazuju svoju ljubav prema Bogu time što vole druge kao sebe same (Matej 22,39).
Sam Isus potpuno je ispunio načelo ljubavi na Golgoti. Upravo pre svoje smrti On je proširio nalog koji je ranije izložio, dajući svojim učenicima novu zapovest: „Da imate ljubav među sobom, kao što ja imadoh ljubav k vama.” (Jovan 15,12; uporedi: 13,34). To je značilo kao da im je rekao: „Molim vas da se ne borite za svoja prava, da se ne brinete da dobijete ono što vam pripada, da ne zahtevate ako ga ne dobijete. Molim vas da podmetnete gola leđa šibi, da okrenete drugi obraz, da budete lažno optuženi, da budete ismejani, potcenjeni, pretučeni, u modricama, prikovani na krst i sahranjeni ako to zahteva ljubav prema drugima. Jer to znači voleti druge kao što vas Ja volim.
1) Neostvarljiva mogućnost. Kako mogu da ljubim kao što je Hristos voleo? Nemoguće! Hristos traži nemoguće, ali On može da izvrši nemoguće. On obećava: „I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi.” (Jovan 12,32) Jedinstvo u Hristovom telu je plaćeno, jedinstvo vernika sa Bogom kroz Reč koja je postala telo. Ono je takođe i odnosom povezano, jedinstvo vernika preko njihovog zajedničkog korena u Čokotu. I na kraju, ono ima svoj koren u krstu: ljubav sa Golgote koja se rađa u vernicima.
2) Jedinstvo na krstu. Jedinstvo Crkve zbiva se na krstu. Jedino kada shvatimo da nismo u stanju da volimo i da ne volimo kao Isus, onda priznajemo svoju potrebu za Njegovom prisutnosti – i verujemo Mu kada kaže: „Bez mene ne možete činiti ništa”. (Jovan 15,5) Na krstu shvatamo da On nije umro samo za nas, nego za svako lice na Zemlji. To znači da On voli sve narode, rase, boje i društvene staleže. On sve podjednako voli, ma kakve bile njihove razlike. To je razlog zašto jedinstvo ima svoj koren u Bogu. Čovekovo uskogrudo gledište teži ka odvajanju ljudi. Krst prodire kroz ljudsko slepilo i na ljudska bića stavlja etiketu sa Božjom cenom. On pokazuje da niko nije bezvredan. Svi su poželjni. Ako ih Hristos voli, onda i mi treba da ih volimo.
Kada je Hristos predskazao da će Njegovo raspeće sve privući k Njemu, On je mislio da će magnetski privlačna sila od Njega, najvećeg od svih stradalnika, doneti jedinstvo Njegovom telu, Crkvi. Veliki ponor između Neba i nas, ponor koji je Hristos premostio, čini beznačajnim onaj mali korak preko ulice ili grada, koji moramo da učinimo da bismo doprli do brata. Golgota znači „Nosite bremena jedan drugoga”. (Galatima 6,2) On je poneo celokupni teret celog ljudskog roda koji je skrhao Njegov život, tako da bi mogao da nam da život i slobodu da pomognemo jedni drugima.
Koraci ka jedinstvu. Jedinstvo ne dolazi samo po sebi. Vernici moraju da se založe da bi ga obezbedili.
- Jedinstvo u domu. Dom je idealno vežbalište za crkveno jedinstvo. (vidi: 22. poglavlje u ovoj knjizi) Ako u domu naučimo mudro postupanje, ljubaznost, nežnost i ljubav sa Krstom kao njegovim središtem, bićemo u stanju da ova načela sprovedemo u Crkvi.
- Cilj za jedinstvo. Nikada nećemo postići jedinstvo ako savesno ne radimo na njemu. I nikada ne možemo samozadovoljno da smatramo da smo ga postigli. Moramo se svakodnevno moliti za jedinstvo i bržljivo ga negovati.
Razlike moramo svesti na najmanju meru i izbeći prepirke oko onog što nije bitno. Umesto da se usredsredimo na ono što nas razdvaja, mi treba da govorimo o mnogim dragocenim istinama u kojima se slažemo. Govorite o jedinstvu i molite se da se Hristova molitva ispuni. Čineći tako, možemo ostvariti jedinstvo i sklad koji Bog želi da imamo.
- Zajednički rad na zajedničkom cilju. Crkva neće doživeti jedinstvo dok god, delujući kao jedna celina ne bude uključena u objavljivanje Jevanđelja Isusa Hrista. Takav zadatak pruža idealnu vežbu za učenje sklada. On poučava vernike da su svi oni pojedinačni delovi moćne Božje porodice i da sreća celine zavisi od dobrobiti svakog vernika.
U svojoj službi Hristos je spojio obnavljanje duše i obnovitelja. A kada je svoje učenike poslao dajući im zadatak, On je zadržao slično načelo: propovedanje i lečenje (Luka 9,2; 10,9). Tako, Hristova crkva mora da sprovede i jedno i drugo – i delo propovedanja – služba Reči – i zdravstveno-misionarsko delo. Nijedna od ovih faza Božjeg dela ne sme da se nezavisno sprovodi ili da postane takva da zauzme svu pažnju. Kao i u Hristovo vreme, radeći zajedno i skladno, uravnoteženost mora da obeleži naš rad za duše.
Oni koji su uključeni u različite faze rada u Crkvi, moraju blisko da sarađuju ako žele da silno iznesu evanđeoski poziv svetu. Neki smatraju da jedinstvo znači sjedinjenje za uspešnost. Međutim, metafora o telu ukazuje na to da je svaki organ, veliki ili mali, važan. Saradnja – ne rivalstvo – je Božji plan za Njegovo delo širom sveta. Na taj način jedinstvo u Hristovom telu postaje dokaz Hristove nesebične ljubavi koja se tako veličanstveno otkrila na krstu.
- Razvijati globalnu perspektivu. Crkva ne ispoljava pravo jedinstvo ako u svim delovima sveta aktivno ne izgrađuje Božje delo. Crkva treba da čini sve što može da bi se izbegla nacionalna, kulturna ili oblasna podvojenost. Da bi se postiglo jedinstvo prosuđivanja, cilja i delovanja, vernici različitih nacionalniosti moraju da se mešaju i zajedinički rade i služe.
Crkva mora da brine o tome da ne gaji isključive interese koji će štetiti njenom združenom radu po celom svetu. Vođstvo Crkve mora da radi tako da sačuva jednakost i jedinstvo, vodeći računa da ne započne programe ili podigne zgrade u svakoj oblasti, koje moraju biti finansirane na račun izgradnje Dela u drugim delovima sveta.
- Izbegavati stavove koji dele. Sebičnost, gordost, samopouzdanje, samodovoljnost, superiornost, predrasude, kriticizam, optužbe, nalaženje grešaka među vernicima doprinose nejedinstvu u Crkvi. Često se iza ovakvog stava krije nestajanje prve ljubavi u hrišćanskom iskustvu. Ponovni pogled na Božji dar u Hristu na Golgoti može da obnovi međusobnu ljubav (1. Jovanova 4,9-11). Božja milost posredstvom Svetoga Duha može da otkloni ove izvore nejedinstva u neobraćenom srcu. Kada je u jednoj novozavetnoj crkvi nastao problem nejedinstva, apostol Pavle je savetovao Crkvi da „po Duhu hodi”. (Galatima 5,16) Neprekidnom molitvom moramo da tražimo vođstvo Duha koji će nas dovesti do jedinstva. „Hodanje po Duhu” donosi duhovni rod – ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrotu, milost, veru, krotost, uzdržanje – koji je delotvoran lek protiv nejedinstva (Galatima 5,22.23).
Apostol Jakov govori protiv jednog drugog korena nejedinstva zasnovanog na našem ponašanju prema pojedincima a u skladu sa njihovim bogatstvom ili društvenim položajem. Strogim izrazima on objavljuje takvu pristrasnu naklonost: „Ako gledate ko je ko, greh činite, i bićete pokarani od zakona kao prestupnici.” (Jakov 2,9) Pošto Bog ne gleda ko je ko (Dela 10,34), mi ne treba da pravimo razliku između nekih vernika Crkve zbog njihovog položaja, bogatstva ili sposobnosti. Mi možemo da ih poštujemo, ali ne treba da ih smatramo vrednijim našem nebeskom Ocu od najjednostavnijeg Božjeg deteta. Hristove reči ispravljaju naš pogled: „Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste.” (Matej 25.40) On je predstavljen u ličnosti najmanjega, kao i u ličnosti najblagoslovenijeg među vernicima. Svi su Njegova deca, pa otuda su za Njega podjednako važni.
Isto kao što je naš Gospod, Sin čovečji, postao brat svakom Adamovom sinu i kćeri, tako i mi – Njegovi sledbenici – pozvani smo da težimo jedinstvu duha i zadatka, spasavajući svoju braću i sestre od „svakog plemena i jezika i kolena i naroda”. (Otkrivenje 14,6)
[1] Benjamin F. Reaves, „What Unity Means to Me”, Adventist Review, December 4, 1986, p.20.
[2] Vajt, Temelji srećnoga doma, str. 144.
