U beskrajnoj ljubavi i milosti Bog je učinio Hrista, koji nije znao za greh, grehom za nas, tako da u Njemu možemo biti učinjeni Božjom pravdom. Vođeni Svetim Duhom mi osećamo svoju potrebu, priznajemo svoju grešnost, kajemo se zbog svojih prestupa, i upražnjavamo veru u Isusa kao Gospoda i Hrista, kao Zamene i Primera. Ova vera koja prima spasenje dolazi preko božanske sile Reči i dar je Božje milosti. Kroz Hrista mi smo opravdani, usvojeni kao Božji sinovi i kćeri i oslobođeni od vlasti greha. Nanovo smo rođeni i posvećeni Duhom; Duh obnavlja naše umove, upisuje Božji zakon ljubavi u naša srca i mi dobijamo silu da živimo svetim životom. Time što ostajemo u Njemu, postajemo sudeonici u božanskoj prirodi i imamo jamstvo spasenja sada i na sudu. (Osnovna verovanja, 10)
ISKUSTVO SPASENJA
Pre mnogo vekova Pastir iz Hermasa sanjao je jednu izboranu staricu koja je dugo živela. Kako je vreme prolazilo, ona je, u ovom snu, počela da se menja: dok je njeno telo još uvek bilo staro i njena kosa seda, lice je izgledalo mlađe. Konačno, povraćena joj je mladost.
- F. Torens (Torrance) povezao je ženu sa Crkvom.[1] Hrišćani ne mogu biti nepokretni. Ako u njihovoj unutrašnjosti vlada Hristov Duh, (Rimljanima 8,9) onda su oni u procesu promene.
Apostol Pavle kaže: „Hristos ljubi crkvu, i sebe predade za nju, da je osveti očistivši je kupanjem vodenim u reči; da je metne preda se slavnu crkvu, koja nema mane ni mrštine, ili takoga čega, nego da bude sveta i bez mane.” (Efescima 5,25-27) Takvo očišćenje je cilj Crkve. Otuda, vernici koji sačinjavaju Crkvu mogu da posvedoče da „ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan”. (2. Korinćanima 4,16) „Mi pak svi koji otkrivenim licem gledamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u to isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha.” (2. Korinćanima 3,18) Ovaj preobražaj je konačna unutrašnja Pedesetnica (Duhovi).
U celom Svetom pismu u opisima verničkog iskustva – o spasenju, opravdanju , posvećenju , očišćenju i otkupljenju – govori se kao (1) da je već izvršeno, (2) sada se ostvaruje i (3) da treba da se ostvari u budućnosti. Razumevanje ove tri perspektive pomaže u rešavanju prividnih napetosti u pridavanju naročitog značaja opravdanju i posvećenju. Ovo poglavlje je, stoga, podeljeno na tri glavna odeljka, koji se bave spasenjem u verničkoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Iskustvo spasenja u prošlosti
Činjenično znanje o Bogu i Njegovoj ljubavi i dobroti nedovoljno je. Pokušavajući, odvojeno od Hrista, da razvijemo dobro u sebi, nemoguće je delo. Iskustvo spasenja koje dopire duboko do duše dolazi od samoga Boga. Govoreći o ovom iskustvu Hristos je rekao: „Ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božjega… Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje.” (Jovan 3,3.5)
Jedino kroz Isusa Hrista čovek može da doživi spasenje, „jer nema drugog imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mi mogli spasti”. (Dela 4,12) Isus je rekao: „Ja sam put i istina i život; niko neće doći k ocu do kroza me.” (Jovan 14,6)
Iskustvo spasenja obuhvata pokajanje, priznanje, oproštenje, opravdanje i posvećenje.
Pokajanje. Neposredno pre svoga raspeća Isus je obećao svojim učenicima Svetoga Duha koji će Ga otkriti time što će pokarati, „svet za greh, i za pravdu, i za sud”. (Jovan 16,8) Kada je na Dan Duhova Sveti Duh ubedio ljude o njihovoj potrebi za Spasiteljem, a oni upitali kako treba da se odazovu, Petar je odgovorio: „Pokajte se”. (Dela 2,37.38. uporedi: 3,19)
(1) Šta je pokajanje? Reč pokajanje je prevod jevrejske reči nacham „biti žao”, „pokajati se”. Istovetna grčka reč je metanoeo i znači „predomisliti se”, „osećati grižu savesti”, „pokajati se”. Pravo pokajanje ishodi iz korenite promene stava prema Bogu i grehu. Božji Duh ubeđuje one koji Ga prime u ozbiljnost greha time što ih dovodi do osećanja Božje pravednosti i njihovog izgubljenog stanja. Oni doživljavaju žalost i osećanje krivice. Priznajući istinu da „ko krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost” (Priče 28,13), oni ispovedaju određene grehe. Odlučnim sprovođenjem svoje volje, potpuno se predaju Spasitelju i odriču se (odbacuju) svoga grešnog ponašanja. Na taj način pokajanje dostiže svoj vrhunac u obraćenju – okretanju grešnika ka Bogu (od grčke reči epistrophe , „okretanje ka”, uporedi: Dela 15,3).[2]
Davidovo pokajanje zbog svojih grehova preljube i ubistva živo prikazuje kako ovo iskustvo priprema put pobede nad grehom. Osvedočen Duhom, on je prezreo svoj greh, žalio zbog njega i molio se za čistotu: „Jer ja znam prestupe svoje, i greh je moj jednako preda mnom. Samome tebi zgreših, i na tvoje oči zlo učinih.” „Smiluj se na me, Bože, po milosti svojoj, i po velikoj dobroti svojoj očisti bezakonje moje.” „Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.” (Psalam 51,3.4.1.10) Davidovo kasnije iskustvo pokazuje da Božje oproštenje ne samo što daje oproštaj greha, već i otrže od greha.
Iako pokajanje prethodi oproštenju, grešnik pokajanjem ne može da se osposobi tako da osigura Božji blagoslov. U stvari, grešnik čak ne može da stvori u sebi pokajanje – to je Božji dar (Dela 5,31; uporedi: Rimljanima 2,4). Sveti Duh privlači grešnika Hristu da bi mogao da nađe pokajanje, tu žalost u srcu zbog greha.
(2) Motivacija za pokajanje. Isus je rekao: „I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi.” (Jovan 12,32) Srce postaje mekše i pokorava se kada osetimo da nas Hristova smrt opravdava i oslobađa smrtne kazne. Zamislite osećanje zatvorenika, koji očekujući izvršenje smrtne kazne, iznenada dobije pomilovanje.
U Hristu, grešnik koji se kaje ne samo što dobija oproštenje, već se proglašava nevinim – proglašava se pravednim! On ne zaslužuje i ne može da stekne takvo postupanje. Kao što apostol Pavle ističe, Hristos je umro za naše opravdanje još dok smo bili slabi, grešni, bezbožni i neprijatelji Božji (Rimljanima 5,6-10). Ništa ne dira dubine duše tako kao osećanje Hristove ljubavi koja prašta. Kada grešnici razmišljaju o ovoj neizmernoj božanskoj ljubavi, pokazanoj na krstu, oni primaju najmoćniju motivaciju za pokajanje. To je Božja dobrota koja nas vodi na pokajanje (Rimljanima 2,4). Opravdanje. Bog u svojoj beskrajnoj ljubavi i milosti Hrista „koji ne znadijaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božja u njemu”. (1. Korinćanima 5,21) Verom u Isusa, srce se puni Njegovim Duhom. Istom verom, koja je dar Božje milosti (Rimljanima 12,3; Efescima 2,8), grešnici koji se kaju bivaju opravdani (Rimljanima 3,28).
Izraz „opravdanje” je prevod grčke reči dikaioma i znači „pravedni zahtev, delo”, „odredba”, „sudska presuda”, „čin pravednosti” i „dikaiosis” što označava „opravdanje”, „opravdanost”, „proglašenje nevinim”. Srodan glagol dikaioo „proglašen i smatran pravednim” „biti proglašen nevinim”, „biti opravdan”, „biti oslobođen, načinjen čistim”, „opravdati”, „činiti pravdu” daje dodatan uvid u značenje ovog izraza.[3]
Uopšte, opravdanje , onako kako se koristi u teologiji, znači „božanski čin kojim Bog proglašava grešnika koji se kaje pravednim, ili ga smatra pravednim. Opravdanje je suprotni pojam od osuđenja, osude (Rimljanima 5,16)”.[4] Osnova za ovo opravdanje je – ne naša poslušnost, već Hristova – jer „pravdom jednoga dođe na sve ljude opravdanje života… tako će poslušanjem jednoga biti mnogi pravedni”. (Rimljanima 5,18.19) On daje ovu poslušnost onim vernicima koji su opravdani „zabadava blagodaću njegovom”. (Rimljanima 3,24) „Ne za dela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas.” (Tit 3,5) 1. Uloga vere i dela. Mnogi pogrešno veruju da njihov opstanak pred Bogom zavisi od njihovih dobrih i rđavih dela. Uputivši pitanje kako da se ljudi opravdaju pred Bogom, apostol Pavle nedvosmisleno izjavljuje da „sve držim za štetu… samo da Hrista dobijem i da se nađem u njemu ne imajući svoje pravde… nego koja je od vere Isusa Hrista, pravdu koja je od Boga u veri”. (Filibljanima 3,8.9) On ukazuje na Avrama „koji verova Bogu, i primi mu se u pravdu”. (Rimljanima 4,3; 1. Mojsijeva 15,6) On je bio opravdan pre nego što se podvrgao obrezanju, i ne zbog njega (Rimljanima 4,9.10).
Kakvu je veru imao Avram? Sveto pismo otkriva da „verom posluša Avram” kad ga je Bog pozvao da napusti rodni kraj i krene „ne znajući kuda ide”.(Jevrejima 11,8-10; uporedi: 1. Mojsijeva 12,4; 13,18) On je svojom poslušnošću pokazao da ima pravu, živu veru u Boga. Na osnovu ove silne vere bio je opravdan.
Apostol Jakov ukazuje na jedno drugo pogrešno shvatanje opravdanja verom: da čovek može da se opravda verom bez pokazivanja odgovarajućih dela. On je pokazao da prava vera ne može da postoji bez dela. Kao i apostol Pavle, apostol Jakov slikovito prikazuje svoj stav pomoću Avramovog iskustva. Avramovo žrtvovanje sina Isaka (Jakov 2,21) pokazuje njegovu veru. „Vidiš li”, pita apostol Jakov, „da vera pomaže delima njegovim, i kroz dela savrši se vera?” (Jakov 2,22) „Vera ako nema dela, mrtva je po sebi.” (Jakov 2,17)
Avramovo iskustvo otkriva da su dela dokaz pravog odnosa sa Bogom. Vera koja vodi do opravdanja je, stoga, živa vera koja ima dejstvo (Jakov 2,24).
Apostol Pavle i Jakov slažu se u shvatanju opravdanja verom. Dok apostol Pavle usredsređuje pažnju na zabludu o dobijanju opravdanja delima, apostol Jakov raspravlja o podjednako opasnom shvatanju zahtevanja opravdanja bez odgovarajućih dela. Ni dela ni mrtva vera ne vode opravdanju. Ona se može ostvariti samo pravom verom koja deluje ljubavlju (Galatima 5,6) i čisti dušu.
2. Iskustvo opravdanja. Opravdanjem verom u Hrista, Njegova pravda pripisuje se nama. Mi smo ispravni pred Bogom zato što je Hristos naša zamena. Bog, kaže apostol Pavle, „onoga koji ne znadijaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božja u njemu”. (2. Korinćanima 5,21) Kao grešnici koji se kajemo, doživljavamo potpuno oproštenje. Mi smo izmireni sa Bogom!
Zaharijino viđenje o prvosvešteniku Isusu veličanstveno prikazuje opravdanje. Isus je stajao ispred Gospodnjeg anđela obučen u prljave haljine koje su predstavljale umrljanost grehom. Dok je tako stajao, sotona je zahtevao njegovu osudu. Sotonine tužbe bile su tačne – Isus nije zaslužio oslobođenje. Ali Bog, u božanskoj milosti, ukorava sotonu: „Nije li on glavnja istrgnuta iz ognja?” (Zaharija 3,2) Zar nije to moj Mili koga sam sačuvao na naročiti način?
Gospod je naredio da mu brzo skinu prljavu odeću i izjavljuje: „Vidi, uzeh s tebe bezakonje tvoje, i obukoh ti nove haljine.” (Zaharija 3,4) Naš Bog ljubavi i velike milosti odbacuje sve sotonine optužbe, opravdajući grešnika koji drhti od straha, pokrivajući ga haljinama Hristove pravde. Pošto Isusove prljave haljine predstavljaju greh, onda nova odeća predstavlja vernikovo novo iskustvo u Hristu. U postupku opravdanja, ispovedani i oprošteni gresi prenose se na čistog i svetog Božjeg Sina, na Jagnje koje će poneti grehe. „Nedostojni vernik koji se kaje, obučen je u uračunatu Hristovu pravdu. Ova zamena odeće, ova božanska, transakcija, predstavlja biblijsko učenje o opravdanju.”[5] Opravdani vernik doživeo je oproštenje i očišćen je od svojih greha.
Ishod. Koji je ishod pokajanja i opravdanja?
1. Posvećenje. Reč „posvećenje” je prevod grčke reči hagiasmos koja znači „svetost”, „posvećenje”, „osvećenje” od glagola hagiazo , „načiniti svetim”, „posvetiti”, „osvetiti”, „posvećivati”. Jevrejski odgovarajući izraz je gadash – „odvojiti od opšte upotrebe”.[6]
Pravo pokajanje i opravdanje vodi ka posvećenju. Opravdanje i posvećenje usko su povezani,[7] jasno obeleženi, ali nikada odvojeni. Oni označavaju dve faze spasenja: opravdanje je ono što Bog čini za nas, dok je posvećenje ono što Bog čini u nama.
Ni opravdanje ni posvećenje nisu ishod zasluženih dela. I jedno i drugo jedino se pripisuju Hristovoj milosti i pravednosti. „Pravednost kojom se opravdavamo je uračunata (pripisana); pravednost kojom se posvećujemo data je. Prva je naše pravo na Nebo, druga je naša osposobljenost za Nebo.”[8]
Tri faze posvećenja koje Biblija prikazuje su: (1) izvršeni čin u vernikovoj prošlosti; (2) postupak u vernikovom sadašnjem iskustvu; (3) i krajnji ishod vernikovog iskustva prilikom Hristovog povratka.
Što se tiče vernikove prošlosti, u trenutku opravdanja vernik je takođe posvećen „imenom Gospoda našega Isusa Hrista i Duhom Boga našega”. (1. Korinćanima 6,11) On ili ona postaju „sveti”. U tom trenutku novi vernik je otkupljen i potpuno pripada Bogu.
Kao ishod Božjeg poziva (Rimljanima 1,7), vernici se nazivaju „svetima”, jer su „u Hristu” (Filibljanima 1,1; vidi: Jovan 15,1-7), a ne zato što su postigli neko stanje bezgrešnosti. Spasenje je prisutno iskustvo. Po „svojoj milosti”, kaže apostol Pavle, „spase nas banjom prerođenja i obnovljenjem Duha svetoga” (Titu 3,5), osvećujući nas i posvećujući nas za sveti cilj i život sa Hristom.
2. Usvojenje u Božju porodicu. Istovremeno novi vernici primili su „Duh posinaštva”. Bog ih je usvojio kao svoju decu, što znači da su vernici sinovi i kćeri Cara! On ih je učinio svojim naslednicima „sunaslednicima Hristovim”. (Rimljanima 15-17) Kakva je to prednost, čast i radost!
3. Jamstvo spasenja. Opravdanje donosi takođe i jamstvo u prihvatanju vernika. Ono donosi radost zbog ponovnog sjedinjenja sa Bogom sada. Bez obzira koliko je grešan bio nečiji prošli život, Bog oprašta sve grehe i mi više nismo pod osudom i prokletstvom Zakona. Otkupljenje je postalo stvarnost: „U kome imamo izbavljenje krvlju njegovom, i oproštenje greha, po bogatstvu blagodati njegove.” (Efescima 1,7)
4. Početak novog i pobedonosnog života. Shvatanje da Spasiteljeva krv pokriva našu grešnu prošlost donosi ozdravljenje telu, duši i umu. Osećanje krivice rasteruje se saznanjem da je u Hristu sve oprošteno, sve novo. Svakodnevnim darivanjem svoje milosti, Hristos počinje da nas preobražava u Božje obličje.
Kako raste naša vera u Njega, tako napreduje i naše ozdravljenje i preobražaj i On nam daje sve veće pobede nad silama tame. Njegova pobeda nad svetom garantuje nam oslobođenje iz ropstva grehu (Jovan 16,33).
5. Dar večnog života. Naš novi odnos sa Hristom nosi sa sobom i dar večnog života. Apostol Jovan potvrđuje: „Ko ima sina Božjega ima život; ko nema sina Božjega nema života.” (1. Jovanova 5,12) Na našu grešnu prošlost niko ne gleda; preko Duha koji stanuje u nama, možemo uživati blagoslove spasenja.
Iskustvo spasenja i sadašnjost
U Hristovoj krvi koja donosi očišćenje, opravdanje i posvećenje, vernik je „nova tvar: staro prođe, gle, sve novo postade”. (2. Korinćanima 5,17)
Poziv na život posvećenja. Spasenje obuhvata življenje posvećenim životom, na osnovu onoga što je Hristos ispunio na Golgoti. Apostol Pavle poziva vernike da žive posvećenim životom, u moralnoj svetosti i ponašanju (1. Solunjanima 4,7). Da bi im omogućio da dožive posvećenje, Bog daje vernicima „duh svetinje”. (Rimljanima 1,4) „Po bogatstvu slave svoje”, apostol Pavle kaže, Bog „da vam da silu… da se utvrdite Duhom njegovim za unutrašnjeg čoveka, da se Hristos useli verom.” (Efescima 3,16.17)
Kao nova stvorenja, vernici imaju i nove odgovornosti. „Jer kao što dadoste ude svoje za robove nečistoti i bezakonju na bezakonje”, kaže apostrol Pavle, „tako sad dajte ude svoje za sluge pravdi na posvećenje.” (Rimljanima 6,19)
Vernici ispunjeni Duhom „ne hode po telu nego po Duhu”. (Rimljanima 8,1; uporedi: 8,4) Oni su preobraženi, pošto je „telesno mudrovanje smrt, a duhovno mudrovanje život je i mir”. (Rimljanima 8,6) Useljavanjem Božjeg Duha, „već niste u telu nego u duhu”. (Rimljanima 8,9)
Najuzvišeniji cilj života ispunjenog Duhom jeste udovoljavanje Bogu (1. Solunjanima 4,1). Posvećenje je Božja volja, kaže apostol Pavle. Stoga „da se čuvate od kurvarstva” i „da ne prestupate i zakidate u stvari brata svojega… Jer Bog nas ne dozva na nečistotu, nego u svetost”. (1. Solunjanima 4,3.6.7)
Unutrašnja promena. Prilikom Hristovog drugog dolaska bićemo telesno izmenjeni. Ovo raspadljivo, smrtno telo obući će se u besmrtnost (1. Korinćanima 15,51-54). Međutim, naši karakteri moraju pretrpeti preobražaj u pripremi za Hristov drugi dolazak.
Preobražaj karaktera obuhvata umnu i duhovnu stranu Božjeg obličja, onu „unutrašnju prirodu” koja treba svakodnevno da se obnovi (2. Korinćanima 4,16; vidi: Rimljanima 12,2). Tako kao ona starica u priči o pastiru iz Hermasa, Crkva će postati mlađa u svojoj unutrašnjosti. Svaki potpuno predati hrišćanin menjaće se iz slave u slavu dok, prilikom Drugog dolaska, njegov ili njen preobražaj u obličje Božje ne bude završen.
1. Umešanost Hrista i Svetoga Duha. Jedino Tvorac može da izvrši stvaralačko delo preobražaja našeg života (1. Solunjanima 5,23). Međutim, On to neće učiniti bez našeg učešća. Mi moramo da zakoračimo na put delovanja Duha, a to možemo učiniti gledanjem na Hrista. Kada se usredsredimo na Hristov život, Sveti Duh obnavlja telesne, umne i duhovne sposobnosti (uporedi: Titu 3,5). Delo Svetog Duha obuhvata otkrivenje Hrista i našu obnovu u Hristovo obličje (uporedi: Rimljanima 8,1-10).
Bog želi da prebiva u svome narodu. Zbog toga što je obećao „živeću u njima” (2. Korinćanima 6,16; uporedi: 1. Jovanova 3,24; 4,12), apostol Pavle je mogao da kaže: „Živi u meni Hristos”. (Galatima 2,20; uporedi: Jovan 14,23) Tvorčevo prebivanje svakodnevno, ponovo, iznutra oživljava vernike (2. Korinćanima 4,16), obnavljajući njihov um (Rimljanima 12,2; vidi: Filibljanima 2,5).
2. Sudeonici u božanskoj prirodi. Hristova „časna i prevelika obećanja” obavezuju Njegovu božansku silu da izvrši preobražaj našeg karaktera (2. Petrova 1,4). Ovakav pristup božanskoj sili dopušta nam da marljivo pokažemo „u veri svojoj dobrodetelj, a u dobrodetelji razum, a u razumu uzdržanje, a u uzdržanju trpljenje, a u trpljenju pobožnost a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav”. (2. Petrova 1,5-7) „A kad je ovo u vama i množi se”, nastavlja apostol Petar, „neće vas ostaviti lene niti bez ploda u poznanju Gospoda našega Isusa Hrista. A ko nema ovoga slep je”. (2. Petrova 1,8.9)
a) Jedino kroz Hrista. Ono što preobražava ljude u obličje njihovog Tvorca je oblačenje u Gospoda Isusa Hrista ili sudelovanje u Njemu (Rimljanima 13,14; Jevrejima 3,14), „obnovljenje u Duha svetoga”. (Titu 3,5) To je usavršavanje Božje ljubavi u nama (1. Jovanova 4,12). Tu se nalazi tajna srodna onoj o utelovljenju Božjeg Sina. Kao što je Sveti Duh osposobio božanskog Hrista da uzme ljudsku prirodu, tako nas taj Duh osposobljava da budemo sudeonici u crtama božanskog karaktera. Ovo prisvajanje božanske prirode obnavlja unutrašnje biće, čineći nas sličnim Hristu, iako na drukčijoj razini: dok je Hristos postao ljudsko biće, vernici ne mogu postati božansko biće. Oni po karakteru postaju slični Bogu.
b) Snažan proces. Posvećenje je postepeno. Molitvom i proučavanjem Božje Reči neprekidno rastemo u zajednici sa Bogom.
Nacrt spasenja prihvaćen samo umom neće biti dovoljan. „Ako ne jedete tela sina čovečjega i ne pijete krvi njegove”, Hristos objašnjava, „nećete imati života u sebi. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan: jer je telo moje pravo jelo i krv moja pravo piće. Ko jede moje telo i pije moju krv stoji u meni i ja u njemu.” (Jovan 6,53-56)
Njegovo slikovito izlaganje živo saopštava da vernici treba da usvoje Hristove reči. Isus je rekao: „Reči koje vam ja rekoh duh su i život su.” (Jovan 6,63; vidi: Matej 4,4)
Karakter je sastavljen od onoga što um „jede i pije”. Kada se hranimo hlebom života, mi se preobražavamo u Hristov lik.
Dva preobražaja. Godine 1517, iste godine kada je Luter prikovao svojih 95 teza na vrata kapele zamka u Vitenbergu, u Nemačkoj, Rafael je u Rimu otpočeo sa slikanjem svoje čuvene slike – Preobraženje. Ova dva događaja imaju nešto zajedničko. Luterov čin označio je rađanje protestantizma, a Rafaelova slika – čak i ako nenamerno – sažeto je prikazivala duh Reformacije.
Slika prikazuje Hrista kako stoji na gori sa čovekom opsednutim zlim duhom koji sa nadom gleda iz doline prema Njemu (uporedi: Marko 9,2-29). Dve grupe učenika – jedna na gori, a druga u dolini – opisuje dve vrste hrišćana.
Učenici na gori želeli su da ostanu sa Hristom, očigledno ne vodeći brigu o potrebama koje postoje u dolini. Vekovima mnogi su zidali na „gorama” daleko od potreba ovoga sveta. Njihovo iskustvo je molitva bez dela.
Sa druge strane, učenici u dolini radili su bez molitve – pa njihovi napori da isteraju zlog duha ostali su bez uspeha. Mnoštvo je palo u klopku ili da radi za druge bez sile ili da se moli mnogo, a da ne radi za druge. Obe ove vrste hrišćana imaju potrebu za obnovljenjem Božjeg lika u sebi.
a) Pravi preobražaj. Bog se nada da će izmeniti pala bića u svoje obličje tako što će preobraziti njihovu volju, um, želje i karakter. Sveti Duh donosi vernicima određenu promenu izgleda. Njegov rod, „ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje” (Galatima 5,22.23), sada sačinjava njihov način života – iako ostaju smrtnici, podložni raspadanju sve do Hristovog povratka.
Ako Mu se ne odupremo, Hristos će se tako „izjednačiti sa našim mislima i ciljevima, tako dovesti naša srca i umove u sklad sa svojom voljom, da ćemo slušajući Njega u stvari postupati po svojim prirodnim sklonostima. Volja očišćena i posvećena naći će svoje najuzvišenije zadovoljstvo u službi Njemu”.[9]
b) Dva opravdanja. Hristovo preobraženje otkriva još jednu upadljivu suprotnost. Hristos se preobrazio, ali u izvesnom smislu tako je bilo i sa dečakom u dolini. Dečak je pretvoren u obličje zlog duha (vidi: Marko 9,1-29). Ovde vidimo rasvetljena dva suprotna nacrta – Božji nacrt da nas obnovi i sotonin da nas uništi. Sveto pismo kaže da je Bog u stanju da nas sačuva, „bez greha” (Juda 24). Sotona, sa druge strane, čini sve što može da nas zadrži u palom stanju.
Život je obuhvaćen neprekidnom promenom. Ne postoji neutralno tle. Mi smo ili oplemenjeni ili poniženi. Mi smo ili „robovi grehu” ili „sluge pravde”. (Rimljanima 6,17.18) Onaj ko obuzme naše misli, umove, taj nas pokorava. Ako, preko Svetog Duha, Hristos zauzme naš um, postaćemo ljudi slični Hristu – život ispunjen Duhom donosi „svaki razum za pokornost Hristu”. (2. Korinćanima 10,5) Ali biti bez Hrista isključuje nas od izvora života i menja nas, pa čini neizbežnim naše konačno uništenje.
Hristovo savršenstvo. Šta je biblijsko savršenstvo? Kako može da se stekne?
- Biblijsko savršenstvo. Reči „savršen” i „savršenstvo” su prevodi jevrejske reči tam ili tamim koje znače „potpun”, „prav”, „miran”, „zdrav”, „dobrog zdravlja” ili „bez mane”. Uopšteno grčka reč teleios znači „potpun” „savršen”, „potpuno odrastao”, „zreo”, „potpuno razvijen” i „postignut cilj”.[10] U Starom zavetu, kada se primenjivao na ljude, ovaj izraz imao je relativni smisao. Noje, Avram i Jov opisani su kao savršeni ili bez mane (1. Mojsijeva 6, 9; 17,1;22,18; O Jovu 1,1.18), iako je svaki od njih bio nesavršen (1. Mojsijeva 9,21; 20; O Jovu 40,2-5).
U Novom zavetu savršen često opisuje zrele osobe koje su živele u skladu sa najboljom raspoloživom svetlošću i dostigle visoku mogućnost svojih duhovnih, umnih i telesnih snaga (uporedi: 1. Korinćanima 14,20; Filibljanima 3,15; Jevrejima 5,14). Vernici treba da budu savršeni u svom određenom i potpunom delokrugu (uporedi: Matej 5,48). U Božjim očima savršena osoba je ona čije su srce i život potpuno potčinjeni obožavanju i službi Bogu, koja neprestano raste u božanskom znanju i koja, Božjom milošću, živi prema celokupnoj svetlosti koju je primila dok se radovala životu pobede (uporedi: Kološanima 4,12; Jakov 3,2).
- Potpuno savršenstvo u Hristu. Kako možemo postati savršeni? Sveti Duh nam prikazuje Hristovo savršenstvo. Hristov savršeni karakter verom postaje naš karakter.
Ljudi nikada ne mogu nezavisno zaslužiti to savršenstvo, kao da je ono njihova urođena svojina ili im pripada po nekom pravu. Savršenstvo je Božji dar.
Izvan Hrista ljudska bića ne mogu dobiti pravednost. „I koji bude u meni i ja u njemu”, rekao je On, „on će roditi mnogi rod; jer bez mene ne možete činiti ništa”. (Jovan 15,5) Hristos je taj „koji nam posta premudrost od Boga i pravda i osvećenje i izbavljenje”. (1. Korinćanima 1,30)
U Hristu ove osobine sačinjavaju naše savršenstvo. On je izvršio, jednom zauvek, naše posvećenje i otkupljenje. Niko ne može dodati onome što je On učinio. Naše svadbeno ruho, naša haljina pravde, izrađena je Hristovim životom, smrću i vaskrsenjem. Sveti Duh sada uzima gotov proizvod i ostvaruje ga u hrišćanskom životu. Tako možemo biti ispunjeni „svakom puninom Božjom”. (Efescima 3,19)
- Ići ka savršenstvu. Kakvu ulogu imamo mi kao vernici, u svemu ovome? Time što Hristos prebiva u nama, mi rastemo i dostižemo duhovnu zrelost. Božjim darovima datim Crkvi možemo se razviti „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove”. (Efescima 4,13) Potrebno je da prevaziđemo rastom naše iskustvo duhovnog detinjstva (Efescima 4,14), prevazilazeći hrišćansko iskustvo osnovnih istina, težeći ka „tvrdoj hrani” pripremljenoj za zrele vernike (Jevrejima 5,14). „Zato”, kaže apostol Pavle, „da ostavimo početak Hristove nauke i da se damo na savršenstvo”. (Jevrejima 6,1) „Zato se molim Bogu”, kaže on, „da ljubav vaša još više i više izobiluje u razumu i u svakoj volji, da kušate šta je bolje, da budete čisti i bez spoticanja na dan Hristov, napunjeni plodova pravde kroz Isusa Hrista, na slavu i hvalu Božju”. (Filibljanima 1,9-11)
Posvećeni život nije život bez ozbiljnih teškoća i prepreka. Apostol Pavle opominje vernike: „Gradite spasenje svoje sa strahom i drhtanjem.” Ali, dodaje ohrabrujuće reči: „Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno.” (Filibljanima 2,12.13)
„Nego se utešavajte svaki dan”, rekao je, „da koji od vas ne odrveni od prevare grehovne; jer postasmo zajedničari Hristu, samo ako kako smo počeli u njemu biti do kraja tvrdo održimo.” (Jevrejima 3,13.14; uporedi: Matej 24,13)
Međutim, Sveto pismo opominje: „Jer kad mi grešimo navalice pošto smo primili poznanje istine, nema više žrtve za grehe; nego strašno čekanje suda.” (Jevrejima 10,26.27)
Ove opomene jasno pokazuju da je hrišćanima „potrebno mnogo više od čisto zakonskog opravdanja ili posvećenja. Njima je potrebna svetost karaktera, iako je spasenje uvek verom. Pravo na Nebo počiva samo na Hristovoj pravdi. Pored opravdanja, Božji plan spasenja daje ovim pravom prednost za Nebo kroz Hrista koji prebiva u njima. Ova osposobljenost mora da se otkrije u čovekovom moralnom karakteru kao dokaz da se spasenje ‘zbilo’„.[11]
Šta to znači izraženo običnim jezikom? Neprekidna molitva je neophodna za življenje posvećenim životom koji je savršen na svakom stupnju svoga razvoja. „Toga radi… ne prestajemo za vas moliti se Bogu… da živite pristojno Bogu na svako ugađanje i u svakome dobrom delu da budete plodni, i da rastete u poznanju Božjem.” (Kološanima 1,9.10) Svakodnevno opravdanje. Svi vernici koji žive posvećenim životom ispunjenim Duhom (život Hristove svojine) imaju neprekidnu potrebu za svakodnevnim opravdanjem (koje Hristos daje). Nama je ovo potrebno zbog svesnih prestupa i zbog pogrešaka koje možda nesvesno činimo. Shvatajući grešnost ljudskog srca, David je tražio oproštenje svojih tajnih pogrešaka (Psalam 19,12; uporedi: Jeremija 17,9). Govoreći izričito o gresima vernika, Bog nam obećava da „ako ko sagreši, imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista pravednika”. (1. Jovanova 2,1)
Iskustvo spasenja i budućnost
Naše spasenje je konačno i potpuno izvršeno kada budemo ili proslavljeni u vaskrsenju ili odneseni na Nebo. Proslavljanjem Bog sa spasenima deli svoju sjajnu slavu. Ovo je nada koju svi mi, kao Božja deca, očekujemo. Apostol Pavle kaže: „Hvalimo se nadanjem slave Božje.” (Rimljanima 5,2)
Ono će biti ispunjeno prilikom Hristovog drugog dolaska kada će se Hristos pojaviti „na spasenje onima koji ga čekaju”. (Jevrejima 9,28)
Proslavljanje i posvećenje. Prebivanje Hristovo u našem srcu jedan je od uslova za buduće spasenje – proslavljanje naših smrtnih tela. „Hristos u vama”, kaže apostol Pavle, „nada slave” (Kološanima 1,27), objašnjavajući na drugom mestu, „ako li živi u vama Duh onoga koji je podigao Hrista iz mrtvih, oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama.” (Rimljanima 8,11) Apostol Pavle uverava da nas je „Bog od početka izabrao za spasenje u svetinji Duha i veri istine”, da dobijemo „slavu Gospoda našega Isusa Hrista”. (2. Solunjanima 2,13.14)
U Njemu, mi se već nalazimo u nebeskoj prestonoj dvorani (Kološanima 3,1-4). Oni koji su „zajedničari Duha svetoga” u stvarnosti su okusili „sile onoga sveta”. (Jevrejima 6,4.5) Posmatranjem Gospodnje slave i zaustavljanjem očiju na privlačnoj lepoti Hristovog karaktera „preobražavamo se u to isto obličje iz slave u slavu” (2. Korinćanima 3,18) – pripremamo se za preobražaj koji ćemo doživeti prilikom Hristovog drugog dolaska.
Naše konačno otkupljenje i usvajanje kao Božje dece dogodiće se u budućnosti. Apostol Pavle kaže; „Jer čekanje tvari čeka da se jave sinovi Božji”, dodajući da „i mi sami u sebi uzdišemo čekajući posinjenje i izbavljenje telu svojemu”. (Rimljanima 8,19.23; uporedi: Efescima 4,30)
Vrhunski događaj zbiće se „do onoga vremena kad se sve popravi”. (Dela 3,21) Hristos ga naziva „drugim rođenjem” (Matej 19,28; „obnova svih stvari” NIV). Tada „će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božje”. (Rimljanima 8,21)
Gledište Svetoga pisma je da je u izvesnom smislu već izvršeno usvojenje i otkupljenje – ili spasenje – a da u drugom smislu to još nije izvršeno zbunjuje neke ljude. Odgovor dolazi proučavanjem celokupnog cilja Hristovog delovanja kao Spasitelja.
„Pavle povezuje naše sadašnje spasenje sa prvim Hristovim dolaskom. U istorijskom Krstu, vaskrsenju i Hristovoj nebeskoj službi naše opravdanje i posvećenje obezbeđeni su jednom zauvek. Naše buduće spasenje, proslavljanje (preobraženje) našeg tela, apostol Pavle povezuje sa Hristovim drugim dolaskom.
„Iz ovog razloga može istovremeno da kaže: ‘Spaseni smo’ imajući u vidu Krst i Hristovo vaskrsenje u prošlosti i, ‘još nismo spaseni’ imajući u vidu Hristov budući povratak da otkupi, izbavi naše telo.”[12]
Naglašavanje našeg sadašnjeg spasenja isključivanjem budućeg spasenja stvara nepravilno, nesrećno razumevanje celovitog spasenja u Hristu.
Proslavljanje i savršenstvo. Neki pogrešno veruju da je konačno savršenstvo koje će doneti proslavljanje, već dostupno ljudima. Međutim, apostol Pavle, taj posvećeni Božji čovek, piše o sebi pri kraju svoga života: „Ne kao da već dostigoh ili se već svrših, nego teram ne bih li dostigao kao što me dostiže Hristos Isus. Braćo, ja još ne mislim da sam dostigao jedno pak velim: što je ostrag zaboravljam, a za onim što je napred sežem se, i trčim k biljezi, k daru gornjega zvanja Božjega u Hristu Isusu.” (Filibljanima 3,12-14)
Posvećenje je zbivanje koje traje koliko i život. Naše savršenstvo je sada samo u Hristu, ali konačno, sveobuhvatno preobraženje našeg života u Božje obličje dogodiće se prilikom Drugog dolaska. Apostol Pavle opominje: „Jer koji misli da stoji neka se čuva da ne padne.” (1. Korinćanima 10,12) Istorija Izrailja i život Davida, Solomuna i Petra ozbiljne su opomene za sve. „Dok god traje život, potrebno je pažljivo voditi računa o osećanjima i strastima. Postoji unutrašnja iskvarenost, postoje spoljašnja kušanja i svuda gde treba Božje delo da napreduje i kada god Božje delo treba da se unapredi, sotona planira da tako prilagodi okolnosti da iskušenje nezadrživom silom dođe na dušu. Ni jednog trenutka ne možemo biti sigurni, jedino samo kada se oslonimo na Boga, na život koji je sa Hristom sakriven u Bogu.”[13]
Naše konačno stvaralačko preobraženje biće izvršeno kada neraspadljivost i besmrtnost postanu naše, kada Sveti Duh potpuno obnovi prvobitno stvaranje.
Osnova našeg prihvatanja od strane Boga
Ni Hristu slične karakterne osobine ni besprekorno ponašanje nije osnova da nas Bog prihvati. Spasavajuća pravda dolazi od Pravednika Isusa i prenosi se na nas Svetim Duhom. Mi ne možemo ništa doprineti Hristovom daru pravde; mi jedino možemo da Ga prihvatimo. Niko drugi do Hristos nije pravedan (Rimljanima 3,10); samostalna čovekova pravda je samo prljava haljina (Isaija 64,6; vidi: i Danilo 9,7.11.20; 1. Korinćanima 1,30).[14]
Čak i ono što činimo uzvraćajući Hristovoj spasavajućoj ljubavi ne može da učini da nas Bog prihvati. To prihvatanje izjednačava se sa Hristovim radom. Iznoseći nam Hrista, Sveti Duh nam donosi to prihvatanje.
Da li je naše prihvatanje zasnovano na Hristovoj pravdi koja nam daje opravdanje ili na Njegovoj posvećujućoj pravdi ili i na jednom i na drugom? Žan Kalvin je istakao da kao što „Hristos ne može da se podeli na delove, tako su neodvojive ove dve istine, opravdanje i posvećenje, za koje smatramo da su ujedinjene u Njemu.”[15] Hristova služba mora da se sagleda kao celina. Ovo je čini vrhunskom i samo tako može da se izbegne spekulacija o ova dva izraza „time što bi se učinio pokušaj da se u tančine izraze neznatne razlike između opravdanja i posvećenja… Zašto pokušavati i biti podrobniji od Nadahnuća u životnim pitanjima opravdanja verom?”[16]
Upravo kao što su Sunčeva svetlost i toplota – nedeljive, ali sa jedinstvenim dejstvom – tako je i nama Hristos postao i pravda i posvećenje (1. Korinćanima 1,30). Mi u Njemu nismo samo potpuno opravdani, već i potpuno posvećeni.
Sveti Duh unosi „Svrši se” sa Golgote u nas, primenjujući jedino iskustvo Božjeg prihvatanja ljudskog roda – na nas. Ovo „Svrši se” sa krsta dovodi u pitanje sve ostale ljudske pokušaje da steknu to prihvatanje. Unoseći Raspetoga u nas, Duh stvara jedinu osnovu za naše prihvatanje od strane Boga, dajući nam jedino pravo ovlašćenje za to i spremnost za spasenje koje nam je na raspolaganju.
[1] T. F. Torrance, Royal Priesthood, Scottish Journal of Theology Occasional Papers, No.3 (Edinburgh: Oliver and Boyd, 1963) p.48.
[2] Vidi „Conversion” and „Repent, Repentance”, SDA Bible Dictionary, rev. ed. pp 235, 933.
[3] W. E. Vine, An Expository Dictionary of the New Testament Words (Old Tappan, NJ: Fleming. H. Revell 1966), pp. 234-86: William F. Arndt and F. Wilbur Gingrich, A Greek English Lexicon of the New Testament and Other Early Christian Literature (Chicago, IL: University of Chicago Press, 1973) p. 196.
[4] „Justification”, SDA Bible Dictionary, rev. ed., p. 635.
[5] Larondel, str. 51.
[6] Sanctification, „SDA Bible Dictionary”, rev. ed. , p. 979.
[7] Isto.
[8] White, Messages to Young People (Nashville, TN: Southern Publishing Assn., 1930), p.35.
[9] Vajt, Čežnja vekova, str. 574.
[10] „Perfect, Perfection”, SDA Bible Dictionary, rev. ed., p.864.
[11] Larondel, str. 82.
[12] Isto, str. 95.
[13] White in SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 2, p. 1032.
[14] Komentarišući o Hristu našem Prvosvešteniku, E. G. Vajt kaže: „Verske službe, molitve, hvale, pokajničko priznavanje greha podižu se od istinskih vernika kao tamjan u nebesku Svetinju, ali prolazeći iskvarenim kanalima ljudskog roda tako su prljavi da ako se ne očiste krvlju, ne mogu imati nikakvu vrednost kod Boga. Ne uzdižu se u čistoti bez ikakvih mrlja, pa ako ih Posrednik, koji se nalazi sa desne strane Bogu, ne predstavi i očisti svojom pravdom, Bog ih ne može primiti. Sav kad iz zemaljskih svetinja mora biti ovlažen kapima Hristove krvi koje očišćavaju.” (Odabrane poruke, knjiga 1, str. 344)
[15] J. Calvin, Institutes of the Christian Religion (Grand Rapids: Associated Publishers and Authors, Inc. n. d.) III,11,6.
[16] White in SDA Bible Commentary, rev, ed. vol.6, p.1072.