Moj deda, Franc Hazel, bio je rukopoloženi propovednik Hrišćanske adventističke crkve u Nemačkoj. Protiv svoje volje, bio je mobilisan u vojsku tokom Drugog svetskog rata. Zato što je želeo da bude poslušan Božjim zapovestima, uključujući zapovest „Ne ubij“ tražio je da služi u medicinskoj vojnoj službi, odbivši da nosi oružje. Međutim, njegova molba nije bila uslišena. Umesto toga, postavljen je u jedinicu na frontu kao „ćata“. Čvrsto se držao svog ubeđenja da nikome ne oduzima život, pa je zato nosio drveni pištolj u svojoj futroli tokom rata. Iako je mislio više puta da će poginuti, Bog je čudnovato štitio mog dedu ponovo i iznova. Njegova inspirativna priča može da se pročita u knjizi Hiljade će pasti.

 Moj deda nam je često pričao priče koje nisu iznete u knjizi. Dok je služio u Rusiji, daleko od svog doma, njegova jedinica bila je raspoređena da pretražuje kuće u svim selima koja su Nemci osvajali u svom napredovanju kroz Rusiju. Bili su određeni da traže neprijateljske vojnike koji bi pružili otpor, sakrivajući se u kućama i koji bi napadali izvidnice nemačkih trupa. Rečeno im je da pucaju i ubiju svaku osobu koju bi pronašli da se krije.

Jednog dana, dok je moj deda pažljivo pretraživao jednu kuću, imao je osećaj da je nešto bilo čudno. Kada je ušao u prostoriju, bila je prazna, ali i dalje je imao utisak nečeg čudnog. Kada je pogledao ispod kreveta, video  je mladića koji ga je pogledao direktno u oči. Deda je znao da ako bi izložio i otkrio ovog mladića, on bio bi ubijen. Pogledali su se tokom nekoliko sekundi koje su delovale kao večnost. Zatim je deda ustao, izašao iz sobe, ne prijavivši šta je video. Sažalio se na ovog mladića i poštedeo njegov život.

Nekoliko sedmica kasnije, bio je određen da ide u patrolu na jednoj važnoj železničkoj raskrsnici. Njegov zadatak bio je da osigura da nijedan neprijateljski vojnik bombama ne uništi šine. Bio je sam, kada mu se grupa ruskih kozaka na konjima brzo približavala. Nije bilo vremena za bežanje. Stegao je svoje pesnice spreman da pogine, verujući da će ga sigurno ubiti.

Grupa konjanika ga je ubrzo okružila, ali deda je bio šokiran kada je video lice njihovog komandira. To je bio isti onaj momak koji se krio pod krevetom u kući. Istog trenutka su prepoznali jedan drugog. Mladi kozački komandir je uperio svoje oružje prema dedi, rekavši:  „Mogao bih sada da te ubijem! Međutim, bio si dovoljno milostiv da mi spaseš život, zato ću ja sad  spasiti tvoj.“ Zatim je naredio je svojim ljudima da krenu dalje. Po Božjem proviđenju, dedin život bio je još jednom sačuvan. Njegova dobrota, sažaljenje prema tom mladiću i vernost Bogu bile su nagrađene. Zaista sam zahvalan za čestiti život i primer vernosti i dobrote koje je deda pokazivao. Njegova zaostavština može takođe postati i naša.

Postoji nešto naročito u vernosti. Iako možete biti pomalo poznati, pomalo bogati, ne možete biti pomalo verni. Vernost ima u sebi nešto ekskluzivno i zahteva nepodeljenu pažnju. Ili ste verni 100% ili ste neverni. Ako ste verni 95%, vi niste verni, već ste neverni. Vernost zahteva potpuno posvećenje. Bog traži našu potpunu odanost i punu, kompletnu posvećenost.

U starom Zavetu, čitamo priču o Danilu koji je bio bačen u lavovsku jamu jer nije želeo da kompromituje svoju veru u Boga. Kada se Danilo iskazao kao mudri, pouzdani upravitelj u carevo ime, njegovi neprijatelji su postali zavidni i gledali kako da iznađu neki način i razlog da bi ga optužili pred carem. „Tada starešine i upravitelji gledahu kako bi našli šta da zamere Danilu radi carstva; ali ne mogahu naći zabave ni pogreške, jer beše veran, i ne nalažaše se u njega pogreške ni mane.“ (Danilo 6,4)  Moja nada je da naši neprijatelji (ako ih imamo) i naši prijatelji, kao i svi oni koji posmatraju naše živote tokom ove krize izazvane virusom Kovid 19, mogu u našem životu da otkriju iste vrline kao kod Danila. Budimo ljudi koji će biti poznati po istinskoj ljubaznoj blagosti koju nežno širimo na druge ljude, i budimo poštovani po svojoj vernosti koju pokazujemo u svakodnevnim stvarima koje činimo. Neka poput Danila, možemo da se oslonimo na Boga da će se pobrinuti o nama, dok se verno držimo za Njegovu volju. Budimo ljudi i žene, koji će bez obzira šta stoji pred njima, biti ljubazni jedni prema drugima i verni Bogu i Njegovoj reči.

Frank M. Hazel, doktor teologije, direktor Biblijskog istraživačkog instituta pri Generalnoj Konferenciji Hrišćanske adventističke crkve. Frank je i koautor trenutne subotnoškolske pouke ‘Kako tumačiti Sveto pismo’. Priča izneta u razmišljanju za ovu sedmicu može se naći u njegovoj najnovijoj knjizi: Živeti za Boga: Tražiti radost hrišćanskih vrednosti.

PITANJE SRCA: Na koji način možete pokazati dela prijateljstva prema ljudima oko sebe? U kojim oblastima svog života smatrate da vam je teško da budete prijateljski raspoloženi prema ljudima i verni Bogu? U čemu biste želeli da uzrastete? Danilo je dobar primer kako je vernost Bogu jednog čoveka uticala na celo carstvo. Na koji način vaš prijateljski odnos može pomoći drugim ljudima da uvide pravi Božji karakter? Na koji način može vaša vernost Bogu otvoriti vrata drugim ljudima da uvide Njegovu vernost iskazanu ljubavlju?

AKTIVNI IZAZOV SRCA: Lako je javno iskazivati svoju vernost Bogu kroz izgovorene reči i  pesme. Međutim, često se u malim stvarima, kada niko ne posmatra, istinitost nečije vernosti stavlja na probu. Tražite od Boga da vam pokaže oblasti u vašem životu na kojima morate da poradite. Molite se da Isus oživi svoj život u vama. Da vam podari snagu da izaberete da ostanete verni kada se iskušenje pojavi.

“Nije siguran dokaz da je čovek hrišćanin, to što pokazuje duhovno oduševljenje u vanrednim okolnostima. Svetost nije oduševljavanje: to je celokupna predaja volje Bogu; ona živi od svake reči koja izvire iz Božijih usta; to pokazuje volju našeg nebeskog Oca; veruje se Bogu u iskušenju, ​​u tami i svetlosti; to je hodanje verom a ne vidom; oslanjanje na Boga sa neupitnim pouzdanjem i počivanje u Njegovoj ljubavi.” – Apostolska crkva – Hristovim tragom, str. 51