Bog Sin

Bog večni Sin ovaploćen je u Isusu Hristu. Kroz Njega je sve stvoreno, Božji karakter je otkriven, izvršeno spasenje ljudskog roda i sud svetu. Za svu večnost živi Bog postao je i čovek Isus Hristos. Začet je Svetim Duhom i rodila Ga je devojka Marija. Živeo je i iskusio iskušenja kao ljudsko biće, ali je savršenim primerom pokazao Božju pravednost i ljubav. Svojim čudima On je otkrio božansku silu i umro na krstu za naše grehe i umesto nas, vaskrsnuo je iz mrtvih i vazneo se na Nebo da u nebeskoj svetinji vrši službu za nas. Doći će opet u slavi da konačno oslobodi svoj narod i obnovi sve tvari.

BOG SIN

Pustinja je postala prava noćna mora zbog otrovnica. Zmije su gmizale ispod lonaca, omotavale se oko šatorskih kočića, skrivale se među dečjim igračkama, ležale u zasedi na posteljama. Njihovi zubi koji su se duboko zarivali, ubrizgavali su smrtonosni otrov.

Pustinja koja je nekada bila Izrailjevo utočište, postala je njegovo groblje. Svuda unaokolo ležale su stotine umirućih. Shvativši svoj položaj, uplašeni roditelji požurili su ka Mojsijevom šatoru, moleći za pomoć. „I Mojsije se pomoli za narod.”

Božji odgovor? Načini livenu zmiju i podigni je visoko – i svi koji pogledaju u nju, biće spaseni. „I načini Mojsije zmiju od medi, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od medi, i ozdravi.” (4. Mojsijeva 21,9)

Zmija koja je predstavljala greh uvek je bila simbol sotone (1. Mojsijeva 3; Otkrivenje 12). Logor je upao sotoni u ruke. Božji lek? Ne gledanje na jagnje na oltaru u svetinji, već gledanje u bronzanu zmiju.

To je bio neobičan simbol za Hrista. Ali isto kao što je lik zmija koje su ujedale bio podignut na stub, Isus je „u obličju tela grehovnoga” (Rimljanima 8,3) trebalo da se podigne na sramni krst (Jovan 3,14.15). On je postao grehom, uzimajući na sebe sve grehe svih koji su živeli ili koji će živeti. „Jer onoga koji ne znadijaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božja u njemu.” (2. Korinćanima 5,21) Gledajući na Hrista beznadežno čovečanstvo može naći život.

Kako je ovaploćenje moglo da donese spasenje ljudskom rodu? Kakve je posledice imalo za Sina? Kako je Bog mogao da postane ljudsko biće i zašto je to bilo potrebno?

Ovaploćenje: predskazanje i ispunjenje

Božji plan o spasenju onih koji su zastranili od Njegovog mudrog saveta (Jovan 3,16; 1. Jovanova 4,9) ubedljivo ističe Njegovu ljubav. U ovom planu Njegov Sin je „određen još pre postanja sveta” kao žrtva za greh, da postane nada ljudskog roda (1. Petrova 1,19.20). On treba da nas dovede natrag Bogu i donese oslobođenje od greha uništenjem dela đavola (1. Petrova 3,18; Matej 1,21; 1. Jovanova 3,8).

Greh je odvojio Adama i Evu od Izvora života, a njegov rezultat trebalo je da se pokaže u trenutnoj smrti. Međutim, u skladu sa planom koji je načinjen pre utemeljivanja sveta (1. Petrova 1,20.21), „savet mirni” (Zaharija 6,13), Bog Sin je stao između njih i božanske pravde, premošćujući provaliju i sprečavajući smrt. Čak i pre krsta, Njegova milost u tom razdoblju održavala je grešnike u životu i uveravala ih u spasenje. Ali da bi nas vratio da u potpunosti budemo sinovi i kćeri Božje, morao je da postane čovek.

Čim su Adam i Eva sagrešili, Bog im je pružio nadu obećanjem o neprijateljstvu između zmije i žene, između njihovog potomstva. U značenjski složenoj izjavi iz 1. Mojsijeve knjige 3,15. zmija i njeno potomstvo predstavlja sotonu i njegove sledbenike; žena i njeno potomstvo predstavlja Božji narod i Spasitelja sveta. Ova izjava bila je uzvišeno, svečano obećanje da će se borba između dobra i zla završiti pobedom Božjeg Sina.

Pobeda će, međutim, biti bolna. „Ono (Spasitelj) će ti (sotona) na glavu stajati, a ti (sotona) ćeš ga (Spasitelj) u petu ujedati.” (1. Mojsijeva 3,15) Niko iz te borbe neće izaći neozleđen.

Od tog trenutka ljudski rod je počeo da iščekuje Obećanoga. Stari zavet široko otkriva ovu težnju. Proročanstva su predskazivala da će svet kada Obećani bude došao, dobiti dokaze koji će potvrditi Njegov identitet.

Proročka dramatizacija spasenja. Nakon nastanka greha, Bog je ustanovio sistem prinošenja životinjskih žrtava koje su slikovito prikazivale misiju Spasitelja koji treba da dođe (vidi: 1. Mojsijeva 4,4). Ovaj sistem simbola je slikovito prikazivao način na koji će Bog Sin iskoreniti greh.

Zbog greha – prekršaja Božjeg zakona – ljudski rod suočio se sa smrću (1. Mojsijeva 2,17; 3,19; 1. Jovanova 3,4; Rimljanima 6,23). Božji zakon zahtevao je grešnikov život. Međutim, u svojoj beskonačnoj ljubavi Bog je dao svoga Sina „da nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima život večni”. (Jovan 3,16) Kakvo neshvatljivo delo ljubavi – Bog večni Sin kao zamena lično plaća kaznu za greh da bi nam tako dao oproštenje i omogućio pomirenje sa Božanstvom.

Posle izlaska Izrailjaca iz Egipta, žrtveni darovi vršeni su u Šatoru od sastanka kao deo zavetnog odnosa između Boga i Njegovog naroda. Izgrađena od strane Mojsija prema nebeskom nacrtu, Svetinja i njene službe bile su uspostavljene da bi slikovito prikazale plan spasenja (2. Mojsijeva 25,8.9.40; Jevrejima 8,1-5).

Da bi dobio oproštenje, grešnik koji se kaje doveo je žrtvenu životinju koja je bila bez mane – sliku bezgrešnog Spasitelja. Grešnik je tada trebalo da stavi ruku na nevinu životinju i ispovedi svoje grehe (3. Mojsijeva 1,3.4). Ovaj čin simbolički je prikazao prenošenje greha sa grešnika koji je kriv na nevinu žrtvu, opisujući prirodu žrtve kao zamene.

Pošto „bez prolivanja krvi ne biva oproštenje” greha (Jevrejima 9,22), grešnik je posle toga zaklao životinju, učinivši tako vidljivom smrtonosnu prirodu greha. Bio je to žalostan način za izražavanje nade, ali i jedini način da grešnik izrazi svoju veru.

Posle sveštenikove službe (3. Mojsijeva 4-7), grešnik je dobio oproštenje za greh verom u smrt Spasitelja koji će doći kao Zamena i koga je životinjska žrtva simbolički predstavljala (uporedi: 3. Mojsijeva 4,26.31.35). Novi zavet prikazuje Isusa Hrista, Božjeg Sina, kao „Jagnje Božje koje uze grehe sveta”. (Jovan 1,29) Svojom skupocenom krvlju „kao bezazlena i prečista jagnjeta” (1. Petrova 1,19), On je izvojevao otkupljenje ljudskog roda od konačne kazne za greh.

Predskazanja o Spasitelju. Bog je obećao da će Spasitelj – Mesija – Pomazanik – doći iz Avramove loze: „I blagosloviće se u semenu tvojemu svi narodi na zemlji.” (1. Mojsijeva 22,18; uporedi: 12,3)

Isaija je prorokovao da će Spasitelj doći kao muško dete i imaće i ljudsku i božansku prirodu: „Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savetnik, Bog silni, otac večni, knez mirni.” (Isaija 9,7) Vitlejem će biti mesto Njegovog rođenja (Mihej 5,2).

Rođenje ovog božansko-ljudskog bića biće natprirodno. Navodeći tekst iz Knjige proroka Isaije 7,14. Novi zavet kaže: „Eto, devojka će zatrudneti, i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuilo, koje će reći: s nama Bog.” (Matej 1,23)

Spasiteljeva služba predstavljena je ovim rečima: „Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glase krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica. Da oglasim godinu milosti Gospodnje.” (Isaija 61,1.2; uporedi: Luka 4,18.19)

Mesija će podneti odbacivanje. Biće shvaćen kao „koren iz suhe zemlje”. „Ne bi obličja ni lepote u njega; i videsmo ga, i ne beše ništa na očima čega radi bismo ga poželeli… Prezren beše i odbačen između ljudi bolnik i vičan bolestima… Ni za što ga ne uzimasmo.” (Isaija 53,2-4)

Prisni prijatelj će Ga izdati (Psalam 41,9) za trideset srebrnika (Zaharija 11,12). Za vreme suđenja pljuvaće Ga i tući (Isaija 50,6). Oni koji su izvršili smrtnu kaznu nad Njim bacaće kocke za haljine koje je nosio (Psalam 22,18). Nijedna Njegova kost neće se slomiti (Psalam 34,20), ali Njegova rebra biće probodena (Zaharija 12,10). U svojim patnjama neće se opirati nego će biti „kao ovca nema pred onim koji je striže ne otvori usta svoja”. (Isaija 53,7)

Nevini Spasitelj mnogo će patiti za grešnike. „On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se… On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo… I Gospod pusti na nj bezakonje svih nas… Istrže se iz zemlje živih i za prestupe naroda mojega bi ranjen.” (Isaija 53,4-8)

Spasitelj je prepoznat. Jedino je Isus Hristos ispunio ova proročanstva. Sveto pismo izvodi Njegovo rodoslovlje od Avrama, nazivajući Ga Avramovim sinom (Matej 1,1), a Pavle potvrđuje da je obećanje Avramu i njegovom potomstvu ispunjeno u Hristu (Galatima 3,16). Mesijanska titula „Sin Davidov” u velikoj meri odnosila se na Njega (Matej 21,9). Prepoznat je kao obećani Mesija koji će sesti na Davidov presto (Dela 2,29.30).

Isusovo rođenje bilo je čudo. Devojka Marija „nađe se da je trudna od Duha Svetoga”. (Matej 1,18-23) Rimska naredba dovela ju je u Vitlejem, u predskazano mesto Njegovog rođenja (Luka 2,4-7).

Jedno od Isusovih imena bilo je Emanuilo ili „S nama Bog”, a odražavalo je Njegovu božansko-ljudsku prirodu i slikovito prikazivalo poistovećivanje Boga sa ljudskim rodom (Matej 1,23). Njegovo uobičajeno ime Isus, usredsređeno je na Njegov spasonosni zadatak: „I nadeni mu ime Isus; jer će on izbaviti svoj narod od greha njihovih.” (Matej 1,21)

Isus je svoju misiju poistovetio sa Mesijinom misijom što je prorečeno u Knjizi proroka Isaije 61,1.2: „Danas se izvrši ovo pismo u ušima vašima”. (Luka 4,17-21)

Iako je ostavio dubok utisak na svoj narod, Njegova vest, bila je odbačena od većine ljudi (Jovan 1,11; Luka 23,18). Sa nekoliko izuzetaka, On nije bio priznat za Spasitelja sveta. Umesto prihvatanja, Susretao se sa smrtnom opasnošću (Jovan 5,16; 7,19; 11,53).

Na kraju troipogodišnje Isusove službe, jedan od učenika, Juda Iskariotski, izdao Ga je (Jovan 13,18; 18,2) za trideset srebrnika (Matej 26,14.15). Umesto da se odupre, On je pokarao svoje učenike što su pokušali da Ga brane (Jovan 18,4-11).

Iako nevin, iako nije učinio nikavo zlo delo, za manje od dvadeset i četiri sata nakon hapšenja, bio je pljuvan, ispitivan, osuđen na smrt i razapet na krst (Matej 26,67; Jovan 19,1-16; Luka 23,14.15). Vojnici su bacali kocke za Njegovu odeću (Jovan 19,23.24). Za vreme raspeća nije Mu prelomljena nijedna kost (Jovan 19,32.33.36), a posle Njegove smrti vojnici su Mu proboli rebra kopljem (Jovan 19,34.37).

Hristovi sledbenici priznali su Njegovu smrt kao jedinu žrtvu za grešnike. „Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bejasmo grešnici, umre za nas”. (Rimljanima 5,8) „Živite u ljubavi”, pisao je apostol Pavle, „kao što je Hristos ljubio nas, i predade sebe za nas u prilog i žrtvu Bogu na slatki miris”. (Efescima 5,2)

Vreme Njegove službe i smrti. Biblija otkriva da je Bog poslao svoga Sina na Zemlju „kad se navrši vreme” (Galatima 4,4). Kada je Hristos započeo svoj rad, objavio je: „Izide vreme”. (Marko 1,15) Ovaj nagoveštaj o vremenu ukazuje na to da se Spasiteljevo delo odvijalo u skladu sa brižljivim proročkim planom.

Bog je pre više od pet stotina godina, preko proroka Danila, prorekao tačno vreme početka Hristove službe i vreme Njegove smrti.”[1]

Pri kraju sedamdesetogodišnjeg izrailjskog ropstva u Vavilonu, Bog je rekao proroku Danilu da je za Jevreje i za grad Jerusalim odvojio probno razdoblje od 70 sedmica.

U toku ovog vremena, kajanjem i pripremanjem za Mesijin dolazak, jevrejski narod trebalo je da ispuni Božje ciljeve koji su se odnosili na njih.

Danilo takođe piše o tome „da se svrši prestup” i „da se dovede večna pravda” kao o obeležju ovog perioda. Ovo mesijansko delovanje ukazuje na činjenicu da Spasiteljev dolazak treba da se ispuni u okvirima ovoga vremena (Danilo 9,24).

Danilovo proročanstvo posebno određuje i ističe da će se Mesija pojaviti „sedam nedelja i šezdeset i dve nedelje” ili ukupno 69 sedmica „otkad izide reč da se Jerusalim opet sazida”. (Danilo 9,25) Posle šezdeset i devete sedmice Mesija će „pogubljen biti”, (Danilo 9,26) – što ukazuje na Njegovu smrt kao naše zamene. On je trebalo da umre u sredini sedamdesete sedmice da bi ukinuo „žrtvu i prinos”. (Danilo 9,27)

Ključ za razumevanje proročkog vremena leži u biblijskom načelu da je jedan dan proročkog vremena poistovećen sa jednom doslovnom sunčevom godinom (4. Mojsijeva 14,34; Jezekilj 4,6).”[2] Na osnovu ovog načela godina=dan, 70 sedmica (ili 490 proročkih dana) u tom slučaju predstavljaju 490 doslovnih godina.

Danilo utvrđuje da ovaj period treba da otpočne u vreme kada „izide reč da se Jerusalim opet sazida” (Danilo 9,25). Ovaj dekret kojim je Jevrejima data potpuna autonomija, izdat je u vreme sedme godine persijskog cara Artakserksa, a postao je izvršan u jesen 457. godine pre n. e. (Jezdra 7,8.12-26; 9,9).”[3] Prema proročanstvu 483. godine (69 proročkih sedmica) nakon dekreta treba da se pojavi „pomazanik vojvoda”. Četiri stotine osamdeset i tri godine nakon 457. pre n. e. dovode nas do jeseni godine 27. n. e. kada je Isus kršten i kada je započeo svoj javni rad.”[4] Prihvatajući ove datume – 457. pre n. e. i 27. n. e. – Glison Arčer (Gleason Archer) komentariše da je to „najznačajnija tačnost u ispunjavanju takvog jednog starog proročanstva. Jedino je Bog u stanju da sa takvom zadivljujućom tačnošću predskažje dolazak svoga Sina; ovo prkosi svim racionalističkim objašnjenjima”.”[5]

Prilikom krštenja u Jordanu, Isus je bio pomazan Svetim Duhom i tako primio Božje priznanje kao „Mesija” (jevrejski) ili „Hristos”(grčki) – oba izraza znače „pomazanik” (Luka 3,21.22; Dela 10,38; Jovan 1,41). Isusovo objavljivanje „iziđe vreme” (Marko 1,15) odnosi se na ispunjenje ovog proročkog vremena.

U sredini sedamdesete sedmice, u proleće 31. godine n. e., tačno tri po godine nakon Hristovog krštenja, Mesija je učinio kraj sistemu prinošenja žrtava time što je žrtvovao svoj život. U trenutku Njegove smrti zavesa u Hramu natprirodno se „razdre na dvoje od gornjega kraja do donjega” (Matej 27,51) ukazujući tako na božansko ukidanje svih službi u Hramu.

Svi darovi i žrtve ukazivali su na sveobuhvatnu Mesijinu žrtvu. Kada je Isus Hristos, pravo Božje Jagnje, prinet na žrtvu na Golgoti kao otkup za naše grehe (1. Petrova 1,19), tip se susreo sa antitipom i sen se stopila sa stvarnošću. Zemaljska služba u Svetinji više nije bila potrebna.

U tačno prorokovano vreme u toku pashalne svečanosti, On je umro, „jer”, kaže Pavle, „i pasha naša zakla se za nas, Hristos”. (1. Korinćanima 5,7) Ovim zadivljujuće tačno određenim vremenom proročanstvo daje jedan od najmoćnijih dokaza osnovnoj istorijskoj istini da je Isus Hristos davno predskazani Spasitelj sveta.

Spasiteljevo vaskrsenje. Biblija ne samo da je predskazala Spasiteljevu smrt, već i Njegovo vaskrsenje. David je prorokovao da „se ne ostavi duša njegova u paklu, ni telo njegovo vide truljenja” (Dela 2,31; uporedi: Psalam 16,10). Iako je Hristos druge podizao iz mrtvih (Marko 5,35-42; Luka 7,11-17; Jovan 11), Njegovo vaskrsenje ispoljilo je onu silu koja je stajala iza Njegove tvrdnje da je Spasitelj sveta: „Ja sam vaskrsenje i život: koji veruje mene ako i umre živeće. I nijedan koji živi i veruje mene neće umreti vavek.” (Jovan 11,25.26)

Posle svog vaskrsenja, On je izjavio: „Ne boj se, ja sam prvi i poslednji, i živi; i bejah mrtav i evo sam živ va vek veka, amin. I imam ključeve od pakla i od smrti.” (Otkrivenje 1,17.18)

Dve prirode Isusa Hrista

Izjavom „reč postade telo i useli se u nas” (Jovan 1,14), apostol Jovan izlaže duboku istinu. Ovaploćenje Boga Sina je tajna. Sveto pismo naziva Boga koji se javio u telu „tajnom pobožnosti”. (1. Timotiju 3,16)

Tvorac svetova, On u kome je bila punina Božanstva, postao je nemoćno novorođenče u jaslama. Daleko uzvišeniji od svakoga anđela, jednak sa Ocem u dostojanstvu i slavi, ipak je pristao da se zaodene ljudskom prirodom!

Čovek jedva može da shvati značenje ove svete tajne i to samo onda kada prizove Svetoga Duha da ga prosvetli. U naporu da shvatimo ovaploćenje dobro je da imamo na umu da „što je tajno ono je Gospoda Boga našega, a javno je naše i sinova naših”. (5. Mojsijeva 29,29)

Isus Hristos je Bog. Koji je dokaz da je Isus Hristos Bog? Kako je On shvatio samoga sebe? Da li su ljudi priznali Njegovu božansku prirodu?

1. Božanska svojstva. Hristos poseduje božanska svojstva. On je svemoćan. On je rekao da Mu je Otac dao „svu vlast… na nebu i na zemlji”. (Matej 28,18; Jovan 17,2)

On je sveznajuć. U Njemu, apostol Pavle ističe, „je sve blago premudrosti i razuma sakriveno”. (Kološanima 2,3)

Isus je potvrdio svoju sveprisutnost svečanim obećanjem „evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka veka” (Matej 28,20), i „gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja među njima”. (Matej 18,20)

Iako Njegova božanska priroda ima prirodnu sposobnost sveprisutnosti, ovaploćeni Hristos u ovom pogledu dobrovoljno je ograničio sebe. Izabrao je da bude sveprisutan preko delovanja Svetoga Duha (Jovan 14,16-18).

Apostol Pavle u Jevrejima poslanici svedoči o Njegovoj nepromenljivosti, iznoseći sledeću tvrdnju: „Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek.” (Jevrejima 13,8)

Njegovo samopostojanje uočljivo je u Njegovoj tvrdnji da ima život u sebi (Jovan 5,26), a apostol Jovan svedoči „u Njemu beše život, i život beše videlo ljudima”. (Jovan 1,4) Hristova izjava: „Ja sam vaskrsenje i život” (Jovan 11,25) potvrđuje da je u Njemu „iskonski, nepozajmljeni, neoštećen život”.”[6]

Svetost je deo Njegove prirode. Anđeo je prilikom donošenja vesti rekao Mariji: „Duh Sveti doći će na tebe, i sila najvišega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se sin Božji.” (Luka 1,35) Kada su ugledali Isusa, demoni su povikali: „Prođi se!… Znam te ko si, svetac Božij.” (Marko 1,24)

On je ljubav. „Potom poznasmo ljubav”, piše apostol Jovan, „što on za nas dušu svoju položi.” (1. Jovanova 3,16)

On je večan. Prorok Isaija Ga naziva „Otac večni”. (Isaija 9,6) Mihej se poziva na Njega kao na Onoga „čiji su počeci od večnih vremena”. (Mihej 5,2). Apostol Pavle datira Njegovo postojanje „pre svega” (Kološanima 1,17), a Jovan je istog mišljenja: „On beše u početku u Boga. Sve je kroza nj postalo, i bez njega ništa nije postalo što je postalo.” (Jovan 1,2.3)”[7]

2. Njegova božanska moć i preimućstva. Božja dela pripisuju se Isusu. On se poistovećuje i sa Stvoriteljem (Jovan 1,3; Kološanima 1,16) i sa Održavaocem – „sve je u njemu” (Kološanima 1,17; Jevrejima 1,3). On je u stanju da svojim glasom podiže mrtve (Jovan 5,28.29) i sudiće svetu na kraju vremena (Matej 25,31.32). On prašta grehe (Matej 9,6; Marko 2,5-7).
3. Njegova božanska imena. Njegova imena otkrivaju Njegovu božansku prirodu. Emanuilo znači: „S nama Bog”. (Matej 1,23) I vernici i demoni oslovljavali su Ga sa Božji Sin (Marko 1,1; Matej 8,29; uporedi: Marko 5,7). Sveto starozavetno ime Boga – Jehova ili Jahve – odnosi se na Hrista. Matej upotrebljava Isaijine reči iz 40,3: „Pripravite put Gospodu” da bi opisao delo pripreme za Hristovu službu (Matej 3,3). Apostol Jovan poistovećuje Isusa sa Gospodom nad vojskama koji sedi na svom prestolu (Isaija 6,1.3; Jovan 12,41).
4. Njegovo božanstvo potvrđeno. Jovan je opisao Isusa kao božansku Reč koja „postade telo” (Jovan 1,1.14). Toma je priznao vaskrslog Hrista kao „Gospod moj i Bog moj” (Jovan 20,28). Apostol Pavle se poziva na Njega kao na Onoga „koji je nad svima Bog blagosloven vavek” (Rimljanima 9,5); a u Jevrejima poslanici oslovljava Ga kao Boga i Gospoda stvaranja (Jevrejima 1,8.10)”[8]
5. Njegovo lično svedočanstvo. Sam Isus polagao je pravo na jednakost sa Bogom. Sam Isus poistovetio se sa JA SAM (Jovan 8,58), sa Bogom iz Starog zaveta. On je zvao Boga „Oče moj” umesto „Oče naš” (Jovan 20,17). A Njegova izjava „Ja i otac jedno smo” (Jovan 10,30) izražava tvrdnju da je On bio od „iste građe” kao i Otac „imajući ista svojstva”.”[9]
6. Njegova jednakost sa Bogom – doživljena istina. Njegova jednakost sa Bogom Ocem postoji kao istina u obrascu za krštenje (Matej 28,19), u punom apostolskom blagoslovu (2. Korinćanima 13,14), u savetu koji je dao na rastanku (Jovan 14-16) i u Pavlovom obrazloženju duhovnih darova (1. Korinćanima 12,4-6). Sveto pismo opisuje Isusa kao sjajnost Očeve slave i „obličje bića njegova”. (Jevrejima 1,3) A kada je bio zamoljen da otkrije Boga Oca, Isus je ovako odgovorio: „Koji vide mene, vide oca.” (Jovan 14,9)
7. Njega obožavaju kao Boga. Narod Ga je obožavao (Matej 28,17; uporedi: Luka 14,33). Njega obožavaju i klanjaju Mu se „svi anđeli Božji”. (Jevrejima 1,6) Pavle piše da se „u ime Isusovo pokloni svako koleno… i svaki jezik da prizna da je Gospod Isus Hristos”. (Filibljanima 2,10.11) Pojedini blagoslovi odaju Hristu „slavu va vek veka” (2. Timotiju 4,18; Jevrejima 13,21; uporedi: 2. Petrova 3,18).
8. Njegova božanska priroda – potreba. Hristos je pomirio čovečanstvo sa Bogom. Ljudima je bilo potrebno savršeno otkrivenje Božjeg karaktera da bi razvili lične odnose sa Njim. Hristos je udovoljio ovoj potrebi time što je pokazao Božju slavu (Jovan 1,14). „Boga niko nije video nikad: jedinorodni sin koji je u naručju očinom, on ga javi.” (Jovan 1,18; uporedi: 17,6) Isus je posvedočio: „Koji vide mene, vide oca.” (Jovan 14,9) U potpunoj zavisnosti od Oca (Jovan 5,30) Hristos je koristio božansku silu da otkrije Božju ljubav. Pomoću božanske sile On je otkrio sebe kao Spasitelja punog ljubavi koga je Otac poslao da leči, obnavlja i prašta grehe (Luka 6,19; Jovan 2,11; 5,1-15.36; 11,41-45; 14,11; 8,3-11). On nikada nije učinio nijedno čudo da bi sebe lično poštedeo neke teškoće ili patnje koje bi drugi ljudi iskoristili da su se našli u sličnim okolnostima.

Isus Hristos je „jedno u prirodi, karakteru, namerama” sa Bogom Ocem.”[10] On je zaista Bog.

Isus Hristos je pravi čovek. Biblija svedoči da Hristos pored svoje božanske prirode, ima i ljudsku prirodu. Prihvatanje ovog učenja je presudno. Svako ko „priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je”, a svako koji to ne čini, „nije od Boga”. (1. Jovanova 4,2.3) Hristovo ljudsko rođenje, Njegov razvoj, obeležja i lično svedočanstvo, predstavljaju dokaz o Njegovoj ljudskoj prirodi.

1. On se rodio kao čovek. „Reč postade telo i useli se u nas.” (Jovan 1,14) Ovde „telo” označava „ljudsku prirodu”, prirodu koja je niža od Njegove nebeske prirode. Jednostavnim jezikom apostol Pavle kaže: „Bog posla sina svojega jedinorodnoga koji je rođen od žene…” (Galatima 4,4; uporedi: 1. Mojsijeva 3,15) Hristos je „kao i drugi ljudi” i „na oči nađe se kao čovek”. (Filibljanima 2,7.8) Ovo javljanje Boga u ljudskoj prirodi je „tajna pobožnosti”. (1. Timotiju 3,16)

Hristov rodoslov govori da je On „sin Davida” i „sin Avrama” (Matej 1,1). Po svojoj ljudskoj prirodi On je „rođen od semena Davidova” (Rimljanima 1,3; 9,5) i bio je „sin Marijin” (Marko 6,3). Iako Ga je rodila žena, kao i svako drugo dete, u tome je postojala velika razlika i jedinstvenost. Marija je bila devojka, a ovo Dete bilo je začeto od Svetoga Duha (Matej 1,20-23; Luka 1,31-37). On preko svoje majke polaže pravo na pravu ljudsku prirodu.

2. Razvijao se kao čovek. Isus je bio pod zakonima ljudskog razvoja. On „rastijaše i jačaše u duhu, i punjaše se premudrosti”. (Luka 2,40.52) Sa 12 godina postao je svestan svoga božanskog zadatka (Luka 2,46-49). U toku svog dečaštva bio je poslušan svojim roditeljima (Luka 2,51).

Put do krsta bio je put neprekidnog rasta kroz patnje koje su odigrale važnu ulogu u Njegovom razvoju. „Od onoga što postrada nauči se poslušanju. I savršivši se postade svima koji ga poslušaše uzrok spasenja večnoga.” (Jevrejima 5,8.9; 2,10.18) Ipak, iako je prošao kroz iskustvo razvoja, nije zgrešio.

3. Nazvan je „čovekom”. Jovan Krstitelj i apostol Petar smatraju Ga „čovekom” (Jovan 1,30; Dela 2,22). Pavle govori o „blagodati jednoga čoveka Isusa Hrista” (Rimljanima 5,15). On je „čovek” koji je doneo „vaskrsenje mrtvih” (1. Korinćanima 15,21), „jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus”. (1. Timotiju 2,5) Obraćajući se svojim neprijateljima, Hristos se poziva na sebe kao na čoveka: „A sad gledate mene da ubijete, čoveka koji vam istinu kazah koju čuh od Boga”. (Jovan 8,40)

Isusovo omiljeno samoimenovanje koje je upotrebio 77 puta bilo je „Sin čovečji” (uporedi: Matej 8,20; 26,2). Ime Božji Sin usredsređuje pažnju na Njegov odnos u Božanstvu. Ime Sin čovečji naglašava Njegovu solidarnost sa ljudskim rodom koju je ostvario preko svoga ovaploćenja.

4. Njegova ljudska obeležja. Bog je stvorio čoveka da bude „malo manji od anđela”. (Psalam 8,5) Isto tako Sveto pismo predstavlja Isusa i kao „umanjenoga malim čim od anđela”. (Jevrejima 2,9) Njegova ljudska priroda bila je stvorena i nije posedovala natčovečansku silu.

Hristos je trebalo da bude stvarni čovek – to je bio deo Njegove službe. Budući da je postojao takav zahtev – da poseduje bitna obeležja ljudske prirode, On je bio „telo i krv”. (Jevrejima 2,14) „U svemu” Hristos je bio „kao” Njegova braća – ljudska bića (Jevrejima 2,17). Njegova ljudska priroda imala je istu umnu i telesnu podložnost kao i sav ostali ljudski rod: glad, žeđ, umor i zabrinutost (Matej 4,2; Jovan 19,28; 4,6; uporedi: Matej 16,21; 8,24).

U svojoj službi za druge On je otkrio samilost, pravedni gnev i bol (Matej 9,36; Marko 3,5). Ponekad se osećao nesrećnim i žalosnim, pa je čak i plakao (Matej 26,38; Jovan 12,27; 11,33.35; Luka 19,41). Molio se sa vikom i suzama, jednom Ga je orosio krvavi znoj (Jevrejima 5,7; Luka 22,44). Njegov život molitve izražavao je Njegovu potpunu zavisnost od Boga (Matej 26,39-44; Marko 1,35; 6,46; Luka 5,16; 6,12).

Isus je iskusio smrt (Jovan 19,30.34). Bio je razapet, ne kao duh, nego u telu (Luka 24,36-43).

5. Njegovo poistovećivanje sa ljudskom prirodom. Biblija otkriva da je Hristos drugi Adam. On je živeo „u obličju tela grehovnoga” ili u obličju grešnog čoveka (Rimljanima 8,3). Do koje mere se On poistovetio ili postao istovetan sa palim ljudskim rodom? Ispravno razmatranje izraza „u obličju tela grehovnoga” ili u obličju grešnog čoveka, sudbonosno je. Netačna gledišta donosila su razmirice i borbu u toku cele istorije Hrišćanske crkve.

a) On je bio „u obličju tela grehovnoga”. Podignuta zmija u pustinji, opisana u ranijem tekstu, pomaže nam da razumemo Hristovu ljudsku prirodu. Kao što je bronzani lik, načinjen prema slici otrovnice, podignut da bi se narod iscelio, tako je i Božji Sin „u obličju tela grehovnoga” podignut da bi postao Spasitelj sveta. Pre ovaploćenja Isus je bio „u obličju Božijemu”, odnosno imao je božansku prirodu od samog početka (Jovan 1,1; Filibljanima 2,6). Uzimajući „obličje sluge”, ostavio je božanska preimućstva. On je postao sluga svoga Oca (Isaija 42,1) da bi ispunio Očevu volju (Jovan 6,38; Matej 26,39.42). On je svoju božansku prirodu zaodenuo ljudskom i ostao „u obličju tela grehovnoga” ili „grešne ljudske prirode” ili „pale ljudske prirode” (uporedi: Rimljanima 8,3)”[11] Ovo ni na koji način ne ukazuje na to da je Isus Hristos bio grešan, da je uzimao učešća u grešnim delima ili mislima. Iako je bio „u obličju tela grehovnoga”, On je ostao bez greha i Njegova bezgrešnost nikada ne može biti dovedena u sumnju.

b) On je bio drugi Adam. Biblija povlači paralelu između Adama i Hrista, nazivajući Adama „prvim čovekom”, a Hrista „poslednjim Adamom” ili „drugim čovekom” (1. Korinćanima 15,45.47). Međutim, Adam je imao prednost nad Hristom. U vreme pada u greh, on je živeo u raju. Imao je ljudsku prirodu koja nije znala za greh i posedovao punu snagu tela i uma.

To nije bio slučaj u Isusovom životu. Kada je uzeo na sebe ljudsku prirodu, ljudski rod je već bio izopačen u toku 4.000 godina vladavine greha na planeti prokletoj grehom. Da bi mogao da spase one u najdubljem poniženju, Hristos je uzeo ljudsku prirodu koja je, upoređena sa Adamovom nevinom prirodom, imala umanjenu vrednost telesnih i umnih snaga – iako On nije zgrešio.”[12] 

Uzimajući ljudsku prirodu koja je nosila posledice greha, Hristos je postao podložan bolestima i slabostima koje svi doživljavaju. Njegova ljudska priroda bila je „pod slabošću” ili je ponela „naše bolesti” (Jevrejima 5,2; Matej 8,17; Isaija 53,4). On je osećao svoju slabost. On je morao da iskaže „moljenja i molitve k onome koji ga može izbaviti od smrti s vikom velikom i sa suzama” (Jevrejima 5,7), izjednačavajući se tako sa potrebama i slabostima koje su uobičajene u životu ljudskog roda.

Na taj način „Hristova ljudska priroda nije bila Adamova ljudska priroda, odnosno Adamova ljudska priroda pre pada u greh, a isto tako ni pala ljudska priroda, odnosno u svakom pogledu Adamova ljudska priroda posle pada u greh. Ona nije bila adamovska, zato što je imala nevine slabosti pale prirode. Ona nije bila pala, zato što se nikada nije spustila u moralnu nečistotu. Ona je stoga bila najdoslovnije naša čovečanska, ali bez greha.”[13] 

c) Njegovo podnošenje iskušenja. Kako su iskušenja delovala na Hrista? Da li Mu je bilo lako ili teško da im se odupre? Način na koji je podneo iskušenja dokazuje da je On zaista bio čovek.

d) „U svemu iskušan kao i mi”. To što je Hristos bio „u svemu iskušan kao i mi” (Jevrejima 4,15), pokazuje da je On uzeo ljudsku prirodu. Iskušenja i mogućnost sagrešenja bili su stvarni za Hrista. Da nije mogao da zgreši, On ne bi mogao da bude ni čovek ni naš primer. Hristos je uzeo ljudsku prirodu sa svim njenim sklonostima, uključujući i mogućnost da podlegne iskušenju.

Kako je mogao da bude iskušan „u svemu” kao i mi?

Očigledno „u svemu” ili na sve načine ne znači da se On suočavao sa istovetnim iskušenjima sa kojima se mi danas susrećemo. On nikada nije bio kušan gledajući TV programe koji obaraju moral ili kršeći ograničenje brzine vozeći se automobilom.

Glavno sporno pitanje koje se nalazi u osnovi svih iskušenja je pitanje da li se treba potčiniti Božjoj volji. Suočavajući se sa iskušenjima, Isus je uvek ostajao odan Bogu. Svojom neprekidnom zavisnošću od božanske sile, On se uspešno odupirao najžešćim iskušenjima iako je bio samo čovek.

Hristova pobeda nad iskušenjima osposobila Ga je da saoseća sa ljudskim slabostima. Naša pobeda u iskušenju dolazi od pouzdanja u Njega. „Veran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti s iskušenjem kraj, da možete podneti.” (1. Korinćanima 10,13)

Na kraju, mora se priznati da je „tajna ostala nerazjašnjena smrtnicima, da je Hristos mogao u svemu da bude iskušan, kao što smo i mi, a da ipak ostane bez greha.”„[14] 

e) „Postrada i iskušan bi„. Hristos je patio dok je bio kušan (Jevrejima 2,18). On je postao „savršen stradanjem”. (Jevrejima 2,10) Pošto se i sam suočio sa silom iskušenja, sigurni smo da On zna kako da pomogne svakome ko je u iskušenju. On je bio jedno sa čovečanstvom u podnošenju iskušenja kojima je podložna ljudska priroda.

Kako je Hristos patio u iskušenju? Iako je imao „smrtno telo”, Njegove duhovne moći bile su bez ijedne mrlje greha. Prema tome, Njegova sveta priroda bila je veoma osetljiva. Svaki dodir sa zlom nanosio Mu je bol. Zato što je patio u srazmeri sa savršenstvom svoje svetosti, iskušenje je nanelo više patnji Isusu nego bilo kome čoveku.”[15]

Koliko je Hristos patio? Njegove patnje u pustinji, Getsimaniji i na Golgoti otkrivaju da se On suprotstavio iskušenjima do te mere da je prolio svoju krv. (Uporedi: Jevrejima 12,4)

Hristos ne samo što je u srazmeri sa svojom svetosti više patio, već se suočio i sa jačim iskušenjima nego što to mi ljudi doživljavamo. B. F. Veskot (Njescott) zapaža: „Saosećanje sa grešnikom u njegovom iskušenju ne zavisi od iskustva sa grehom, već od poznavanja snage iskušenja na greh, koje jedino Bezgrešni može da poznaje u njegovoj potpunoj moći. Onaj koji podlegne predaje se u poslednjem naporu.”„[16] F. F. Brus (Bruce) slaže se tvrdeći: „Ipak On je pobedonosno podneo svaki oblik iskušenja koji je čovek mogao da izdrži a da nije oslabila Njegova vera u Boga ili imalo popustila Njegova poslušnost prema Njemu. Takvo trpljenje obuhvata veću, a ne manju, od obične ljudske patnje.”[17]

Hristos se takođe suočio sa jakim iskušenjem koje čovek nikada neće upoznati – iskušenjem da iskoristi svoju božansku silu u svoju korist. E. G. Vajt tvrdi: „Primao je počasti u nebeskim dvorovima, i potpuno je poznavao apsolutnu silu. Njemu je bilo isto toliko teško da se drži razine ljudske prirode kao što je za ljude teško da se uzdignu iznad niske razine svojih izopačenih priroda i postanu sudeonici u božanskoj prirodi.”[18]

f) Da li je Hristos mogao da pogreši? Hrišćani se razilaze u pitanju da li je Hristos mogao da pogreši. Slažemo se sa Filipom Šafom (Philip Schaff) koji kaže: „Da je On (Hristos) od početka bio obdaren potpunom bezgrešnošću ili nemogućnošću da greši, on ne bi mogao biti pravi čovek, niti naš uzor za ugledanje; Njegova svetost, umesto da bude Njegov čin koji je sam stekao i Njegova bitna zasluga, bila bi slučajni ili spoljašnji dar, a Njegova iskušenja nestvaran prizor.”„[19] Karl Ulman (Ullmann) dodaje: „Istorijat iskušenja, ma kako bio objašnjen, ne bi imao nikakav značaj, a izraz u Jevrejima poslanici ‘u svemu iskušan kao i mi’ ne bi imao nikakvog smisla.”„[20]

6. Bezgrešnost ljudske prirode Isusa Hrista. Očigledno je da je Isusova božanska priroda bila bezgrešna. Ali kako je sa Njegovom ljudskom prirodom?

Biblija prikazuje Isusovu ljudsku prirodu bezgrešnom. Njegovo rođenje bilo je natprirodno – On je začet od Svetog Duha (Matej 1,20). Kao novorođenče opisan je kao „ono što će se roditi biće sveto”. (Luka 1,35) Uzeo je čovekovu prirodu u njenom grešnom stanju, podnoseći posledice greha, a ne njenu bezgrešnost. On je bio jedno sa ljudskim rodom, osim u grehu.

Isus je „u svemu iskušan kao i mi, osim greha” budući „svet, bezazlen, čist, odvojen od grešnika”. (Jevrejima 4,15; 7,26) Apostol Pavle je pisao da On „ne znadijaše greha”. (2. Korinćanima 5,21) Apostol Petar svedoči da On „greha ne učini, niti se nađe prevara u ustima njegovim” (1. Petrova 2,22) i upoređuje Ga „kao bezazlena i prečista jagnjeta”. (1. Petrova 1,19; Jevrejima 9,24) Apostol Jovan kaže: „I greha u njemu nema… on je pravedan”. (1. Jovanova 3,5-7)

Isus je uzeo na Sebe našu prirodu sa svim njenim sklonostima, ali je bio bez nasleđenog greha ili poročnosti i stvarnog greha. On je ovako pozivao svoje suparnike: „Koji me od vas kori za greh?” (Jovan 8,46) Kada se suočio sa svojim najžešćim iskušenjem, izjavio je: „Jer ide knez ovoga sveta, i u meni nema ništa.” (Jovan 14,30) Isus nije pokazivao nikakvu rđavu sklonost ili naklonost ili neku grešnu strast. Nikakva bujica iskušenja nije mogla da razori Njegovu odanost Bogu.

Isus nikada nije ispovedio neki greh ili prineo neku žrtvu. On se nije molio: „Oče, oprosti mi”, već „Oče, oprosti im”. (Luka 23,34) Uvek želeći da čini volju svoga Oca, a ne svoju, Isus je neprekidno održavao svoju zavisnost od Boga. (uporedi: Jovan 5,30)

Isusova „duhovna priroda” je čista i sveta, „slobodna od svake mrlje greha” suprotno od duhovne prirode palog ljudskog roda.”[21] Bilo bi pogrešno misliti da je On „sasvim čovek” kao što smo mi. On je drugi Adam, jedinstveni Božji Sin. O Njemu ne treba da mislimo „kao o čoveku sa sklonostima ka grehu”. Dok je Njegova ljudska priroda kušana u svemu u čemu se kuša ljudska priroda, On nikada nije podlegao, nikada nije zgrešio. U Njemu nikada nije postojala neka rđava sklonost.”[22]

Zaista, Isus je najuzvišeniji, najsvetiji primer ljudskom rodu. On je bezgrešan i sve što je učinio odlikovalo se savršenstvom. Zaista, On je najsavršeniji primer grešnom čovečanstvu.

7. Hristos uzima ljudsku prirodu. Biblija navodi različite razloge opisujući zašto je Hristos morao da ima ljudsku prirodu.

a) Da postane prvosveštenik ljudskom rodu. Kao Mesija, Isus je trebalo da zauzme položaj prvosveštenika ili posrednika između Boga i čoveka (Zaharija 6,13; Jevrejima 4,14-16). Ovo zvanje zahtevalo je ljudsku prirodu. Hristos je udovoljio uslovima: 1) On je mogao „postradati s onima koji ne znadu i zalaze” zato što je On bio „pod slabošću” ili opkoljen slabostima (Jevrejima 5,2); 2) On je „milostiv i veran” zato što je u svemu „bio kao braća” (Jevrejima 2,17); 3) On „može pomoći i onima koji se iskušavaju” zato što i sam „postrada i iskušan bi” (Jevrejima 2,18); 4) On saoseća sa slabostima zato što je On „u svačemu iskušan, kao i mi, osim greha”. (Jevrejima 4,15)

b) Da spase čak i najponiženije. Da bi dopro do ljudi tamo gde se nalaze i da bi spasao najbeznadežnije, On se ponizio i uzeo status sluge (Filibljanima 2,7).

v) Da svoj život da za grehe sveta. Hristova božanska priroda ne može da umre. Da bi umro, Hristos je morao da ima ljudsku prirodu. Postao je čovek i platio kaznu za greh koja je smrt (Rimljanima 6,23; 1. Korinćanima 15,3). Kao ljudsko biće okusio je smrt za svakoga (Jevrejima 2,9).

g) Da bude naš primer. Da bi dao primer u tome kako ljudi treba da žive, Hristos je kao ljudsko biće morao da živi bezgrešnim životom. Kao drugi Adam, On je razorio mit da ljudska bića ne mogu da budu poslušna Božjem zakonu i izvojuju pobedu nad grehom. On je pokazao da je ljudskom rodu moguće da bude veran Božjoj volji. Tamo gde je prvi Adam pao, drugi Adam je izvojevao pobedu nad grehom i sotonom i postao naš Spasitelj i naš savršeni primer. U Njegovoj sili Njegova pobeda može biti i naša (Jovan 16,33). Posmatrajući Njega ljudi se preobražavaju „u to isto obličje iz slave u slavu”. (2. Korinćanima 3,18) „Gledajući na načelnika vere i svršitelja Isusa… Pomislite dakle na onoga koji je takvo protivljenje protiv sebe od grešnika podneo, da ne oslabe duše vaše i da vam ne dotuži.” (Jevrejima 12,2.3) Zaista, Hristos „postrada za nas i nama ostavi ugled da idemo njegovim tragom”. (1. Petrova 2,21; uporedi Jovan 13,15)

Zajednica dve prirode

Ličnost Isusa Hrista ima dve prirode: božansku i ljudsku. On je Bogočovek. Ali zapazite da utelovljenje obuhvata večnog Božjeg Sina koji uzima na sebe ljudsku prirodu, a ne čoveka Isusa koji stiče božansku prirodu. Kretanje ide od Boga ka čoveku, a ne od čoveka ka Bogu.

U Isusu su ove dve prirode bile stopljene u jednu ličnost. Obratite pažnju na sledeće biblijske dokaze:

Hristos – dveju priroda. Pluralitet koji je vezan za trojedinog Boga nije prisutan u Hristu. Biblija opisuje Isusa kao jednu ličnost, a ne kao dve. Različiti tekstovi odnose se na božansku i ljudsku prirodu, ali govore samo o jednoj jedinoj ličnosti. Pavle je opisao ličnost Isusa Hrista kao Božjeg Sina (božanska priroda) koji je rođen od žene (ljudska priroda, Galatima 4,4). Tako Isus „ako je i bio u obličju Božjemu nije se otimao da se isporedi sa Bogom” (božanska priroda) „nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi” (ljudska priroda, Filibljanima 2,6.7).

Hristova dvostruka priroda nije sastavljena od apstraktne božanske sile ili uticaja koji je povezan sa Njegovom ljudskom prirodom. „Reč”, kaže apostol Jovan, „postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine, i videsmo slavu njegovu, slavu, kao jedinorodnoga od oca”. (Jovan 1,14) Apostol Pavle je pisao da Bog „posla sina svojega u obličju tela grehovnoga” (Rimljanima 8,3); „Bog se pokaza u telu” (1. Timotiju 3,16; 1. Jovanova 4,2).

Preplitanje ovih dveju priroda. Ponekad Biblija opisuje Božjeg Sina izrazima Njegove ljudske prirode. Bog je iskupio svoju Crkvu svojom krvlju (Dela 20,28; uporedi: Kološanima 1,13.14). U drugim prilikama ona prikazuje Sina čovečijega u izrazima Njegove božanske prirode (uporedi: Jovan 3,13; 6,62; Rimljanima 9,5).

Kada je Hristos došao na svet, bilo Mu je pripravljeno „telo”. (Jevrejima 10,5) Kada je na sebe uzeo ljudsku prirodu, Njegova božanska priroda bila je zaogrnuta ljudskom prirodom. To nije izvršeno promenom ljudske prirode u božansku ili božanske u ljudsku. On nije izašao u drugoj prirodi, već je uzeo na sebe ljudsku prirodu. Na taj način spojena je božanska i ljudska priroda.

Kada se utelovio, Hristos nije prestao da bude Bog, niti je Njegova božanska priroda spala na razinu ljudske prirode. Svaka priroda je zadržala svoj položaj. „U Njemu”, kaže apostol Pavle, „živi svaka punina Božanstva telesno”. (Kološanima 2,9) Prilikom raspeća Njegova ljudska priroda je umrla, ali ne i Njegovo Božanstvo, jer je to bilo nemoguće.

Neophodnost spajanja ove dve prirode. Shvatanje odnosa između Hristove dve prirode omogućava životno važno sagledavanje Hristove službe i samog našeg spasenja.

1. Pomirenje čovečanstva sa Bogom. Jedino Spasitelj koji je i Bog i čovek može da donese spasenje. Prilikom utelovljenja Hristos je, da bi dao svoju božansku prirodu onima koji veruju, uzeo na sebe ljudsku prirodu. Zaslugom u krvi Bogočoveka vernici mogu postati sudeonici u božanskoj prirodi (2. Petrova 1,4).

Lestve u Jakovljevom snu, predstavljajući Hrista, dopiru do nas tamo gde se nalazimo. On je uzeo ljudsku prirodu i pobedio da bismo mi uzimanjem Njegove prirode mogli pobediti. Njegove božanske ruke drže se Božjeg vladarskog prestola, dok je Njegova ljudska priroda prigrlila ljudski rod, povezujući nas sa Bogom, Zemlju sa Nebom.

Sjedinjena božansko-ljudska priroda čini delotvornom Hristovu žrtvu pomirenja. Život bezgrešnog ljudskog bića ili čak i anđela ne bi mogao iskupiti grehe ljudskog roda. Jedino božansko-ljudski Stvoritelj mogao je da otkupi čovečanstvo.

2. Božanstvo sakriveno velom ljudske prirode. Hristos je svoju božansku prirodu pokrio zaodenuvši je ljudskom prirodom, sklonio je ustranu svoju nebesku slavu i veličanstvo, tako da grešnici mogu da opstanu u Njegovom prisustvu, a da ne budu uništeni. Iako je još uvek bio Bog, On se nije pokazao kao Bog (Filibljanima 2,6-8).
3. Živeti pobedonosno. Samo Hristova ljudska priroda nikada ne bi mogla izdržati jake sotonine obmane. Bio je u stanju da pobedi greh zato što je u Njemu prebivala „svaka punina Božanstva telesno” (Kološanima 2,9). Oslanjajući se potpuno na Oca (Jovan 5,19.30; 8,28), Njegova „božanska sila sjedinjena sa ljudskom prirodom izvojevala je beskrajnu pobedu u čovekovu korist”.”[23] Hristovo iskustvo u pobedonosnom življenju nije Njegova isključiva prednost. On nije upotrebio nikakvu silu koju čovečanstvo ne može da upotrebi. Mi takođe možemo „da se ispunimo svakom puninom Božjom”. (Efescima 3,19) Hristovom božanskom silom možemo imati pristupa „svemu što je u vezi sa životom i pobožnošću”.Ključ za ovakvo iskustvo vere nalazi se u „prečasnim i prevelikim obećanjima” pomoću kojih možemo „njih radi da imamo deo u Božjoj prirodi, ako utečemo od telesnih želja ovoga sveta”. (2. Petrova 1,3.4) On nudi istu silu kojom je sam pobedio, tako da svi verom mogu poslušati i voditi pobedonosni život.Hristovo utešno obećanje je pobeda: „Koji pobedi daću mu da sedne sa mnom na prestolu mojemu, kao i ja što pobedih i sedoh s ocem svojim na prestolu njegovu.” (Otkrivenje 3,21)

Zvanja Isusa Hrista

Zvanja proroka, sveštenika i cara bila su jedinstvena, zahtevajući uopšteno posvećenje za službu putem pomirenja (1. O carevima 19,16; 2. Mojsijeva 30,30; 2. Samuilova 5,3). Mesija koji će doći, Pomazanik – isticala su proroštva – nosiće sva ova tri zvanja. Hristos je izvršio svoje delo kao posrednik između Boga i nas svojim zvanjima – Prorok, Sveštenik i Car. Hristos-Prorok objavljuje nam Božju volju, Hristos-Sveštenik predstavlja nas Bogu i obrnuto, a Hristos-Car upravlja Božjim milostivim ovlašćenjem nad Njegovim narodom.

Hristos-Prorok. Bog je otkrio Hristovo proročko zvanje Mojsiju: „Proroka ću im podignuti između braće, kao što si ti, i metnuću reči svoje u usta njegova, i kazivaće im sve što mu zapovedam.” (5. Mojsijeva 18,18) Hristovi savremenici prepoznali su ispunjenje ovog proročanstva (Jovan 6,14; 7,40; Dela 3,22.23).

Isus je govorio o sebi kao o „proroku” (Luka 13,33). On je sa proročkim autoritetom objavljivao (Matej 7,29) načela Božjeg carstva (Matej 5-7; 22,36-40) i otkrivao budućnost (Matej 24,1-51; Luka 19,41-44).

Pre svoga ovaploćenja Hristos je ispunjavao pisce svojim Duhom i davao im proročanstva o svojim stradanjima i docnijoj slavi (1. Petrova 1,11). Nakon svog vaznesenja nastavio je da se otkriva svom narodu. Pismo kaže da On daje svoje „svedočanstvo” – „duh proroštva” – svom vernom ostatku (Otkrivenje 12,17; 19,10; vidi: poglavlje 17. ove knjige).

Hristos-Sveštenik. Božanska zakletva čvrsto je zasnovala Mesijino svešteničko zvanje: „Gospod se zakleo, i neće se pokajati: ti si sveštenik do veka po redu Melhisedekovu.” (Psalam 110,4) Hristos nije bio Aronov naslednik. Kao i Melhisedek, Njegovo pravo na svešteničko zvanje dobijeno je na osnovu božanskog naimenovanja (Jevrejima 5,6.10; vidi: poglavlje 7). Njegova posrednička sveštenička služba imala je dve faze: zemaljsku i nebesku.

1. Hristova zemaljska sveštenička služba. Sveštenikova uloga na oltaru za žrtve paljenice predstavljala je Isusovu zemaljsku službu. Isus se savršeno osposobio za svešteničko zvanje: On je bio pravi čovek i bio je „pozvan od Boga” i radio je „na službu Bogu” sa naročitim zadatkom prinošenja „darova i žrtava za grehe”. (Jevrejima 5,1.4.10) Sveštenik je preko sistema žrtava, koji je predstavljao davanje oproštenja od greha, trebalo da pomiri molitelje sa Bogom (3. Mojsijeva 1,4; 4,29.31.35; 5,10; 16,6; 17,11). Na taj način stalne žrtve na oltaru za žrtve paljenice, predstavljale su mogućnost neprekidnog pomirenja. Ove žrtve nisu bile dovoljne. One nisu mogle da načine savršenim prinosioca žrtve, da oduzmu grehe ili da stvore čistu savest (Jevrejima 10,1-4; 9,9). One su jednostavno bile senka „dobara” koja će doći (Jevrejima 10,1; uporedi: 9,9.23.24). Stari zavet govori o tome da će Mesija zauzeti mesto ovih životinjskih žrtava (Psalam 40,6-8; Jevrejima 10,5-9). Ove žrtve su, onda, ukazivale na patnje i pomiriteljsku smrt Hrista Spasitelja kao zamene. On, Jagnje Božje, postao je grehom nas radi, kletva nas radi; Njegova krv nas čisti od svih grehova (2. Korinćanima 5,21; Galatima 3,13; 1. Jovanova 1,7; uporedi: 1. Korinćanima 15,3). Tako je Hristos u toku svoje zemaljske službe bio i sveštenik i žrtva. Njegova smrt na krstu, bila je deo Njegovog svešteničkog rada. Nakon svoje žrtve na Golgoti, Njegovo svešteničko posredovanje usredsređeno je na nebesku Svetinju.

2. Hristova nebeska sveštenička služba. Svešteničku službu koju je započeo na Zemlji, Isus završava na Nebu. Njegovo ponižavanje na Zemlji kao Božjeg sluge koji je patio, osposobilo Ga je da bude naš Prvosveštenik na nebu (Jevrejima 2,17.18; 4,15; 5,2). Proročanstvo otkriva da Mesija treba da bude sveštenik na Božjem prestolu (Zaharija 6,13). Posle svoga vaskrsenja ponižavani Hristos je uzdignut. Sada naš Prvosveštenik sedi „s desne strane prestola veličine na nebesima”, služeći službu u nebeskoj svetinji (Jevrejima 8,1.2; uporedi: 1,3; 9,24).

Hristos je otpočeo svoje posredničko delo odmah posle svoga vaznesenja. Oblak tamjana koji se uzdiže u svetinji u Hramu predstavlja Hristove zasluge, molitve i pravdu, što čini da Bog može da prihvati našu službu i molitve. Tamjan može da se prinese samo na ugljenu sa oltara za žrtve paljenice, što otkriva prisnu vezu između posredničke žrtve i žrtve pomirenja prinesene na oltaru. Na taj način Hristovo posredničko delo sazdano je na zaslugama Njegovog potpunog pomirenja izgrađenog na žrtvi.

Hristovo posredovanje pruža ohrabrenje Njegovom narodu: On „može vavek spasti one koji kroza nj dolaze Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih”. (Jevrejima 7,25) Zato što Hristos posreduje za svoj narod, sve sotonine optužbe izgubile su svoju zakonsku osnovu (1. Jovanova 2,1; uporedi Zaharija 3,1). Apostol Pavle je retorički postavio pitanje: „Ko će osuditi?” Zatim pruža uverenje da se sam Hristos nalazi sa desne strane Bogu posredujući za nas (Rimljanima 8,34). Potvrđujući svoju ulogu Posrednika, Hristos je rekao: „Zaista, zaista vam kažem da što god uzištete u oca u ime moje, daće vam.” (Jovan 16,23)

Hristos-Car. Bog „na nebesima postavi presto svoj, i carstvo njegovo svim vlada”. (Psalam 103,19) Očigledno je da Božji Sin kao jedno lice Božanstva, uzima udela u ovoj božanskoj vladavini nad celim svemirom.

Hristos, kao Bogočovek, vršiće svoje carsko dostojanstvo nad onima koji su Ga prihvatili kao Gospoda i Spasitelja. „Presto je tvoj, Bože”, ističe Sveto pismo, „večan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravice”. (Psalam 45,6; Jevrejima 1,8.9)

Hristovo carstvo nije osnovano bez borbe, jer „ustaju carevi zemaljski i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika njegova (Mesiju)”. (Psalam 2,2). Međutim, njihovi planovi propadaju. Bog će ukazom utvrditi Mesiju na Njegovom prestolu: „Ja sam pomazao cara svojega na Sionu, na svetoj gori svojoj.” On je objavio: „Ti si sin moj, ja te sad rodih.” (Psalam 2,6.7; Jevrejima 1,5) Ime cara koji treba da zauzme Davidov presto je „GOSPOD PRAVDA NAŠA” (Jevrejima 23,5.6). Njegova uloga je jedinstvena, jer On na nebeskom prestolu treba da izvrši dužnost i kao sveštenik i kao car (Zaharija 6,13).

Anđeo Gavrilo objavio je Mariji da Isus treba da bude mesijanski vladar, sledećim rečima: „I carovaće u domu Jakovljevu vavek, i carstvu njegovu neće biti kraja.” (Luka 1,33) Njegovo carsko dostojanstvo prikazano je pomoću dva prestola koja predstavljaju Njegova dva carstva. „Presto milosti” (Jevrejima 4,16) predstavlja carstvo milosti; „presto slave” njegove (Matej 25,31) predstavlja carstvo slave.

1. Carstvo milosti. Odmah posle pada prvih ljudi u greh, uspostavljeno je carstvo milosti. Ono je postojalo na osnovu Božjeg obećanja. Ljudi su verom mogli postati njegovi podanici. Međutim, ono nije bilo potpuno uspostavljeno sve do Hristove smrti. Kada je na krstu uzviknuo: „Svrši se” zahtevi plana spasenja su ispunjeni, a novi zavet potvrđen (uporedi: Jevrejima 9,15-18).

Isusova objava: „Iziđe vreme i približi se carstvo Božje” (Marko 1,15) predstavljala je neuporedno ukazivanje na carstvo milosti koje će uskoro biti uspostavljeno Njegovom smrti. Zasnovano na delu otkupljenja, a ne na delu stvaranja, ovo Carstvo novorođenjem prima svoje podanike. Isus postavlja pravilo: „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje.” (Jovan 3,5; uporedi: 3,3) On ga je uporedio sa čudesnim razvojem gorušičinog semena i delovanjem kvasca na brašno (Marko 4,22-31; Matej 13,33).

Carstvo milosti se ne vidi u spoljašnjem sjaju, već u njegovom delovanju na srca vernih. Ovo carstvo, kako je Isus učio, „neće doći da se vidi; niti će se kazati; evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božje unutra u vama”. (Luka 17,20.21) To nije carstvo ovoga sveta, rekao je, već Carstvo istine. „Ja sam car. Ja sam zato rođen, i zato dođoh na svet da svedočim istinu. I svaki koji je od istine sluša glas moj.” (Jovan 18,37) Apostol Pavle kaže da je ovo carstvo Hristovo „pravda i mir i radost u Duhu Svetome”. (Rimljanima 14,17; Kološanima 1,13)

Uspostavljanje ovoga carstva bilo je mučno iskustvo, potvrđujući tako da nema krune bez krsta. Na kraju svoje javne službe Isus, Mesija, Bogočovek, došao je u Jerusalim kao zakoniti naslednik Davidovog prestola. Sedeći na magarcu, što je bio jevrejski običaj za ulazak cara (Zaharija 9,9), On je prihvatio spontani, oduševljeni izraz podrške. Za vreme ovog pobedonosnog ulaska u carski grad „ljudi mnogi prostreše haljine svoje po putu; a drugi rezahu granje od drveta i prostirahu po putu”. Oni su vikali: „Osana sinu Davidovu! blagosloven koji ide u ime Gospodnje!” (Matej 21,8.9) Tako su ispunili Zaharijino proročanstvo. Sada se sam Hristos prikazao kao Mesija-Car.

Nažalost, Njegovo pravo na presto nije prošlo bez protivljenja. Sotonska mržnja prema „Bezgrešnom” dostigla je svoj vrhunac. U roku od dvanaest časova branioci vere, članovi Sinedriona, tajno su Ga uhapsili, sudili Mu i osudili na smrt.

Za vreme toga suđenja, Isus je javno potvrdio da je Sin Božji i Car svoga naroda (Luka 23,3; Jovan 18,33-37). U odgovoru na Njegovu tvrdnju, rugajući se obukli su Ga u carsku odeću i krunisali Ga ne krunom od zlata, već od trnja (Jovan 19,2). To prihvatanje Hrista kao cara bilo je čisto ruganje. Pošto su Ga istukli, vojnici su Mu se rugali: „Zdravo, care Judejski!” (Jovan 19,3) A kada Ga je rimski namesnik Pilat prikazao narodu, govoreći: „Evo car vaš!”, Njegov narod Ga je jednoglasno odbacio, vičući: „Uzmi, uzmi, raspni ga!” (Jovan 19,14.15)

Putem najdubljeg poniženja – smrti na krstu – Hristos je uspostavio svoje carstvo milosti. Uskoro posle toga uzdizanje je okončalo Njegovo poniženje. Posle svoga vaznesenja, bio je ustoličen na nebu kao Sveštenik i Car, deleći presto sa svojim Ocem (Psalam 2,7.8; uporedi: Jevrejima 1,3-5; Filibljanima 2,9-11; Efescima 1,20-23). Ovo ustoličenje nije Mu, kao Božjem Sinu, dalo nikakvu moć koju On već nije posedovao. Međutim, sada, kao božansko-ljudski Posrednik, Njegova ljudska priroda učestvovala je po prvi put u nebeskoj slavi i sili.

2. Carstvo slave. Prikaz Carstva slave dat je na brdu preobraženja. Tu se Hristos prikazao u svoj svojoj slavi. „Zasja se lice njegovo kao sunce, a haljine njegove postadoše bele kao svetlost.” (Matej 17,2) Mojsije i Ilija predstavljali su otkupljene – Mojsije je predstavljao one koji su umrli u Hristu i koji će vaskrsnuti, dok je Ilija predstavljao vernike koji će ne iskusivši smrt biti uzeti na nebo prilikom Drugog dolaska.

Carstvo slave biće uspostavljeno uz kataklizmične događaje prilikom Hristovog povratka (Matej 24,27.30.31; 25,31. 32). Posle suda kada posredničko delo Sina čovečijega u nebeskoj svetinji bude završeno „Starac” – Bog Otac – daće Mu „vlast i slavu i carstvo” (Danilo 7,9.10.14). Tada „carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svim nebom daće se narodu svetaca višnjega; njegovo će carstvo biti večno carstvo, i sve će vlasti njemu služiti i slušati ga”. (Danilo 7,27)

Carstvo slave biće najzad uspostavljeno na Zemlji na kraju hiljadugodišnjice, kada će Novi Jerusalim sići sa neba (Otkrivenje 20,21). Prihvatanjem Isusa Hrista za svoga Spasitelja, možemo postati građani Njegovog Carstva milosti danas, a Carstva slave prilikom Njegovog drugog dolaska. Pred nama je život sa neograničenim mogućnostima. Život koji Hristos nudi nije život ispunjen promašajima ili život raspršenih nada i snova, već život napredovanja i uspešnog hodanja sa Spasiteljem. To je život koji sve više i više pokazuje pravu ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrotu, milost, veru, krotost, uzdržanje (Galatima 5,22.23) – plod odnosa koji Isus nudi svima koji svoj život povere Njemu. Ko može da se odupre takvoj ponudi?

[1] O proročanstvu od 70 nedelja, vidi: 70 Weeks, Leviticus, and the Nature of Prophecy, ed. Frank B. Holbrook (Washington D. C: Biblical Research Institute, General Conference of Seventh-day Adventists, 1986) str.3-127

[2] O biblijskim osnovama za princip godina=dan, vidi: William H. Shea, Selected Studies on Prophetic Interpretation (Washington, D. C.: Review and Herald, 1982) pp. 56-93.

[3] Datum Artakserksove vladavine čvrsto je ustanovljen pomoću datuma olimpijada, Ptolomejevog kanona, Papirusa iz Elefantine i vavilonskih klinastih glinenih pločica.

[4] Vidi takođe: C. Mervyn Maxwell, God Cares (Mountain View, CA.: Pacific Press, 1981) vol. 1, pp. 216-218.

[5] Gleason L. Archer, Encyclopedia of Bible Difficulties (Grand Rapids, MI: Zondervan, 1982), pp. 291.

[6] Vajt, Čežnja vekova – str. 453.

[7] To što Sveto pismo pominje Isusa kao „jedinorodnoga” ili „prvenca” i što govori o danu Njegovog rođenja ne odriče Njegovu božansku prirodu i večno postojanje. Izraz „jedinorodni” (Jovan 1,14; 1,18; 3,16; 1. Jovanova 4,9) dolazi od grčke reči monogenes. Biblijska upotreba reči „monogenes„ otkriva da se njeno područje značenja proširuje i na „jedini” ili „jedinstveni”, opisujući naročiti odnos, a ne događaj u toku vremena. Isak, na primer, nazvan je Avramovim „jedincem” (1. Mojsijeva 22,2 – umetnula S. S), iako nije bio Avramov jedini sin, ili čak ni njegov prvenac (1. Mojsijeva 16,16; 21,1-21; 25,1-6). Isak je bio jedinstveni sin, jedini te svoje vrste, određen da postane Avramov naslednik. „Isus Hristos, Bog koji je postojao pre svega, božanska stvaralačka Reč, prilikom svoga ovaploćenja postao je u jedinstvenom smislu Božji Sin – i to je razlog što je On nazvan ‘monogenes’, jedini od svoje vrste – u svemu jedinstven u mnogim aspektima svoga postojanja i života. Nijedno dete ljudskoga roda nije bilo tako potpuno u svom biću, nije imalo tako nedostižni odnos sa Božanstvom, ili izvršilo takvo delo kao On. Tako ‘monogenes’ opisuje odnos između Boga Oca i Isusa Hrista Sina kao različitih Lica Božanstva. To je odnos koji pripada Hristovom kompleksu, božansko-ljudskoj ličnosti, u vezi sa sprovođenjem plana spasenja.” (Committee on Problems in Bible Translation, Problems in Bible Translation (Njashington, D. C.: Review and Herald, 1954), pp. 202). Isto tako Hristos se naziva i „prvorođeni” (Jevrejima 1,6; Rimljanima 8,29; Kološanima 1,15.18; Otkrivenje 1,5). Ovaj izraz se ne odnosi na neku vremensku tačku. Pre naglašava važnost ili prvenstvo (uporedi: Jevrejima 12,23). U jevrejskoj kulturi, prvenac je dobijao porodične privilegije. Tako je Isus, kao prvorođeni među ljudima zadobio sve privilegije koje je čovek izgubio. On je postao novi Adam, novi „prvenac” ili poglavar ljudskog roda. Biblijska referenca na dan u koji je Isus rođen zasniva se na sličnom konceptu kao što su jedinorodni i prvenac. Zavisno od konteksta, Mesijansko proročanstvo „ti si sin moj, ja te sad rodih” (Psalam 2,7) odnosi se na Isusovo ovaploćenje (Jevrejima 1,6; vaskrsenje Dela 13,33; uporedi: stih 30) ili ustoličenje (Jevrejima 1,3.5).

[8] Dodatni dokaz nalazimo u zakonitostima grčke gramatike. 1) Neupotrebljavanje člana sa „Gospod” (korišćen bez upotrebe određenog člana). Septuaginta prevodi YHWH sa kurios bez člana. Često kada se naiđe na reč kurios bez člana, ona u Novom zavetu znači Bog (npr. Matej 7,21; 8,2; 6,25). 2) Jedan član obeležava dve imenice. Tako npr. Hristos je opisan kao Bog u izrazima „velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista” (Tit 2,13), „u pravdi Boga našega i spasa Isusa Hrista” (2. Petrova 1,1). 3) Kada se nađu dve imenice od kojih se druga nalazi u genitivu bez člana, za obe imenice osobina jedne pridodaje se i drugoj. Tako na isti način Rimljanima 1,17.18. govori o „pravdi Božjoj” i „gnev Božij”, pa je tako i Isus opisan kao „Božji Sin” (Luka 1,35).

[9] White, „The True Sheep Respond to the Voice of the Shepherd”, Signs of the Times, Nov. 27, 1893, p. 54.

[10] White, Patriarchs and Prophets, p. 34.

[11] Ove izraze često koriste adventisti sedmoga dana da bi opisali Isusovu istovetnost sa ljudskim rodom, ali nikada ne označavaju da je On na bilo koji način bio grešan. U toku cele svoje istorije stav zvanične Crkve je bio da uzdiže potpunu bezgrešnost Gospoda Isusa Hrista.

[12] Hristos je uzeo na sebe „istu podložnost, mentalnu i fizičku” kao Njegovi savremenici (White, „Notes of Travel”, Advent Review and Sabbath Herald, Feb. 10,1885, p. 81) – ljudsku prirodu koja je opala u „telesnoj snazi, umnoj moći i moralnoj vrednosti” – iako moralno oslabljen, ali potpuno bezgrešan (White, „In All Points Tempted Like As We Are”, Signs, Dec. 3,1902, p.2; Vajt, Čežnja vekova, str. 26)

[13] Henry Melvill, in Sermons by Henry Melvill, B. D., ed., C. P. McIlvaine (Nenj York, N. Y.: Stanford & Swords, 1844), p. 47. „Nevinim slabostima” mislio je na glad, bol, žalost, itd. On ovo gledište Hristove prirode pre i posle pada naziva „ortodoksnom doktrinom” (Isto).

[14] White, Letter 8, 1895 u The Seventh-day Adventist Bible Commentary, ed. Francis D. Nichol, rev. ed. (Washington, D. C.: Review and Herald, 1980), vol.5, pp. 1128, 1129; uporedi: SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 7, p. 426.

[15] Uporedi: White „In Gethsemane”, Signs, Dec. 9, 1987, p. 3, White u SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 7, p. 927.

[16] Brooke F. Wescott, The Epistle to the Hebrews (Grand Rapids, MI: Wm. B. Eardmans, 1950), p. 59.

[17] F. F. Bruce, Commentary on the Epistle to the Hebrews (Grand Rapids, MI: Wm. B. Eardmans, 1972) pp. 85,86.

[18] White, „The Temptation of Christ”, Review and Herald, April 1, 1875, p. (3).

[19] Philip Schaff, The Person of Christ (Nenj York, NY: George H. Doran, 1913), pp. 35,36.

[20] Karl Ullmann, An Apologetic View of the Sinless Character of Jesus, The Biblical Cabinet; or Hermeneutical Exegetical, and Philological Library (Edinburgh, Thomas Clark, 1842), vol. 37, p. 11.

[21] White, „In Gethsemane”, Signs, Dec. 9, 1897, p. 3; Uporedi Vajt, Čežnja vekova, str. 266.

[22] White, Letter 8, 1895, in SDA Bible Commentary, vol. 5, p. 1128, 1129, u vreme E. G. Vajt koristile su se sledeće definicije za sklonost: „propensity” od latinske reči propensus definisana je kao „prirodna sklonost; sklon” (Webster’s Collegiate Dictionary, 3rd ed., (Springfield, MA: G & Merriam Co., 1916); uporedi: Nuttall’s Standard Dictionary of the English Language (Boston, MA: De Wolfe, Fiske & Co., 1886). Webster’s Unabridged Dictionary definiše kao „kvalitet ili stanje kada je sklono (naginjanje u moralnom smislu); prirodna sklonost; nastrojenost da se čini dobro ili zlo, sklonost, tendencija” (Webster’s International Dictionary of the English Language (Springfield, MA; G. & C. Merriam & Co., 1890). Jedan od E. G. Vajt, omiljenih pisaca, Henri Melvil (Henry Melvill), piše: „Ali dok je uzeo ljudsku prirodu sa nevinim slabostima, on je nije uzeo sa grešnim sklonostima. Ovde se kao posrednik umešalo Božanstvo. Sveti Duh je osenio Devojku i dopuštajući da slabosti poteknu od nje, sprečio je grešnost, pa je tako izazvao da se rodi žalosna i puna patnji ljudska priroda, ali ipak neokaljana i bez mane; ljudska priroda sa suzama, ali ne sa mrljama; podložna bolu, ali bez sklonosti da uvredi; najuže povezana sa stvorenom bedom, ali beskrajno daleko od toga da je izazove. (Melvill, p. 47). Vidi: Tim Poarije (Tim Poirier) „Upoređenje hristologije Elen Vajt i njenih literarnih izvora” (Neobjavljen rukopis Ellen G. White Estate Inc., General Conference of Seventh-dadž Adventists, Njashington, D. C. 20012).

[23] White „Temptation of Christ”, Review and Herald, Oct. 13, 1874 p. (1); uporedi: White u SDA Bible Commentary, vol. 7, p. 904.