Čovekova priroda

Čovek i žena stvoreni su po Božjem obličju sa individualnošću, sa mogućnošću i slobodom mišljenja i delovanja. Iako su stvoreni kao nezavisna bića, svaki čovek je nedeljiva celina tela, duha i duše, koja zavisi od Boga za život, disanje i sve ostalo. Kada su postali neposlušni Bogu, naši prvi roditelji su poricali svoju zavisnost od Njega, odvojili se od Boga i pali sa svoga visokog položaja. Božji lik u njima bio je pokvaren i oni su postali podložni grehu. Njihovi naslednici učestvuju u ovoj paloj prirodi i njenim posledicama. Oni su rođeni sa slabostima i sklonostima ka zlu. Međutim, Bog je u Hristu pomirio svet sa sobom i svojim Duhom obnavlja smrtnike koji se kaju u lik njihovog Tvorca. Stvoreni na slavu Bogu, oni su pozvani da Ga vole, da vole jedni druge i vode brigu o svojoj životnoj sredini.  

ČOVEKOVA PRIRODA

A „reče Bog: da načinimo čoveka po svojemu obličju.” Bog nije izgovorio reč da nastane kruna Njegovog stvaranja. Umesto toga, On se sagnuo da oblikuje svoje novo stvorenje od praha zemaljskoga.

Najveći stvaraoci-vajari na Zemlji nikada neće moći da isklešu tako plemenito biće. Možda bi Mikelanđelo mogao da oblikuje sjajnu spoljašnjost, ali šta sa anatomijom i fiziologijom koja je brižljivo zamišljena da bi funkcionisala i izrazila savršenstvo?

Savršeni kip ležao je završen sa kosom, trepavicama i noktima na svojim mestima, ali Bog još nije završio posao. Ovaj čovek nije trebalo da sakuplja prašinu, već da živi, da misli, da stvara i raste u slavi.

Nagnuvši se nad ovim veličanstvenim oblikom, Tvorac „dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa”. (1. Mojsijeva 2,7; uporedi: 1,26). Shvatajući čovekovu potrebu za društvom, Bog mu je načinio „druga prema njemu”. Bog „pusti tvrd san” na Adama i dok je Adam spavao, Bog mu je izvadio jedno rebro i stvorio ženu (1. Mojsijeva 2,18.21.22). „I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božjemu stvori ga, muško i žensko stvori ih.” Tada ih je Bog blagoslovio i rekao im: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji.” Adamu i Evi poklonjen je dom u vrtu koji je bio veličanstveniji od najlepšeg savremenog doma na Zemlji. U njemu je bilo drveća, vinove loze, cveća, brda, dolina – sve je to ukrasio sam Umetnik. Dva naročita drveta, drvo života i drvo poznavanja dobra i zla, nalazila su se tamo. Bog je dao Adamu i Evi dozvolu da slobodno jedu sa svakoga drveta, osim sa drveta poznavanja dobra i zla (1. Mojsijeva 2,8.9.17).

Tako je ostvaren vrhunski događaj sedmice stvaranja. I „pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma”. (1. Mojsijeva 1,31)

Čovekovo poreklo

Iako danas mnogi veruju da ljudska bića vode poreklo od nižih oblika života i da su rezultat prirodnih procesa koji su trajali milijardama godina, takva misao ne može da se uskladi sa biblijskim izveštajem. Presudno biblijsko gledište o čovekovoj prirodi jeste da su ljudska bića podložna procesu degeneracije.”[1]

Bog je stvorio čoveka. Poreklo ljudskoga roda može da se pronađe i utvrdi na jednom božanskom savetovanju. Bog je rekao: „Da načinimo čoveka.” (1. Mojsijeva 1,26) Množina  odnosi se na Božanstvo, Trojstvo Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetog Duha (vidi: 2. poglavlje u ovoj knjizi). Dakle, Bog je prvo ljudsko biće počeo da stvara sa jednim ciljem (1. Mojsijeva 1,27).

Stvoren od praha zemaljskog. Bog je oblikovao čoveka od „praha zemaljskog” (1. Mojsijeva 2,7), upotrebljavajući pramateriju, ali ne i druge oblike života, kao što su morske ili kopnene životinje. Sve dok nije oblikovao svaki organ i dok ga nije stavio na njegovo mesto, On nije dao „dah životni” koji je čoveka učinio živim bićem.

Stvoren po božanskom uzoru. Bog je stvorio svaku drugu životinju – ribe, ptice, gmizavce, insekte, sisare itd. – „po vrstama njihovim”. (1. Mojsijeva 1,21.24.25) Svaka vrsta imala je svoj tipičan oblik svojstven samo njoj i sposobnost da produži svoju specifičnu životinjsku vrstu. Čovek, pak, bio je stvoren prema božanskom uzoru, a ne prema uzoru iz životinjskog carstva. Bog je rekao: „Da načinimo čoveka po svojemu obličju”. (1. Mojsijeva 1,26) Postoji jasna odvojenost između ljudskih bića i životinjskog carstva. Lukin rodoslovni uvod, opisujući poreklo ljudskog roda, izražava ovu razliku jednostavno, ali duboko: „Adama, sina Božjega”. (Luka 3,38)

Čovekov uzvišeni položaj. Stvaranje čoveka bilo je vrhunac celokupnog stvaranja. Bog je postavio čoveka, stvorenog po obličju Boga Vladara da vodi brigu o planeti Zemlji i o celokupnom životinjskom carstvu. L. Berkhof (Berkhof) ovako piše o Adamu: „Njegova je dužnost i prednost bila da potčini celu prirodu i sva stvorena bića svojoj vlasti, da služe njegovoj volji i ciljevima, da bi on i celokupna slavna vladavina mogli veličati svemoćnog Tvorca i Gospodara celog svemira – 1. Mojsijeva 1,28; Psalam 8,4-9.”[2]

Povezanost ljudskog roda. Rodoslovlja u Prvoj knjizi Mojsijevoj pokazuju da su svi naraštaji koji su dolazili posle Adama i Eve, potekli od ovog prvog para. Kao ljudi svi delimo istu prirodu, koja predstavlja genetičku i genealošku povezanost. Apostol Pavle je rekao: „Učinio je (Bog) da od jedne krvi sav rod čovečij živi po svemu licu zemaljskome.” (Dela 17,26)

Dalje, vidimo i ostale pokazatelje organske povezanosti našeg roda u biblijskim tvrdnjama da je Adamov greh doneo greh i smrt svima kao i u obezbeđenju spasenja za sve u Hristu (Rimljanima 5,12.19; 1. Korinćanima 15,21.22).

Jedinstvenost čovekove prirode

Koji su osobeni delovi ljudskog bića? Da li je ono sačinjeno od izvesnog broja nezavisnih sastavnih delova, kao što su telo, duša i duh?

Dah života. „A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.” (1. Mojsijeva 2,7)

Kada je Bog bitne sastojke zemlje promenio u živo biće, On „dunu” „duh životni” u nozdrve Adamovog beživotnog tela. Ovaj duh životni je „dah Svemogućega” (O Jovu 33,4) – iskra života. Mi ga možemo uporediti sa električnom strujom, koja – dok protiče kroz različite električne sastavne delove, preobražava mirnu, sivu, staklenu ploču na kutiji u treptavo razlivanje boja i radnji – kada okrenemo dugme na televizoru u boji. Električna struja donosi zvuk i pokret tamo gde nikada nije bilo ničega.

Čovek – živo biće. Šta je učinio duh životni? Kada je Bog oblikovao ljudsko biće od bitnih sastojaka zemlje, svi organi bili su zastupljeni – srce, pluća, bubrezi, jetra, slezina, mozak – sve savršeno, ali beživotno. Tada je Bog dunuo duh životni u ovu beživotnu materiju i „posta čovek duša živa”.

Pismena jednačina je pravolinijska: prah zemaljski (bitni sastojci zemlje) + duh životni = živo biće, živa duša. Sjedinjenje bitnih sastojaka zemlje sa duhom životnim imalo je kao ishod živo biće ili dušu.

Ovaj „duh životni” nije ograničen samo na ljude. Svako živo biće ga ima. Biblija, na primer, pripisuje duh životni i onim životinjama koje su ušle u Nojev kovčeg i onima koje nisu ušle (1. Mojsijeva 7,15.22).

Jevrejski izraz za 1. Mojsijevu 2,7 koji je preveden sa „duša živa” ili „živo biće” je nephesh chayyah. Ovaj izraz ne određuje izričito čoveka, jer se odnosi i na morske životinje, insekte, gmizavce i divlje zveri (1. Mojsijeva 1,20.24; 2,19).

Nephesh (nefeš) je preveden kao „biće” ili „duša” i dolazi od naphash sa značenjem „disati”. Njegova grčka odgovarajuća vrednost u Novom zavetu je psuche. Pošto je dah najočitiji dokaz života, nephesh u osnovi označava čoveka kao živo biće, ličnost.”[3] Kada se primenjuje na životinje, kao u izveštaju o stvaranju, onda ih opisuje kao živa stvorenja koja je Bog stvorio.

Važno je zapaziti da Biblija kaže da je čovek postao duša živa. Ništa u izveštaju o stvaranju ne ukazuje na to da je čovek primio, dobio dušu – neku vrstu odvojene celine koja je prilikom stvaranja sjedinjena sa ljudskim telom.

Nedeljiva celina. Važnost izveštaja o stvaranju za pravilno razumevanje čovekove prirode ne može se dovoljno naglasiti. Naglašavanjem njegovog organskog jedinstva, Sveto pismo slika čoveka kao jedinstvenu celinu. Kako se onda duh i duša dovode u vezu sa čovekovom prirodom?

1. Biblijsko značenje duše. Kao što smo već spomenuli, starozavetna „duša” je prevod jevrejske reči nephesh. U 1. Mojsijevoj 2,7 ona označava čoveka kao živo biće pošto je dah životnog duha ušao u fizičko telo načinjeno od bitnih sastojaka zemlje. Isto tako nova duša počinje da živi kad god se jedno dete rodi, svaka „duša” postaje nova jedinica života jedinstveno različita i odvojena od svih ostalih sličnih jedinica. Ovaj kvalitet individualnosti u svakom živom biću koji ga obrazuje u jedinstvenu celinu, izgleda da je misao koju naglašava jevrejski izraz nephesh. Kada se upotrebljava u ovom smislu, nephesh nije deo neke ličnosti, on jeste ličnost i u mnogim slučajevima prevodi se kao „čovek, lice” (vidi: 1. Mojsijeva 14,21; 4. Mojsijeva 5,6; 5. Mojsijeva 10,22; uporedi: Psalam 3,2) ili kao „sam” (3. Mojsijeva 11,43; 1. O carevima 19,4; Isaija 46,2 itd).

„Sa druge strane, izrazi kao ‘moja duša’, ‘tvoja duša’, ‘njegova duša’, itd. obično su idiomi ličnih zamenica ‘ja’, ‘mene’, ‘ti’, ‘on’, itd. (vidi: 1. Mojsijeva 12,13; 3. Mojsijeva 11,43.44; 19,8; Isus Navin 23,11; Psalam 3,2; Jeremija 37,9; itd) Na više od 100 od 755 mesta u Starom zavetu nephesh se prevodi kao ‘život’ (1. Mojsijeva 9,4.5; 1. Samuilova 19,5; O Jovu 2,4.6; Psalam 31,13, itd).

Često se nephesh odnosi na želje, prohteve ili strasti (uporedi: 5. Mojsijeva 23,24; Priče 23,2; Propovednik 6,7), pa se ponekad prevodi i sa ‘apetitom, prohtevom, lakomošću’ (Priče 23,2; Propovednik 6,7). Može da se odnosi i na sedište osećanja (1. Mojsijeva 34,3; Pesma nad pesmama 1,7 itd), a ponekad predstavlja i čovekovu volju kao kada se prevodi sa ‘zadovoljstvo, uživanje’ u 5. Mojsijevoj 23,24; Psalam 105,22; Jeremija 34,16. U 4. Mojsijevoj 31,19 nephesh je ‘ubio’, a u Sudije 16,30. (prevedeno sa ‘ja’) umire. U 4. Mojsijevoj 5,2 (‘mrtvac’) i 9,6. (‘mrtvo telo’) odnosi se na leš (uporedi: 3. Mojsijeva 19,28; 4. Mojsijeva 9,7.10)

Upotreba grčke reči psuche u Novom zavetu je slična nephesh u Starom zavetu. Koristi se kako za životinjski, tako i kao oznaka za ljudski život (Otkrivenje 16,3). U Svetom pismu prevedena je četrdeset puta jednostavno kao ‘život’ ili ‘životi’ (vidi: Matej 2,20; 6,25; 16,25; itd). U nekim slučajevima upotrebljava se u jednostavnom značenju ‘ljudi, narod’ (vidi: Dela 7,14; 27,37; Rimljanima 13,1; 1. Petrova 3,20; itd), a u drugim ona je izjednačena u značenju sa ličnom zamenicom (vidi: Matej 12,18; 2. Korinćanima 12,15; itd). Ponekad se odnosi na osećanja (Marko 14,34; Luka 2,35), na duh (Dela 14,2; Filibljanima 1,27) ili na srce (Efescima 6,6).”[4]

Psuche nije besmrtna, već podložna smrti (Otkrivenje 16,3). Ona može da se uništi (Matej 10,28).

Biblijski navod ukazuje da se ponekad nephesh i psuche odnose na celu ličnost, a u drugim prilikama na naročito čovekovo svojstvo kao što su osećanja, prohtevi, naklonosti. Ovakva upotreba, međutim, ni u kom slučaju ne ističe da je čovek biće sastavljeno od dva posebna i različita dela. Telo i duša postoje u zajednici; zajedno oni čine nedeljivo jedinstvo. Duša ne poseduje nikakav svestan život izvan tela. Ne postoji takav tekst koji ukazuje na to da duša kao svesno biće nadživljuje telo.

2. Biblijsko značenje duha. Dok jevrejska reč nephesh prevedena kao duša označava individualnost ili ličnost dotle starozavetna jevrejska reč ruach, prevedena kao duh, odnosi se na iskru života koja daje snagu i koja je bitna za lični opstanak. Ona označava božansku silu ili životno načelo koje daje život ljudskom biću.

„Ruach se pojavljuje 377 puta u Starom zavetu i najčešće se prevodi kao ‘duh’, ‘vetar’, ili ‘dah’ (1. Mojsijeva 8,1; itd). Reč se takođe koristi da označi životnu snagu (Sudije 15,19), hrabrost (Isus Navin 2,11), narav ili ljutinu (Sudije 8,3), raspoloženje (Isaija 54,6), moralni karakter (Jezekilj 11,19) i sedište osećanja (1. Samuilova 1,15).

U smislu daha, ruach kod ljudi istovetan je sa ruach kod životinja (Propovednik 3,19). Čovekov ruach napušta telo prilikom smrti (Psalam 146,4) i vraća se Bogu (Propovednik 12,7; uporedi: O Jovu 34,14). Ruach se često upotrebljava za Božji Duh kao u Knjizi proroka Isaije 63,10. U Starom zavetu ruach u odnosu na čoveka nikada ne označava inteligentnu celinu sposobnu za osećajno postojanje izvan fizičkog tela.

Novozavetni ekvivalent za ruach je pneuma ‘duh’ od pneo ‘duvati’ ili ‘disati’. Kao i kod ruach ni ovde nema ničeg nedeljivo povezanog u reči pneuma što bi označilo celinu u čoveku sposobnu za svesno postojanje izvan tela, ni novozavetna upotreba u odnosu na čoveka ni na koji način ne označava neki takav koncept. U navodima kao što su Rimljanima 8,15; 1. Korinćanima 4,21; 2. Timotiju 1,7; 1. Jovanova 4,6 pneuma označava ‘raspoloženje’, ‘stav’ ili ‘stanje osećanja’. Takođe se koristi kao oznaka raznih vidova ličnosti kao u Galatima 6,1; Rimljanima 12,11; itd. Kao i sa ruach, pneuma se vraća Bogu prilikom smrti (Luka 23,46; Dela 7,59). Kao i ruach pneuma se takođe upotrebljava i za Božji Duh (1. Korinćanima 2,11.14; Efescima 4,30; Jevrejima 2,4; 1. Petrova 1,12; 2. Petrova 1,21. itd).”[5]

3. Jedinstvo tela, duše i duha. Kakav je odnos između tela, duše i duha? Kakav je uticaj ovog odnosa na čovekovo jedinstvo?
4. a) Dvostruka sjedinjenost. Iako Biblija sagledava čovekovu prirodu kao jedinstvo, ona precizno ne određuje odnos između tela, duše i duha. Ponekad se reči duša i duh upotrebljavaju naizmenično. Zapazite njihov paralelizam u Marijinom izražavanju radosti posle saopštenja koje joj je preneo anđeo: „Veliča duša moja Gospoda; i obradova se duh moj Bogu spasu mojemu.” (Luka 1,46.47)

U jednom slučaju Isus je okarakterisao čoveka kao telo i duša (Matej 10,28), a u drugom slučaju apostol Pavle kao telo i duh (1. Korinćanima 7,34). U prvom duša se odnosi na uzvišeniju čovekovu sposobnost, po svoj prilici na um preko koga on opšti sa Bogom. U drugom izraz duh odnosi se na ovu uzvišeniju čovekovu sposobnost. U oba slučaja telo obuhvata fizički, kao i osećajni vid ličnosti.

1. b) Trostruka sjedinjenost. Postoji jedan izuzetak od opšteg određenja čoveka koji obuhvata dvostruku sjedinjenost. Apostol Pavle koji govori o dvostrukom jedinstvu tela i duha, takođe govori o izrazu trostruke sjedinjenosti. On tvrdi: „A sam Bog mira da posveti vas cele u svačemu; i celi vaš duh, duša i telo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista.” (1. Solunjanima 5,22.23) Ovo mesto saopštava apostolovu želju da nijedan od ovih vidova jedne osobe ne bude isključen iz procesa posvećenja.

U ovom slučaju duh može da se shvati kao „više načelo inteligencije i misli kojim je čovek obdaren i preko koga Bog može da opšti svojim Duhom (vidi: Rimljanima 8,16). Obnovljenjem uma pod uticajem Svetoga Duha, pojedinac se preobražava u Hristov lik (vidi: Rimljanima 12,1.2).

„Pomoću ‘duše’ … kada se razlikuje od duha, može da se shvati deo čovekove prirode koji se izražava preko nagona, osećanja i želja. Ovaj deo čovekove prirode takođe može da se posveti. Kada je, radom Svetoga Duha, um doveden u sklad sa Božjim umom i posvećeni um vlada nad nižom prirodom, nagoni, koji bi inače bili u suprotnosti sa Bogom, pokoravaju se Njegovoj volji.”[6] Telo nad kojim vladaju viša ili niža priroda je fizički sklop – meso, krv i kosti.”

Pavlov redosled prvo duh, zatim duša i na kraju telo nije sticaj okolnosti. Kada je duh posvećen, um je pod božanskim nadzorom. Posvećen um, opet, imaće posvećujući uticaj na dušu, tj. na želje i osećanja. Osoba u kojoj dođe do ovog posvećenja, neće zloupotrebiti svoje telo pa će onda njeno fizičko zdravlje napredovati. Na taj način telo će postati posvećujuće sredstvo kojim će hrišćanin moći da služi svome Gospodu i Spasitelju. Pavlov poziv na posvećenje jasno je ukorenjen na pojmu o sjedinjenosti ljudske prirode i otkriva da efikasna priprema za Hristov drugi dolazak zahteva pripremu cele ličnosti – duha, duše i tela.

1. v) Nedeljiva, saosećajna sjedinjenost. Jasno je da je svako ljudsko biće nedeljiva celina. Telo, duša i duh deluju usko sarađujući i otkrivajući jak saosećajni odnos između čovekovih duhovnih, duševnih i telesnih sposobnosti. Nedostaci u jednoj oblasti, ometaće druge dve. Bolestan, nečist ili zbrkan duh ili duša imaće isto tako odsudni uticaj na čovekovo emocionalno i telesno zdravlje. Obrnuti slučaj je takođe istinit. Slab, bolesni telesni sklop koji pati, imaće štetan uticaj na čovekovo emocionalno i duhovno zdravlje. Uticaj koji darovi vrše jedni na druge znači da svaki pojedinac ima odgovornost koju mu je Bog dao za očuvanje tih darova u najboljem mogućem stanju. Čineći tako, on predstavlja obnovljenje životno važnog dela bića po Tvorčevom obličju.

Čovek po obličju Božjem

Živa bića koja je Bog stvorio šestog dana stvaranja, načinjena su po „obličju Božjemu” (1. Mojsijeva 1,27). Šta obuhvata „načinjen po Božjem obličju”?

Stvoren po obličju Božjemu i nalik na Boga…

Često se nameće misao da ljudske moralne i duhovne dimenzije otkrivaju nešto o Božjoj moralnoj i duhovnoj prirodi. Međutim, pošto Biblija uči da je čovek nedeljivo jedinjenje tela, duha i duše, čovekove fizičke osobine takođe na neki način moraju da odsjajuju Božji lik. Ali, zar Bog nije duh? Kako duhovno biće može da bude združeno sa nekim oblikom?

Jedna kratka studija o anđelima otkriva da su oni, kao i Bog, duhovna bića (Jevrejima 1,7.14). Ipak, oni se uvek pojavljuju u ljudskom obliku (1. Mojsijeva 18,1-19.22; Danilo 9,21; Luka 1,11-38; Dela 12,5-10). Da li je moguće da duhovno biće može da ima „duhovno telo” sa oblikom i osobinama (uporedi: 1. Korinćanima 15,44)?

Biblija ističe da su neki ljudi videli delove Božje ličnosti. Mojsije, Aron, Nadav, Avijud i sedamdeset starešina videli su Njegove noge (2. Mojsijeva 24,9-11). Iako je odbio da pokaže svoje lice, pošto je pokrio Mojsija svojim rukama, Bog mu je, dok je prolazio, pokazao leđa (2. Mojsijeva 33,20-23). Bog se javio proroku Danilu u viđenju prizora suda, kao Starac koji je sedeo na prestolu (Danilo 7,9.10). Hristos je opisan kao „obličje Boga što se ne vidi” (Kološanima 1,15) i kao „obličje bića njegova” (Jevrejima 1,3). Ovi tekstovi kao da ukazuju na to da je Bog ličnost, biće koje ima lični oblik. To ne sme da bude iznenađenje, zato što je čovek stvoren po Božjem obličju.

Čovek je stvoren ‘malim nečim od anđela’ (Jevrejima 2,7), što nagoveštava da je bio obdaren umnim i duhovnim darovima. Iako je Adamu nedostajalo iskustvo, posmatrački dar i razvoj karaktera, on je bio načinjen ‘dobrim’ (Propovednik 7,29), a to je podatak o moralnoj ispravnosti.”[7] Pošto je imao moralno obličje Boga, on je bio pravedan i svet (uporedi: Efescima 4,24), i bio je deo stvaranja koje je Bog proglasio „veoma dobrim”. (1. Mojsijeva 1,31)

Pošto je čovek načinjen po Božjem moralnom obličju, njemu je data prilika da iskaže svoju ljubav i privrženost Tvorcu. Kao i Bog, on je imao moć izbora – slobodu mišljenja i delovanja prema moralnim naredbama. Na taj način on je imao slobodu da voli i posluša, ili da bude podozriv i neposlušan. Bog je rizikovao da čovek izvrši pogrešan izbor, jer jedino sa slobodom da bira čovek je mogao da razvije karakter koji bi u potpunosti ispoljio načelo ljubavi koje čini suštinu samoga Boga (1. Jovanova 4,8). Njegovo određenje bilo je da dostigne najviši izraz Božjeg obličja: da voli Boga celim svojim srcem, dušom, umom i da voli druge kao samoga sebe (Matej 22,36-40).

Stvoreni za odnose sa drugima. Bog je rekao: „Nije dobro da je čovek sam” (1. Mojsijeva 2,18), i stvorio je Evu. Upravo kako su tri Lica Božanstva sjedinjena u zajednicu ljubavi, tako smo i mi stvoreni za zajednicu koja se otkriva u prijateljstvu ili braku (1. Mojsijeva 2,18). U ovakvim zajednicama imamo priliku da živimo za druge. Biti istinski human, znači biti usmeren prema zajednici. Razvoj ovakvog vida Božjeg obličja predstavlja celoviti deo sklada i napredovanja Božjeg carstva.

Stvoreni kao pristavi životne sredine. Bog je rekao: „Da načinimo čoveka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji.” (1. Mojsijeva 7,26). Ovde Bog istovremeno spominje čovekov božanski lik i njegovu vladavinu nad nižim stvorenjima. Kao Božji predstavnik čovek je postavljen nad nižim stvorenim vrstama. Životinjsko carstvo nije u stanju da shvati Božju vrhovnu vlast, ali mnoge životinje su sposobne da vole čoveka i da mu služe.

David, pozivajući se na čovekovu vlast, kaže: „Postavio si ga gospodarom nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge njegove.” (Psalam 8,6-8) Čovekov uzvišeni položaj bio je nagoveštaj slave i časti kojom je bio ovenčan (Psalam 8,5). Njegova odgovornost je da milostivo vlada svetom, odslikavajući ili odsjajujući Božju milostivu vladavinu svemirom. Na taj način mi nismo žrtve okolnosti kojima gospodare sile iz životne sredine. Bog nam je dao ovlašćenje da damo pozitivni doprinos time što ćemo oblikovati životnu sredinu, koristeći svaku okolnost u koju dospemo kao priliku da ispunimo Božju volju.

Ovo saznanje daje nam ključ za poboljšanje ljudskih odnosa u svetu u kome ima slabosti u izobilju. Ono takođe sadrži odgovor na sebično trošenje zemljinih prirodnih izvora i bezobzirno zagađivanje vazduha i vode što doprinosi povećanom pogoršanju kvaliteta života. Usvajanje biblijskog pogleda na ljudsku prirodu omogućava jedino jamstvo uspešne budućnosti.

Stvoreni da se ugledamo na Boga. Kao ljudska bića treba da delujemo kao Bog, zato što smo stvoreni da budemo slični Bogu. Iako smo ljudi, a ne Bog, mi moramo na svaki mogući način odsjajivati svog Tvorca u okvirima našeg upravljanja. Četvrta zapovest ističe ovu obavezu, i zato treba da sledimo primer svog Tvorca u radu za vreme prvih šest dana sedmice, a sedmog da se odmaramo (2. Mojsijeva 20,8-11).

Stvoreni sa uslovnom besmrtnošću. Prilikom stvaranja naši praroditelji dobili su besmrtnost, iako je njeno posedovanje bilo uslovljeno poslušnošću. Pošto su imali pristupa drvetu života, oni su bili određeni da večno žive. Jedini način na koji su mogli ugroziti svoje stanje besmrtnosti bio je prekršaj zapovesti koja im je zabranjivala jedenje sa drveta poznavanja dobra i zla. Neposlušnost će voditi u smrt (1. Mojsijeva 2,17. uporedi: 3,22).

Pad u greh

Iako stvoreni kao savršena bića i po Božjem obličju, i nastanjeni u savršenoj životnoj sredini, Adam i Eva postali su prestupnici. Kako je došlo do takvog korenitog – i strašnog – preobražaja?

Poreklo greha. Ako je Bog stvorio savršeni svet, kako je mogao da se razvije greh?

1. Bog i poreklo greha. Da li je Bog Stvoritelj i začetnik greha? Sveto pismo ističe da je Bog svet po prirodi (Isaija 6,3) i da u Njemu nema nepravde. „Delo je njegovo savršeno, jer su svi putovi Njegovi pravda; Bog je veran, bez nepravde; pravedan je i istinit.” (5. Mojsijeva 32,4) Sveto pismo kaže: „Daleko je od Boga zloća i nepravda od svemogućega.” (O Jovu 34,10) „Bog se ne može zlom iskušati, i on ne kuša nikoga” (Jakov 1,13); On mrzi greh (Psalam 5,4; 11,5). Božje prvobitno stvaranje bilo je „veoma dobro”. (1. Mojsijeva 1,31) Daleko od toga da je bio tvorac greha; On „postade svima koji ga poslušaše uzrok spasenja večnoga”. (Jevrejima 5,9)
2. Začetnik greha. Bog je mogao da spreči greh stvaranjem sveta robota koji bi radili samo ono za što bi bili programirani. Međutim, Božja ljubav zahtevala je stvaranje bića koja bi mogla slobodno da odgovore na Njegovu ljubav – a takvo uzvraćanje bilo je moguće samo od bića koja imaju moć odlučivanja.

Dajući svom stvorenju takvu vrstu slobode, značilo je da Bog mora da preuzme rizik da neka od stvorenih bića mogu da se odvrate od Njega. Na žalost, Lucifer, najuzvišenije biće u anđeoskom svetu, uzoholio se (Jezekilj 28,17; uporedi: 1. Timotiju 3,6). Nezadovoljan svojim položajem u Božjoj vladavini (uporedi: Juda 6), počeo je da priželjkuje mesto samoga Boga (Isaija 14,12-14). U pokušaju da zavlada svemirom, ovaj pali anđeo sejao je seme nezadovoljstva među anđelima i pridobio mnoge koji su mu se pokorili. Nebeski sukob koji je proizišao iz toga, završio se kada su Lucifer, otada poznat kao sotona, neprijatelj, i njegovi anđeli proterani sa neba (Otkrivenje 12, 4.7-9; vidi: 8. poglavlje u ovoj knjizi).

3. Poreklo greha u ljudskom rodu. Nezastrašen svojim izgnanstvom sa neba, sotona je odlučio da zavede druge da se pridruže njegovoj pobuni protiv Božje vladavine. Pažnju mu je privukao novostvoreni ljudski rod. Kako može da navede Adama i Evu da se pobune? Oni su živeli u savršenom svetu, sa svim svojim potrebama koje je udovoljavao njihov Tvorac. Kako uopšte mogu postati nezadovoljni i nepoverljivi prema Onome koji je bio izvor njihove sreće? Opis prvoga greha daje nam odgovor.

U svom napadu na prva ljudska bića sotona je odlučio da ih uhvati u neopreznosti. Približavajući se Evi, kada je bila blizu drveta poznanja dobra i zla, sotona – prerušen u zmiju – zapitao ju je o Božjoj zabrani jedenja plodova sa tog drveta. Kada je Eva potvrdila da je Bog rekao da će umreti ako jedu s tog drveta, sotona je osporio božansku zabranu rečima: „Nećete vi umreti.” On je probudio njenu ljubopitljivost nagoveštajem da Bog pokušava da je odvoji od divnog, novog sticanja znanja: od znanja koje će im omogućiti da postanu kao Bog (1. Mojsijeva 3,4.5). Odmah se ukorenila sumnja u Božju reč. Eva je postala zaslepljena mogućnostima za koje joj je rečeno da ih može pružiti plod. Iskušenje je počelo da pravi pustoš u njenom posvećenom umu. Verovanje u Božju reč sada se promenilo u verovanje sotoninoj reči. Iznenada ona je predstavila sebi „da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja”. Nezadovoljna svojim stanjem, Eva je popustila iskušenju da postane kao Bog. „Uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi.” (1. Mojsijeva 3,6)

Verujući više svojim čulima nego Božjoj reči, Eva je prekinula svoju zavisnost od Boga, pala je sa svoga uzvišenog položaja i zaronila u greh. Pad ljudskog roda, stoga, najpre karakteriše slom vere u Boga i Njegovu reč. Ovo neverstvo vodilo je u neposlušnost, koja je opet, donela prekidanje odnosa i na kraju razdvojenost Boga i čoveka.

Udarac greha. Koje su bile neposredne i dugoročne posledice greha? Kako je delovao na ljudsku prirodu? Kakav je izgled za uništenje greha i usavršavanje ljudske prirode?

1. Neposredne posledice. Prva posledica greha bila je promena u ljudskoj prirodi koja je uticala na međuljudski odnos, kao i na odnos sa Bogom. Novo, željeno iskustvo „otvaranja očiju” donelo je Adamu i Evi samo osećanje stida (1. Mojsijeva 3,7). Umesto da su postali jednaki Bogu, kao što je sotona obećao, oni su postali preplašeni i pokušali su da se sakriju (1. Mojsijeva 3,8-10).

Kada je Bog upitao Adama i Evu o njihovom grehu, oni, umesto da priznaju svoju pogrešku, pokušali su da prebace krivicu. Adam je rekao: „Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh.” (1. Mojsijeva 3,12) Njegove reči sadrže u sebi nagoveštaj shvatanja da su Eva i posredno Bog bili odgovorni za njegov greh, jasno pokazujući da je njegov greh prekinuo njegovu vezu sa njegovom ženom i njegovim Stvoriteljem. Eva je, opet, krivila zmiju (1. Mojsijeva 3,13).

Kobne posledice koje su proizašle iz toga otkrivaju ozbiljnost njihovog prestupa. Bog je prokleo sotonin medijum, zmiju, proklevši je da se vuče po trbuhu, kao večni podsetnik na pad u greh (1. Mojsijeva 3,14). Ženi je Bog rekao: „Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar.” (1. Mojsijeva 3,16) A pošto je Adam poslušao svoju ženu umesto Boga, Zemlja je bila prokleta da poveća nespokojstvo i težak, mukotrpan rad: „Zemlja da je prokleta s tebe: s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega veka; trnje i korov će ti rađati, i ti ćeš jesti zelje poljsko; sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju, od koje si uzet.” (1. Mojsijeva 3,17-19)

Ponovo potvrđujući nepromenljivost svoga Zakona i da svaki prestup vodi u sigurnu smrt, Bog je rekao: „Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.” (1. Mojsijeva 3,19) On je izvršio svoju presudu time što je izagnao prestupnike iz njihovog edemskog doma, prekidajući mogućnost njihovog neposrednog opštenja sa Njim (1. Mojsijeva 3,8) i sprečavajući ih da jedu od drveta života, izvora večnog života. Tako su Adam i Eva postali podložni smrti (1. Mojsijeva 3,22).

2. Karakter greha. Mnogi tekstovi iz Svetog pisma, uključujući naročito izveštaj o padu u greh, jasno ukazuju da je greh moralno zlo, ishod izbora moralno slobodnog predstavnika koji je izabrao kršenje otkrivene Božje volje (1. Mojsijeva 3,1-6; Rimljanima 1,18-22).
3. a) Definicija greha. Biblijska definicija greha uključuje: „bezakonje” (1. Jovanova 3,4), propust da svako „koji zna dobro činiti i ne čini” (Jakov 4,17) i „šta god nije po veri” (Rimljanima 14,23). Jedna šire sadržana definicija greha ovako glasi: „Svako odstupanje od poznate Božje volje, bilo iz nemarnosti da se čini ono što je On izričito naredio ili činjenje onoga što je On izričito zabranio.”[8]

Greh ne poznaje neutralnost. Hristos kaže: „Koji nije sa mnom, protiv mene je.” (Matej 12,30). Neverovanje u Njega je greh (Jovan 16,9). Greh je apsolutan u svom karakteru, zato što je pobuna protiv Boga i Njegove volje. Svaki greh ima ishod u presudi „kriv”. Na taj način „koji sav zakon održi, a sagreši u jednome, kriv je za sve”. (Jakov 2,10)

2. b) Greh obuhvata misli, kao i dela. Često se o grehu govori samo kao o stvarnim i vidljivim delima prekršaja zakona. Međutim, Hristos je rekao da ako se ljutimo na nekoga onda kršimo šestu zapovest Dekaloga – „Ne ubij” (2. Mojsijeva 20,13), a da požudne želje čine prekršaj zapovesti „Ne čini preljube” (2. Mojsijeva 20,14). Greh, stoga, obuhvata ne samo otvorenu neposlušnost u delovanju, već takođe i misli i želje.
3. v) Greh i krivica. Greh stvara krivicu. Iz biblijske perspektive, krivica znači da neko ko je učinio greh, podleže kazni. A pošto su svi ljudi grešnici, ceo svet je „kriv Bogu” (Rimljanima 3,19).

Ako se o njoj ne vodi pravilna briga, krivica će opustošiti telesne, umne i duhovne sposobnosti. A na kraju, ako se ne odbaci – ona donosi smrt – jer „je plata za greh smrt”. (Rimljanima 6,23)

Lek protiv krivice je oproštenje (Matej 6,12) koje donosi čistu savest i duševni mir. Ovo oproštenje Bog žarko želi da pokloni grešnicima koji se kaju. Ljudski rod koji je opterećen grehom, koji je u vlasti greha, Hristos milostivo zove: „Hodite k meni, svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti.” (Matej 11,28)

1. g) Kontrolni centar greha. Središte greha je u onome što Biblija naziva srcem – ono što mi poznajemo kao um. Iz srca, „izlazi život” (Priče 4,23). Hristos otkriva da čoveka prljaju njegove misli, „jer od srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, kurvarstva, krađe, lažna svedočanstva, hule na Boga”. (Matej 15,19). Srce utiče na celokupnu ličnost – na razum, volju, osećanja, pa i na telo. Pošto je srce „prevarno više svega i opako” (Jeremija 17,9), ljudska priroda može da se opiše kao iskvarena, poročna i potpuno grešna.
2. Uticaj greha na ljudski rod. Neki smatraju da je smrtna presuda možda bila preoštra kazna za jedenje zabranjenog ploda. Međutim, mi možemo da ocenimo ozbiljnost prestupa samo u svetlosti posledica Adamovog greha na ljudski rod.

Prvenac Adama i Eve počinio je ubistvo. Njihovi naslednici uskoro su prekršili svetu bračnu vezu time što su uveli mnogoženstvo, pa je uskoro zlo i nasilje ispunilo Zemlju (1. Mojsijeva 4,8.23; 6,1-5.11-13). Božji pozivi na pokajanje i popravljanje nisu prihvaćeni i samo osam lica bilo je spaseno od potopa koji je uništio nepokajane. Istorija ljudskog roda posle potopa, sa samo nekoliko izuzetaka, žalostan je izveštaj o prevlasti grešnosti ljudske prirode.

1. a) Sveopšta grešnost čovečanstva. Istorija nam otkriva da su Adamovi naslednici delili grešnost njegove prirode. U molitvi, David je rekao: „Jer se neće opravdati pred tobom niko živ.” (Psalam 143,2 uporedi: 14,3) „Jer nema čoveka koji ne greši.” (1. O carevima 8,46) i Solomun postavlja pitanje: „Ko može reći: očistio sam srce svoje, čist sam od greha svojega?” (Priče 20,9) „Doista nema čoveka pravedna na zemlji koji tvori dobro i ne greši.” (Propovednik 7,20) Novi zavet je isto tako jasan, iznoseći da „svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju” (Rimljanima 3,23), i da „ako rečemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama”. (1. Jovanova 1,8)
2. b) Da li je grešnost nasleđena ili stečena? Pavle je rekao: „Po Adamu svi umiru.” (1. Korinćanima 15,22) Na drugom mestu zapisao je: „Kao što kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše.” (Rimljanima 5,12)

Iskvarenost ljudskog srca utiče na celu ličnost. U ovom svetlu patrijarh Jov uzvikuje: „Ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko.” (O Jovu 14,4) David je rekao: „Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne mati moja mnom.” (Psalam 51,5) Pavle je tvrdio da: „Telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božjemu niti može. A koji su u telu ne mogu Bogu ugoditi.” (Rimljanima 8,7.8) On ističe da su pre obraćenja vernici bili „rođena deca gneva” upravo kao i ostatak čovečanstva (Efescima 2,3).

Iako kao deca oponašanjem stičemo grešno ponašanje, gornji stihovi potvrđuju da nasleđujemo svoju osnovnu grešnost. Sveopšta grešnost čovečanstva pokazuje da po prirodi težimo zlu, a ne dobru.

1. v) Iskorenjivanje grešnog ponašanja. Koliko ljudi imaju uspeha u otklanjanju greha iz svog života i društva?

Svaki napor da se pravedan život ostvari čovekovom sopstvenom snagom osuđen je na propast. Hristos je rekao da svako ko greši, „rob je greha”. Jedino božanska sila može nas osloboditi iz ovog ropstva. Isus nam je dao čvrsto obećanje: „Ako vas dakle sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni.” (Jovan 8,36) Pravednost možete postići jedino, kako je On rekao, ako „budete u meni” jer „bez mene ne možete činiti ništa”. (Jovan 15,4.5)

Čak i apostol Pavle svojom snagom nije mogao da živi pravednim životom. On je poznavao savršena merila Božjeg zakona, ali nije bio u stanju da ih ostvari. Govoreći o svojim naporima, rekao je: „Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego na što mrzim ono činim.” „Jer dobro šta hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim.” On ovako ističe delovanje greha u svom životu: „A kad činim ono što neću, već ja to ne činim nego greh koji živi u meni.” Uprkos svojim propustima, on se divi Božjem savršenom merilu sledećim rečima: „Jer imam radost u znaku Božjemu po unutrašnjem čoveku; ali vidim drugi zakon u udima svojima, koji se suproti zakonu uma mojega i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojima. Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?” (Rimljanima 7,15. 19.20.22-24)

Pavle na kraju potvrđuje da mu je potrebna božanska sila da bi bio pobednik. U Hristu on je odbacio život po telu i otpočeo novi život po Duhu (Rimljanima 7,25; 8,1).

Novi život u Duhu predstavlja Božji preobražavajući dar. Božjom milošću, mi koji smo „mrtvi za prestupljenja i grehe” postajemo pobednici (Efescima 2,1.3.8-10). Duhovno novorođenje tako preobražava život (Jovan 1,13; 3,5) da možemo da govorimo o novom stvorenju – „staro prođe” i „sve novo postade”. (2. Korinćanima 5,17) Novi život, međutim, ne isključuje mogućnost grešenja (1. Jovanova 2,1).

4. Evolucija i čovekov pad. Od samoga stvaranja sotona je zbunjivao mnoge slabljenjem povernja u izveštaje Svetoga pisma o poreklu ljudskog roda i o čovekovom padu. Neko može da nazove evoluciju „prirodnim” sagledavanjem čovečanstva, gledištem zasnovanim na pretpostavkama da je život nastao slučajno i da su se ljudi u dugom razvojnom procesu, pojavili iz nižih oblika života. Procesom opstanka najprilagođenijih, oni su evoluirali do svoga sadašnjeg stanja. Pošto još nisu dostigli svoje mogućnosti, oni još uvek evoluiraju.

Sve veći broj hrišćana usvaja teističku evoluciju, koja tvrdi da je Bog koristio evoluciju da bi izveo stvaranje iz 1. Mojsijeve knjige. Oni koji su prihvatili teističku evoluciju ne posmatraju prva poglavlja 1. knjige Mojsijeve literarno, već ih smatraju alegorijskim i mitskim.

1. a) Biblijsko gledište o čoveku i evoluciji. Hrišćani pristalice stvaranja (kreacionisti) zabrinuti su zbog delovanja evolucionističke teorije na hrišćansku veru. Džejms Or (James Orr) je pisao: „Hrišćanstvo se danas ne susreće sa pojedinačnim napadima na njegove doktrine… već sa izričito zamišljenim suprotnim sagledavanjem sveta, tvrdeći da počiva na naučnim osnovama, umešno izgrađenih i branjenih, koje, ipak, u svojim osnovnim pojmovima udaraju u same korene hrišćanskog sistema.”[9]

Biblija odbacuje alegorijsko ili mitsko tumačenje 1. knjige Mojsijeve. I sami biblijski pisci tumače 1. knjigu Mojsijevu 1-11 kao doslovnu istoriju. Adam, Eva, zmija i sotona svi se posmatraju kao istorijski karakteri u drami velike bobrbe (vidi: O Jovu 31,33. Propovednik 7,29; Matej 19,4.5; Jovan 8,44; Rimljanima 5,12.18.19; 2. Korinćanima 11,3; 1. Timotiju 2,14; Otkrivenje 12,9).

1. b) Golgota i evolucija. Evolucija u bilo kakvom obliku protivreči osnovnim temeljima hrišćanstva. Kao što Leonard Verdien (Leonard Verduin) tvrdi: „Umesto istorije o ‘padu’ došla je istorija o ‘usponu’…”[10] Hrišćanstvo i evolucija dijametralno se razlikuju. Da li su naši praroditelji stvoreni po Božjem obličju iskusili pad u greh ili ne? Ako nisu, zašto onda biti hrišćanin?

Golgota najkorenitije dovodi evoluciju u sumnju. Ako nije bilo pada u greh, zašto bi nam bilo potrebno da Bog umre za nas? Ne samo smrt, uopšteno govoreći, već Hristova smrt za nas objavljuje da čovečanstvo ne može samo. Prepušteni sebi, mi bismo nastavili da se degenerišemo sve dok ljudski rod ne bi doživeo uništenje.

Naša nada počiva na Čoveku koji je visio na krstu. Samo Njegova smrt otvara nam mogućnost za bolji, potpuniji život koji se nikada neće okončati. Golgota objavljuje da nam je potrebna zamena koja bi nas oslobodila.

1. v) Utelovljenje i evolucija. Možda je na pitanje stvaranja prema evoluciji najbolje dat odgovor razmatranjem stvaranja ljudskog roda iz perspektive utelovljenja. Uvođenjem drugog Adama u istoriju, Bog je delovao stvaralački. Ako je Bog mogao da izvrši ovo uzvišeno čudo, onda ne postoji nikakavo pitanje u vezi sa Njegovom sposobnošću da stvori i prvog Adama.
2. g) Da li je čovek postao punoletan? Često su evolucionisti (pristalice čovekovog postupnog razvoja) ukazivali na ogroman naučni napredak u toku poslednjih nekoliko vekova kao na dokaz da je čovek izgleda postao gospodar svoje sudbine. Sa naukom koja udovoljava njegovim potrebama, u odgovaraju-ćem vremenskom razmaku, on će rešiti sve svetske probleme.

Ipak mesijanska uloga tehnologije susreće se sa sve većom sumnjom – zato što je tehnologija dovela planetu do ruba uništenja. Čovečanstvo je propustilo da potpuno potčini i nadgleda grešno srce. Prema tome, celokupni naučni napredak učinio je ovaj svet samo opasnijim.

Filozofije nihilizma i beznadežnosti, pojavile su se kao pravovaljane, punovažne. Tvrdnja Eligzandera Poupa (Alexander Pope): „Nada izvire večno u ljudskim grudima”, danas prazno zvuči. Patrijarh Jov mnogo bolje shvata stvarnost – vreme s mukom korača i dani prolaze „bez nadanja”. (O Jovu 7,6) Čovekov svet propada. Neko, izvan ljudske istorije, treba da dođe da ga napadne i donese mu novu stvarnost.

Zraci nade. Koliko je velika bila izopačenost čovečanstva? Ljudi su na krstu ubili svoga Tvorca – surovo oceubistvo! Međutim, Bog nije ostavio ljudski rod bez nade.

David je razmišljao o položaju čovečanstva u stvaranju. Najpre pod utiskom prostranstva svemira, smatrao je da je čovek beznačajan. Tada je postao svestan pravog položaja čovečanstva. Govoreći o čovekovom sadašnjem odnosu sa Bogom, rekao je: „Učinio si ga malo manjega od anđela, slavom i čašću venčao si ga. Postavio si ga gospodarom nad delima ruku svojih.” (Psalam 8,5.6. uporedi: Jevrejima 2,7)

Uprkos padu, ostaje osećanje ljudskog dostojanstva. Iako oštećen, božanski lik nije potpuno izbrisan. Iako pao, iskvaren, grešan čovek je još uvek Božji predstavnik na Zemlji. Njegova priroda je niža od božanske, pa ipak on se nalazi na počasnom položaju kao Božji staratelj nad celokupnim zemaljskim stvaranjem. Kada je David ovo shvatio, uzvratio je hvalom i zahvalnošću: „Gospode, Gospode naš! kako je veličanstveno ime tvoje po svoj zemlji!” (Psalam 8,9)

Zavet milosti. Prestupom prvi par postao je grešan. Više nije sposoban da se odupre sotoni, da li će ikada moći da bude oslobođen ili će biti ostavljen smrti? Da li je postojala ikakva nada?

Zavet dat prilikom pada. Pre nego što je izrekao kaznu zbog greha prvom paru, Bog im je pružio nadu time što je uspostavio zavet milosti. On je rekao: „Mećem neprijateljstvo između tebe (sotone) i žene i između semena tvojega i semena njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.” (1. Mojsijeva 3,15)

Božja vest donela je ohrabrenje, zato što je objavila da iako je sotona opčinio čovečanstvo na kraju će biti pobeđen. Zavet je učinjen između Boga i ljudskog roda. Najpre je Bog u svojoj milosti obećao bedem protiv greha. On će stvoriti mržnju između zmije i žene; između sotoninih sledbenika i Božjeg naroda. To će prekinuti čovekov odnos sa sotonom i otvoriti put za obnovljenje odnosa sa Bogom.

Rat između Božje crkve i sotone trebalo je da se u toku vekova neprekidno vodi. Sukob će dostići svoj vrhunac u smrti Isusa Hrista, koji je bio prorokovano oličenje ženinog Potomstva. Na Golgoti sotona je bio pobeđen. Iako je ženino Potomstvo bilo slomljeno, tvorac zla bio je pobeđen.

Svi koji prihvate Božju ponudu milosti, spoznaće neprijateljstvo prema grehu, što će ih učiniti uspešnim u borbi sa sotonom. Oni će verom učestvovati u Spasiteljevoj pobedi na Golgoti.

Zavet uspostavljen pre stvaranja. Zavet milosti nije stvoren posle pada. Sveto pismo ističe da je upravo pre stvaranja Božanstvo načinilo međusobni sporazum da spasu ljudski rod ako bude pao u greh. Pavle kaže da „nas Bog izabra kroz njega pre postanja sveta da budemo sveti i pravedni pred njim u ljubavi, odredivši nas napred kroz Isusa Hrista sebi na posinaštvo, po ugodnosti volje svoje, na pohvalu slavne blagodati svoje”. (Efescima 1,4-6; uporedi: 2. Timotiju 1,9) Govoreći o Hristovoj žrtvi pomirenja, Petar je rekao: „Koji je određen još pre postanja sveta.” (1. Petrova 1,20)

Zavet je bio zasnovan na čvrstoj osnovi: obećanju i zakletvi samoga Boga (Jevrejima 6,18). Isus Hristos je bio jamac ovog zaveta (Jevrejima 7,22). Jamac je osoba koja preuzima svaki dug ili obavezu u slučaju da druga osoba ne izvrši svoje obaveze. Hristova služba Jamca značila je da ako ljudski rod bude pao u greh, On će snositi njegovu kaznu; On će platiti cenu otkupljenja; On će prineti žrtvu izmirenja za njegov greh; On će ispuniti zahteve prekršenog Božjeg zakona. Nijedno ljudsko biće niti anđeo nije mogao preuzeti ovu odgovornost. Jedino Hristos Tvorac, glavni Predstavnik ljudskog roda, mogao je da preuzme ovu odgovornost (Rimljanima 5,12-21; 1. Korinćanima 15,22).

Božji Sin nije samo Jamac za zavet, On je i njegov Posrednik ili Izvršilac. Opis koji je dao o svojoj službi, kao utelovljenog Sina čovečjega, otkriva Njegov pogled na ličnu ulogu. On je rekao: „Jer siđoh s neba ne da činim volju svoju, nego volju oca koji me posla.” (Jovan 6,38; uporedi: 5,30.43). Očeva volja je „da svaki koji vidi sina i veruje ga ima život večni”. (Jovan 6,40) „A ovo je život večni”, rekao je, „da poznaju tebe jedinoga istinoga Boga, u koga si poslao Isusa Hrista.” (Jovan 17,3) Na kraju svoga rada, On je svedočio o izvršenju Očevog naloga govoreći: „Ja tebe proslavih na zemlji: posao svrših koji si mi dao da radim.” (Jovan 17,4)

Na krstu Isus je ispunio svoje obećanje da će biti Jamac u zavetu. Njegov uzvik „Svrši se” (Jovan 19,30), označavao je ispunjenje Njegovog zadatka. Svojim sopstvenim životom platio je kaznu koju je zahtevao prekršeni Božji Zakon, garantujući spasenje ljudskom rodu koji se kaje. U tom trenutku Hristova krv potvrdila je zavet milosti. Verom u Njegovu krv pomirenja, pokajani grešnici biće usvojeni kao Božji sinovi i kćeri i na taj način postati naslednici večnog života.

Ovaj zavet milosti pokazuje Božju beskrajnu ljubav prema ljudskom rodu. Osnovan pre stvaranja, zavet je otkriven posle pada. U to vreme, u naročitom smislu, Bog i čovečanstvo postali su partneri.

Obnovljenje zaveta. Nažalost ljudski rod odbacio je ovaj veličanstveni zavet milosti i pre potopa i posle njega (1. Mojsijeva 6,1-8; 11,1-9). Kada je Bog ponovo ponudio ovaj zavet, učinio je to preko Avrama. Ponovo je potvrdio obećanje o iskupljenju: „Blagosloviće se u semenu tvojemu svi narodi na zemlji, kad si poslušao glas moj.” (1. Mojsijeva 22,18; uporedi: 12,3; 18,18)

Sveto pismo naročito ističe Avramovu vernost zavetnim uslovima. Avram je verovao Bogu i On „mu primi to u pravdu”. (1. Mojsijeva 15,6) To Avramovo sudelovanje u zavetnim blagoslovima, zasnovanim na Božjoj milosti, takođe zavisno od njegove poslušnosti, otkriva da je zavet podupirao autoritet Božjeg zakona (1. Mojsijeva 17,1; 26,5).

Avramova vera bila je tako snažna da mu je dato ime „otac sviju koji veruju”. (Rimljanima 4,11) On je Božji uzor opravdanja koje se otkriva u poslušnosti (Rimljanima 4,2.3; Jakov 2,23.24). Zavet milosti nije automatski davao svoje blagoslove Avramovim prirodnim potomcima, već samo onima koji su sledili Avramov primer vere. „Oni su sinovi Avramovi koji su od vere.” (Galatima 3,7) Svaki pojedinac na Zemlji može da iskusi zavetna obećanja o spasenju ispunjavajući uslov: „A kad ste vi Hristovi, onda ste seme Avramovo, po obećanju naslednici.” (Galatima 3,29) Sa Božje strane sinajski zavet (nazvan i prvi zavet) bio je obnovljenje avramovskog zaveta milosti (Jevrejima 9,1). Izrailj ga je izopačio u zavet dela (Galatima 4,22-31).

Novi zavet. Kasniji stihovi iz Svetog pisma govore o „novom i boljem zavetu.”[11] Međutim, oni to čine ne zato što je večni zavet promenjen, već zato što je (1) Izrailjevom neposlušnosti Božji večni zavet bio izopačen u sistem dela; (2) bio je združen sa novim otkrivenjem Božje ljubavi u utelovljenju Isusa Hrista, u Njegovom životu, smrti, vaskrsenju i posredovanju (uporedi: (Jevrejima 8, 6-13); i (3) sve do krsta on nije potvrđen Hristovom krvlju (Danilo 9,27; Luka 22,20; Rim. 15,8; Jevr. 9,11-22).”[12]

Ono što ovaj zavet Božjem milošću nudi onima koji ga prihvataju ogromno je, jer im nudi oproštenje grehova. Nudi im delovanje Svetoga Duha u zapisivanju Deset zapovesti u srcu i obnovljenju grešnika koji se kaju, prema obličju svoga Tvorca (Jeremija 31,33). Iskustvo novog zaveta, novog rođenja, donosi Hristovu pravdu i iskustvo opravdanja verom.

Obnova srca koju on donosi, preobražava pojedince tako da će oni roditi rod Duha: „Ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje.” (Galatima 5,22.23) Silom Hristove spasavajuće milosti oni mogu živeti kao što je Hristos živeo, svakodnevno uživajući u onome što je ugodno Bogu (Jovan 8,29). Jedina nada palog ljudskog roda je prihvatanje Božjeg poziva da stupi u Njegov zavet milosti. Verom u Isusa Hrista možemo doživeti ovakav odnos koji nam obezbeđuje usvajanje kao Božje dece i naslednika sa Hristom u Njegovom carstvu.

 

[1] Nauka o čoveku dugo je bio teološki izraz korišćen u raspravama o onima koji sačinjavaju ljudsku porodicu. U ovakvom raspravljanju čovek ne znači neminovno muškarac, što isključuje ženu, već je korišćen radi olakšanja rasprave i kontinuiteta sa teološkim predanjem i semantikom (naukom o razvoju značenja reči).

[2] Berkhof, Systematic Theology, p. 183.

[3] „Soul”, SDA Encyclopedia, rev. ed. p. 1361.

[4] „Soul” SDA Bible Dictionary, rev. ed. p.1061.

[5] Isto, str. 1064.

[6] SDA Bible Commentary, rev. ed. vol. 7, p.257.

[7] Isto, rev. ed. vol. 3, p.1090.

[8] „Sin, I” SDA Bible Dictionary, rev. ed. p.1042.

[9] James Orr, God’s Image in Man (Grand Rapids, MI: Njm. B. Eerdmans, 1948) pp. 3,4.

[10] Leonard Verduin, Somewhat Less than God: The Biblical View of Man (Grand Rapids, Mi 145 Wm. B, Eerdmans, 1970), p. 69.

[11] Novi zavet združuje doživljaj Izrailja kod brda Sinaja sa starim zavetom (Galatima 4,24.25). Na Sinaju Bog je obnovio svoj večni zavet milosti sa svojim oslobođenim narodom (1. Dnevnika 16,14-17; Psalam 105,8-11; Galatima 3,15-17). Bog im je obećao: „A sada ako dobro uzaslušate glas moj i uščuvate zavet moj, bićete moje blago mimo sve narode, premda je moja sva zemlja. I bićete mi carstvo svešteničko i narod svet.” (2. Mojsijeva 19,5.6; uporedi: 1. Mojsijeva 17,7.9.19) Zavet je bio zasnovan na pravdi verom (Rimljanima 10,6-8; 5. Mojsijeva 30,11-14), a zakon je trebalo da se upiše u njihovo srce (5. Mojsijeva 6,4-6; 30,14).”R”Zavet milosti uvek je podložan izopačavanju od strane vernika koji ga pretvaraju u sistem spasenja delima. Apostol Pavle koristio se Avramovom greškom da bi imao poverenja u Boga – njegova zavisnost od ličnih dela kojima će rešiti problem – kao slikovitim prikazivanjem staroga zaveta (1. Mojsijeva 16; 12,10-20; 20; Galatima 4,22-25). U stvari, iskustvo pravednosti delima postoji otkako je greh došao u svet i večni zavet prekršen (Osija 6,7).”R”U toku cele Izrailjeve istorije većina se trudila, da zasnuje svoju „pravdu” putem „dela zakona” (Rimljanima 9,30-10,4). Oni su živeli po slovu, a ne po Duhu (2. Korinćanima 3,6). Pokušavajući da se opravdaju zakonom (Galatima 5,4), oni su živeli pod osudom zakona i bili u ropstvu, a ne na slobodi (Galatima 4,21-23). Na taj način oni su izopačili sinajski zavet.”R”Poslanica Jevrejima primenjuje prvi ili stari zavet na istoriju Izrailja od Sinaja i otkriva njegovu privremenu prirodu. On pokazuje da je levitsko sveštenstvo trebalo da bude privremeno, da vrši simboličku funkciju sve dok nije došla stvarnost u Hristu (Jevrejima 9,10). Žalosno je što mnogi nisu uvideli da su obredi sami po sebi bili bezvredni (Jevrejima 10,1). Vernost ovom sistemu „senki” kada je simbol našao svoj uzor, senka našla svoju stvarnost, izopačila je pravu Hristovu službu. Otuda i snažan jezički izraz korišćen da se naglasi viša vrednost (superiornost) boljeg ili novog zaveta nad Sinajem.”R”Stari zavet, stoga, može da se opiše negativnim i pozitivnim izrazima. Negativno, odnosi se na ljudsko izopačavanje Božjeg večnog zaveta. Pozitivno, on zamenjuje privremenu, zemaljsku službu koju je Bog odredio da bi udovoljila hitnoj potrebi stvorenoj ovim čovekovim padom. Vidi takođe: White, Patriarchs and Prophets, pp. 370-373; White; „Our Work”, Review and Herald, June 23,1904. p.8; White, „A Holy Purpose to Restore Jerusalem” Southern Watchman, March 1, 1904, p.142; Hasel, Covenant in Blood (Mountain View, CA: Pacific Press, 1982); cf. Wallenkampf Salvation Comes From the Lord (Washington, D. C.: Review and Herald, 1983), pp. 84-90.

[12] Cf. Hasel, Covenant in Blood.