Prigovor savesti i reformacija zapečaćena Božjom rečju
Nedavno sam imao čast da stanem pred vrata crkve Svih svetih u Vitembergu u Njemačkoj, gde je ovog meseca pre 500 godina Martin Luter započeo moćnu reformaciju zakucavši potresni dokument na vrata crkve. Iako izvornih vrata više nema, reformacija koja je započela 31. oktobra 1517. i sada živi. Luter nije imao nameru da započne revoluciju objavivši devedeset i pet teza protiv oproštajnica ili indulgencija Rimokatoličke crkve, već je hteo da podstakne akademsku raspravu. Dokument počinje skrušeno:
“Iz ljubavi i revnosti za istinu i iz želje da se ona iznese na videlo, sledeće teze bit će predmet akademske rasprave u Vitembergu, pod rukovodstvom velečasnog Martina Luthera, mag. nauka i sakralne teologije, redovnog predavača ovih predmeta u našem mestu. On moli da oni koji nisu u mogućnosti da prisustvuju u raspravi to učine pismeno. U ime Gospoda našega Isusa Hrista. Amin!”
Dva glavna verovanja
Suprotstavivši se uvreženom učenju svoga vremena, Luter je izneo dva glavna verovanja:
1. Sola Scriptura — Biblija je jedino merilo vere.
2. Ljudska bića se spasavaju isključivo verom, a ne dobrim delima.
Luterovo verovanje u važnost i dostupnost Svetog pisma bilo je toliko jako da je u manje od jedanaest sedmica, skriven u dvorcu Vartburg, preveo Novi zavet na nemački jezik.
Jezični izražaj kojim se služio otvorio je put savremenoj nemačkoj Bibliji koju danas svi koriste.
Sila i snaga reformacije vratila je ljude jednostavnoj a opet tako dubokoj biblijskoj istini. Proučavajući izvorni sadržaj Pisma, Luter je druge mogao poučavati jasno i razgovetno. Prihvativši razumevanje Sola Scriptura, otkrio je da je Pismo samodovoljno, razumljivo razboritim čitateljima, da ono tumači samo sebe i da je dovoljno kao glavni autoritet za hrišćansko učenje. U knjizi Velika borba, Elen G. Vajt komentarisala kako su Luterova verovanja uzdrmala kamen temeljac papske prevlasti. Ona su sadržavala glavno načelo reformacije.
Sola Scriptura, ili Prima Scriptura?
Neke protestantske crkve su kasnije usvojile načelo Prima Scriptura. To učenje kaže da Pismo nije jedini autoritet, već prvi autoritet u veri, što znači da Pismo zauzima prvo mesto u tradicijama i crkvenim odlukama, iako i one imaju autoritet uza samo Pismo.
Koliko god Prima Scriptura dobro zvučala, ona je ipak u suprotnosti s načelima reformacije, zato što Božjoj reči ne daje jedini i glavni autoritet u odnosu na tradiciju i crkvu.
Elen G. Vajt je komentarisala Luterov stav o Sola Scripturi kao nagoveštaj opasnosti od nametanja ljudskih učenja iznad Božje reči. Neustrašivo je napao sumnjivo paganstvo verskih stručnjaka i suprotstavio se filozofiji i teologiji koja je dugo vremena imala uticaj na ljude i nadzirala ih. Proglasio je takve stavove bezvrednim i čak pogubnima. Pokušavao je da usmeri umove slušalaca s mudrovanja filozofa i teologa na istinu koju su propovedali apostoli i proroci.
Oni koji Bibliju doživljavaju kao ljudsku tvorevinu i kritički proučavaju Pismo, često optužuju pobornike Sola Scripture koji Pismo proučavaju prema biblijskim metodama, da su naivni, krivo informisani i ograničeni.
U službenoj izjavi “Metode proučavanja Biblije” koju su izglasali članovi Izvršnog odbora Generalne konferencije, stoji da je onima koji ne veruju u Hristovu božansku prirodu nemoguće da razumeju smisao Njegovog utelovljenja. Isto je tako nemoguće razumeti biblijsku istinu onima koji Pismo doživljavaju kao običnu knjigu, koliko god ga temeljito i pozorno proučavali.
Čak i hrišćanski stručnjaci koji veruju u božansku nadahnutost Biblije, ali se previše zadržavaju na ljudskim aspektima i njezinoj pozadini, mogu potpuno promašiti duhovnu poruku i biti usredsređeni na sam medij. Zaboravljaju da su medij i poruka nerazdvojivi i da je medij bez poruke prazna ljuštura koja ne može zadovoljiti ljudsku duhovnu žeđ. Pobožni hrišćani proučavaju Bibliju na način da shvate njezinu poruku, primjene je u životu i tako jačaju svoju veru.
Pismo i prigovor savesti
Kada je Luter zauzeo svoj stav pred državnim saborom u Vormsu, njegova savest se oslanjala na Pismo, a ne na tradiciju, kulturu ili lično mišljenje.
Rekao je da ako ga ne uvere dokazima iz Svetog pisma i jasnim razlozima, ako ga ne osvedoče istim mestima koja su navedena i ako na taj način njegova savest ne bude potčinjena Božjoj reči, da se ne želi odreći ničega, jer je opasno za hrišćanina da govori protiv svoje savesti.
Kad je bio prisiljen da se odrekne svoje vere zbog zahteva Crkve i države, bez obzira na to što Pismo govori, Luter je bio potpuno jasan da je samo Pismo jedino merilo njegove savesti. Pozvao je vladara, prinčeve i najuzvišenije crkvene vođe da ispitaju i prosude njegove teze pod uslovom da im merilo bude Božja sveta Reč, jer čovek treba slušati jedino nju. Nije hteo da se vrši nasilje nad njegovom savešću, koja je bila zapečaćena i utvrđena samo i isključivo u Božjom rečju.
Luter je dopustio Pismu da vlada njegovim umom i delima. Tako trebamo da činimo i mi. Suština reformacije je lični odnos s Bogom kroz Njegovu Reč i buđenje žive vere.
Reformacija se nastavlja
Reformacija nije započela, niti je završila s Martinom Luterom. Elen G. Vajt je napisala da će se nastaviti sve do svršetka sveta. Bog je kroz istoriju očuvao svoju Reč i kroz prosvetljenje Svetog Duha otkrio nove istine. Od velike je važnosti da znamo da se “nove istine” uvek moraju proveravati Svetim pismom: “Zakon i svedočanstvo tražite! Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore” (Isaija 8,20)
Pismo je bilo središte reformacije i treba da bude središte naših života danas. Moramo biti glasnici Sola Scripture (samo Pisma), Sola fide (samo vere), Sola gratia (samo milosti), Solus Christus (samo Hrista) i soli Deo gloria (slava samo Bogu).
Je li reformacija završila? Naravno da nije! Budimo njezini verni glasnici, zato što će se pred kraj vremena naše svedočanstvo morati temeljiti isključivo na Božjoj reči. Ostanimo verni Bogu i Bibliji, tako da, kad dođe ispit, možemo poput Lutera ostati čvrsto ukorenjeni u Božjoj reči.
Ted N. C. Vilson
predsednik Hrišćanske adventističke crkve u svetu
