Živeti svoju veru – razgovor sa Lunetom Ranđelovićem
Treba Bogu razumno služiti
Propovednika Luneta Aranđelovića generacije adventista znaju po brojnim predavanjima i evangelizacijama, kako kod nas, tako i u Americi. Na internetu su desetine i desetine njegovih propovedi. Mnogi vernici prate preko interneta emisije u serijalu “Tajne Biblije”, koje već četiri godine svake sedmice obrađuju biblijske lekcije za Subotnu školu.
Otkuda ideja da se na ovaj način pouke pripreme i približe vernicima?
Jedan adventistički TV kanal iz Teksasa je dosta pre nas počeo da snima biblijske pouke. Međutim oni imaju svoj model funkcionisanja, čovek koji to vodi ima pomoć desetak studenata teologije koji sede u klupama, Biblija je ispred njih i vode razgovor na temu Biblijske pouke. Kada se rodila ideja da i mi to radimo u Sakrementu hteli smo da bude malo drugačije, da je prijatno i zanimljivo onima koji znaju biblijsku istinu, ali i onima koji imaju prvi kontakt sa Biblijom. Otuda i naslov serije “Tajne Biblije”. To je serija od 13 emisija u tromesečju. Imamo vrlo dobra iskustva, emisije se prate ne samo u Americi, već u mnogim zemljama, naročito u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Mnogi nam govore da im to pomaže da se spreme za proučavanje biblijske pouke subotom u crkvi. Imamo i jedno lepo iskustvo iz Doboja, od osobe koja je prvo počela da gleda i sluša naše emisije, a nedavno je i krštena. Ovu našu seriju, kao i druge sve emisije koje su vezane za datum, prati stiska s vremenom, stalno kada se jedna emisija završi odmah počinje priprema naredne. Nije to lako. Nama koji spremamo taj serijal drago je i podsticajno kada čujemo kako to ljudi vole. Osim mene, koji sam penzionisani pastor, u kreiranju i realizaciji emisije učestvuje i glavni pastor Crkve u Sakramentu Saša Anđelković, kao i mnogi volonteri. Oni imaju svoje profesije, rade, nije im lako da odvoje vreme za snimanje emisija.
U Sakramentu, glavnom gradu Kalifornije, Adventistička crkva ima bogosluženja i na našem jeziku. Koliko ima naših ljudi tamo?
– Našeg sveta u samom Sakramentu i okolini nama puno. Mnogo ga je više u Čikagu, u Torontu, nešto manje u Njujorku. Po nekim procenama Sakramento sa okolinom bi mogao da ima nekih pet do šest hiljada ljudi iz bivše Jugoslavije. Većina od njih su stara emigracija. Došli su pre četrdeset ili pedeset godina. U neke centre poput Toronta i Vankuvera došlo je puno naših ljudi u vreme poslednjeg rata na tlu bivše Jugoslavije. Tada je Amerika imala svoj stav i prioritete u kojima je dovodila određene grupe ljudi, najviše iz Bosne, uglavnom muslimane. Većina tih ljudi još kaže da su Jugosloveni, mada to više nije popularno, ali ta imigracija je vrlo pozitivna. Bili smo pošteđeni napetosti i razdora, komentarisanja ko je u pravu, ko nije, ko je počeo, ko nije … Mi smo tamo dosta tih elemenata otklonili i neutralisali.
Vi ste iz Beogradske crkve otišli za Ameriku?
Kod nas, u Srbiji sam radio kao sekretar za mlade, pa sam pre više od dvadeset godina otišao u Ameriku, sa specijalnim zadatkom, za evangelizaciju. Držao sam brojna predavanja, to je bio moj posao, jer do tada u Americi među našim ljudima toga nije bilo. Desetak godina evangelizacija je bila moj glavni zadatak.
Amerika je liberalna prema religijama
Da li ste dolaskom u Ameriku primetili da postoji razlika između adventističkih interesovanja u Beogradu i tamo gde su naši ljudi u egzilu?
-Ima određenih razlika. Kada sam bio u Jugoslaviji, na ovim prostorima, u to vreme predavanja se skoro uopšte nisu mogla održavati u javnim dvoranama, s obzirom na režim koji je tada funkcionisao. Mogli smo držati predavanja iskuljučivo u našim crkvama. To je tada bilo tako. U Americi je drugačije utoliko što je dosta liberalan odnos prema različitim religijama i crkvama. U jednom gradu su na desetine crkava.
Da li su tamo adventisti na bilo koji način zaštićeni ili su trpeli neku presiju?
-Nije mi poznato da adventisti u Americi imaju problema. Postoje delovi zemlje gde su tretirani i imaju uslove kao sve druge religije. Međutim postoje krajevi gde su adventisti veoma prisutni, veoma poznati i veoma cenjeni.
Ima li njihovog uticaja u društvu?
Tamo je i uticaj sasvim drugačiji. Pre svega u onim gradovima gde su naše čuvene i veoma ugledne klinike, medicinske ustanove, ili škole naše, univerziteti, kao u Mičigenu Endrus univerzitet, Univerzitet u Južnoj Kaliforniji… Veoma je prijatno tu biti adventista. U saobraćaju, na ulici kada kažem:”Ja sam adventista”, kažu: “Znamo vašu školu, znamo vašu bolnicu”. Grad koji je prošle jeseni skoro potpuno izgoreo, Paradajs, na severu Sakramenta, bio je skoro ceo adventistički, sa bolnicom, našom crkvom, oko hiljadu i pet stotina vernika u jednom malom gradu i velika naša škola, veliki dom za stare… Ima gradova kao recimo Angwin gde se nalazi Pacifik Union, koledž u Severnoj Kaliforniji, gde subotom nisu otvorene radnje i benzinske pumpe. Sve zavisi od sredine i načina na koji su adventisti tamo tretirani.
Unazad dvadesetak godina veoma je porastao ugled adventista, naročito po humanitarnom radu. Na našim prostorima Adra je napravila podvig, stizala tamo gde nije niko od humanitaraca, u vreme rata i drugih nedaća pomagala ljudima, pokazala dobru volju. Danas, kada je migracija ogromna, adventisti čine mnogo. Ta nemerljiva dobrota ipak pobeđuje?
Da, mi adventisti smo po svom učenju univerzalni, mi smo narod Božiji, a ne nacija, pleme. Jednaki smo, jedno smo među svim ljudima koji su braća i sestre u Gospodu. Naše verovanje je jedinstveno, univerzalno, svuda smo prisutni. Mislim da nam daje dobar glas i to što vrlo brzo reagujemo sa svojim dobrotvornim ustanovama gde god se ukaže potreba. Ako je požar, poplava ili koja druga prirodna katastrofa i nesreća, bilo gde u svetu, brinu naše vrlo jake organizacije. Pomažu koliko god im je pomoći moguće.
Mladi su manje opterećeni tradicijom
Koliko su danas mladi sa kojima dolazite u kontakt, a nisu potekli iz adventističke porodice, spremni da prime istinu?
– Među onima koji dolaze na moja predavanja može vrlo brzo da se vidi razlika. Ljudi koji iza sebe imaju tradiciju u pripadnosti jednoj religijskoj grupi će se teže pojaviti na mojim predavanjima, a njihovo prvo pitanje će biti (čak i ako mi predavanja držimo na opštu temu) “Ko stoji iza vas, koja verska organizacija je iza tih predavanja”. Mladi ljudi nemaju vezanost za istoriju religije, uglavnom su rasli u ateizmu.
Kako mladom čoveku ovog vremena približiti istinu, kao ga podstaći da razmišlja o Bogu?
– Mladi čovek je mnogo otvoreniji, suočen je sa problemima i sa iskušenjem besmislenosti života, što god da ima, što god da mu se nudi, šta god da je postigao, zaključuje da postoji nešto „više“ što mu je potrebno. Po mom iskustvu mladi su rasterećeni mnogo čega, i tradicije, predanja; vezanost za religiju i prošlost kod njih ne postoji. Mladima govorim na predavanjima o svom iskustvu.
Da li je današnji čovek spreman da primi blagodet, da razume?
Uopšte govoreći mislim da je pozitivan odgovor. Vraćam se na tu strukturu koja dolazi na predavanja: mlad čovek je rasterećen predrasuda, a ono što adventisti veruju nema oslanjanje na tradiciju, nema predanja, već je čisto biblijsko učenje jedini izvor odakle objavljuju istinu i nemaju opterećenosti. Adventista koji poznaje Jevanđelje i Hrista, sa svim vrednostima Jevanđelja kao što su praštanje, ljubav, rušenje barijera, ljudima može da bude uzor. Kada se tome doda da su adventisti veoma aktivni, da svedoče svojim životom svoju veru, to je praktična pobožnost.
Slediti Isusov sveti primer
Tu je i veliko požrtvovanje prema drugima, bez očekivanja i materijalnih interesa da se dobije nešto time što se pomaže…
Onaj koji objavljuje Jevanđelje sam je primer i rezultat takvog Jevanđelja, vrlo pouzdan svedok. Ako je to što objavljuje ušlo u njegov život, onda je to velika prednost. Najefikasniji vid evangelizacije može se obaviti kroz lična poznanstva i lična prijateljstva. Mislim da je u Americi i Aziji prošlo vreme masovnih evangelizacija, gde je hiljade ljudi dolazilo na jedno predavanje. Naši vernici shvataju da prijateljskim, otvorenim druženjem sa onima koji nisu vernici mogu biti najbolji objavljivači Svetog jevanđelja. Ako pogledamo u Bibliju videćemo da je Isus imao mnoštvo ljudi koji su bili oko njega, ali je najčešće razgovarao sa pojedicima, za njih činio dela i čuda, poučavao ih, bilo na verskom polju ili na bratskom. Mislim da adventisti danas tu imaju dobru šansu da šire Isusovu vest Jevanđelja, svojim druženjem, ljubavlju, pažnjom.
Čuda se dešavaju i danas. Koliko smo spremni da prepoznamo odakle ona dolaze?
– Na neki način ljudski um i čula su osetljivi na nešto neprirodno. To privlači pažnju. Jedan jako dobar hrišćanski pisac tvrdi da mi ne bismo Isusova čuda trebali tako da nazivamo, jer je Stvoritelj, koji je svemoguć, iz čijih ruku je čovek izašao savršen i čist, funkcionisao normalno. Isusova čuda su samo vraćanje čoveka u normalu, restartovanje. Isus je delovao kao savršeni majstor koji delo vraća u prvobitno stanje.
Znamo li danas da razlučimo da li čudo dolazi od svetla ili tame?
– Sigurno je da Biblija daje testove, način na koji naše čudo možemo da testiramo i kažemo da li ima svoje izvore i poreklo u Bogu. Biblija daje na znanje da postoji izvor mračne sile i ona može činiti čuda. Na test bi trebalo staviti čudotvorca, kakvi su njegovi kvaliteti, moralne vrednosti, da li je čudotvorac ponikao u Isusovim rukama, ili nije. Morao bi se ispitati sam život čudotvorca, njegova veza i rezonovanje i moralni biblijski stav. Druga stvar –uglavnom čuda koja neprijateljske sile čine su čuda koja nisu stopostotna. Trebalo bi da se uzme malo vremena, ne treba žuriti i prebrzo govoriti “Ovo je čudo Bog učinio”. Lično smatram da Bog ne stavlja veliki akcenat na čuda kao dokaz da neko pripada Njemu. Po meni jedno Isusovo dete ne doživljava čuda. Ako je neko slep do kraja života će ostati slep, spreman da nosi te posledice greha u svom životu, a drži se Boga i svim srcem je na njegovoj strani, za Boga je to jači adut. Takvih primera je mnogo u Starom i Novom zavetu. Tako recimo sam Isus ima razgovor sa Tomom nakon vaskrsenja, gde mu Isus kaže:”Ti veruješ zato što vidiš da sam je vaskrsnuo, ali blago onima koji nisu videli, a veruju.” Mislim da imamo dokaze da Isus i Biblija ne stavljaju čuda u provorazredni kvalitet doživljaja s Bogom. Spreman sam ponekad da kažem da za pozornicu poslednjih događaja na svetskoj sceni sa područja čula i čuda treba prepustiti neprijatelju, dok će sa druge strane ljudi želeti da služe Bogu iz ljubavi i zato što su osvedočeni da će biti na Božijoj strani, bez obzira koliku će cenu morati da plate. Ne mora Božije dete da bude u svemu „naj“ i da ima bolje uslove nego neko drugi.
Kako naći ravnotežu između savremenog života, onog materijalnog i vere i duhovnosti?
Moj savet je uglavnom onima koji hoće da se približe Bogu, da uspostave zajednicu sa Bogom i da se sačuvaju od fanatizma. Šta to znači? Treba nastojati što je više moguće voditi normalan život, imati svoju profesijiu, svoj posao i svoju veru. Nikada ne treba savetovati osobu da se odrekne posla, kako bi se više posvetila meditiranju, čitanju. U tim krajnostima možemo da dobijemo verske fanatike, a oni su opasni, nekada opasniji od nevernika. Čovek domaćin, koji ima ženu, decu, svoj posao, treba da nastavi da funkcioniše i živi noramalno. Religija i biblijski principi bi trebalo da jednog muža učine boljim mužem, jednog oca boljim roditeljem, jednog radnika boljim radnikom…Zato je moj savet da se razmišlja, moli, da se deli vera sa drugima, ali da se čuva fanatizma koji je čak i Biblijom predviđen i osuđen. Treba živeti praktičnu pobožnost i praktičan hrišćanski život, tako da ljudi gledajući jednog ovakvog hrišćanina poslovno i u porodici budu zainteresovani za religiju. Ako on nije uspostavio ravnotežu između savremenog života u sredini i mnogih obaveza koje ima i unutrašnjeg, duhovnog života, on je promašio. Šta je Božija reč, što je čitanje, molitva, razmišljanje i razgovor sa drugima, ako se ne funkcioniše kao primer u porodici i društvu? Treba težiti finom balansu. Potrebni su ljudi koji Bogu razumno služe. Svako od nas treba da se zapita ne šta ja verujem, nego zašto ja verujem.
Razgovor vodila novinar Emina Ćirić, vernik crkve u Beogradu
