Intervju s povodom: ADRA Srbija
Kada je na proleće prošle godine započela izbeglička kriza, niko nije mogao da predvidi razmere koje će ona poprimiti. Potrebe raseljenih, ratom proteranih porodica i pojedinaca preko noći su kulminirale. Nevladine organizacije širom kontinenta rade na tome da pomognu svim raseljenim licima. Humanitarne organizacije u čitavom regionu nose se sa nepredvidivim i promenljivim brojkama i rutama, i usput se prilagođavajući nekako opstaju.
Saosećanje i humanost, kako na nivou organizacija, tako i na nivou pojedinca našle su se na ozbiljnom ispitu.
Humanitarna organizacija ADRA uključena je u projekte pomoći migrantima i izbeglicama u nekoliko država na Balkanu što je bio i povod za intervju sa zaposlenima u ovoj humanitarnoj organizaciji koji vam donosimo u nastavku teksta.
Koliko je ADRA uključena u trenutnu situaciju sa migrantima i izbeglicama?
Kada je reč o izbeglicama sa Bliskog istoka, ADRA Srbija prati zbivanja i uključena je, preko veoma ozbiljnih i sveobuhvatnih projekata u aktivnosti kojima se pruža pomoć migrantima i izbeglicama. Budući da situacija sa migrantima i izbeglicama ne jenjava, Adrini timovi koje sačinjavaju zaposleni i volonteri daju sve od sebe da obezbede najneophodniju pomoć i usluge ljudima koji su, prisiljeni ratom i siromaštvom, napustili svoje domove.
Članovi Adrinih timova na terenu
Kažite nam nešto o radu sa izbeglicama na terenu. Gde se sve to zapravo dešava?
Izbeglička kriza koja je započela 2010. godine i u vezi je sa masovnim dolaskom izbeglica i migranata iz Azije i Afrike u zemlje EU, eskalirala je sredinom 2015. godine kada je Adra i otpočela svoj humanitarni rad sa ovom veoma ranjivom populacijom. Kako su potrebe bivale sve veće, oformljeni su mobilni timovi za rad na terenu koji su trenutno prisutni u Beogradu, Preševu i Dimitrovgradu. U prvih mesec dana rada u Preševu, direktnu pomoć je primilo više od 8.000 izbeglica.
Rad tima podrazumeva lični kontakt, provođenje vremena sa ljudima, posredovanje uz pomoć prevodioca… Mnogo je različitih situacija sa kojima se suočavamo. Ponekada su tu cele porodice, ponekada pojedinci, ali događa se i da je reč o maloletnim osobama bez pratnje. Sve to iziskuje neophodne informacije i poznavanje procedura kako bi se ispravno postupilo u ovakvoj situaciji.
Naši timovi koje čine medicinski radnici, psiholozi i prevodioci obučeni su da na najbolji mogući način pomognu osobi da se oseća sigurno, zdravo i smireno uprkos situaciji u kojoj se nalazi. Oni su svakodnevno posvećeni svima koji su u potrebi za humanitarnom podrškom, prvom pomoći – medicinskom i/ili psihološkom, pravnom pomoći ili posredovanjem sa organima vlasti, Centrima za socijalni rad, itd.
Njima je potrebna vaša pažnja. Ljudska potreba prevazilazi razlike.
Koliko timova imate i ko su ljudi koji rade u ovim timovima? Na koji način su se oni uključili u rad Adre?
Članovi jednog tima na terenu su, kao što smo napomenuli, prevodilac i – lekar, psiholog ili socijalni radnik. Budući da su prisutni na terenu 24 časa dnevno svih sedam dana u sedmici, ima ih nekoliko i funkcionišu u tri smene. Trenutno je na terenu angažovano 70 mladića i devojaka. Jedan deo je bio angažovan u „Info centru za azil“ u Beogradu.
To su uglavnjom mladi ljudi, čiji prosek godina ne prelazi 30. Često je reč je o tek svršenim studentima, mladim entuzijastima sa izraženim osećajem za ljude koji su u potrebi.
Svedoci smo da se u humanitarnim krizama akcenat stavlja na zadovoljavanje osnovnih potreba kao što su hrana, voda, garderoba. Vi zadovoljavate te potrebe ali ste načinili i korak više od toga.
Osnovne potrebe su nezaobilazne i na prvom mestu, naravno. Da, mi dajemo izbeglicama garderobu, čarape, hranu i vodu. Ali, to nije sve što im je potrebno i što zaista i dobijaju od naših timova. Čovek duboko u sebi nosi potrebu za prihvatanjem, razumevanjem, saosećanjem i brigom, naročito kada se nađe u ovako velikoj nevolji. Psiho-socijalna pomoć im je neophodnost.
Do sada je na makedonskoj granici registrovano 12.000 dece koja dolaze sama na tlo Evrope
„U redu za registraciju u Preševu pogledala me je uplakana devojčica. Bila je sama i imala je veoma emotivnu reakciju. Izgledala je kao da joj je dosta svega: svoje situacije, puta od Sirije do Srbije, takvog života… Samo sam je zagrlila i pomilovala po kosi i to je bilo dovoljno. Sve što je njoj bilo potrebno je bila uteha… Uteha je više od mog medicinskog posla, to je moja ljudska obaveza“, Sofija Manjak, student medicine i član Adrinog tima za podršku izbeglicama, Preševo
Naši volonteri ih dočekuju, provode sa njima neko vreme, vode do obližnjeg Doma zdravlja kada je to potrebno i ljudi su na tome zahvalni. Ali, saosećanje i iskrena zainteresovanost za lični život ovih nevoljom pritisnutih ljudi za njih nije luksuz, već preka potreba. Zaista je neophodno biti otvorenih očiju, ušiju i srca kada se nađete u društvu nekoga od njih. Otac jedne petočlane porodice pozvao je našeg volontera da mu se pridruži na ručku koji je dobio od Crvenog krsta Negotin. Bio je spreman da poklonjen obrok podeli sa nekim u želji da pokaže gostoprimstvo. Njih dvojica ručali su na tradicionalan način, uz molitvu. Dok su zajedno jeli, razgovor je postajao sve življi. Ovakva vrsta zajedništva i bliskosti pomaže im da se ponovo osete vrednima i srećnima, a učinila je i da se obe strane osećaju počastvovano.
Ove „male“ pažnje, a veliki gestovi, vraćaju ih u život i ponovo podižu njihovo dostojanstvo.
„Hrana je pitanje zajedništva … jer kada ljudi sede zajedno, tu je i atmosfera dobre volje i topline.“
Zajedno sa svojim partnerima (Opština Savski venac, NGO Klikaktiv, Beogradski centar za ljudska prava) 24. avgusta 2015. otvorili ste „Info centar za azil“ u Beogradu kako bi hiljade izbeglica na svom putu kroz Srbiju ka Evropi dobile pomoć i neophodne informacije. Koliko ljudi dnevno zapravo prođe kroz Centar?
Trenutno „Info centar za azil“ dnevno poseti od 150-250 izbeglica. Uzrok povećanom broju poseta, koji je ranije bio oko 100-150, su i loši vremenski uslovi kao i nova pravila koja se menjaju u skladu sa situacijom u drugim zemljama koje se nalaze na izbegličkoj ruti.
Možete li da nam kažete nešto više o tom Centru? Šta je to što je izbeglim licima najpotrebnije kada stignu do Beograda. Koju vrstu pomoći im pružate?
„Info centar za azil“ je mesto u kome izbeglice mogu da provedu neko vreme kako bi se ugrejali, dobili hranu i garderobu i besplatan internet kako bi stupili u kontakt sa svojima. Na ovom mestu mogu da dobiju i potrebne pravne informacije o proceduri za dobijanje azila u Srbiji kao i praktične informacije (gde se nalaze Centri za azil, podatke o valuti, koje su cene taksi prevoza, kako stići do potrebne medicinske ustanove, itd.). Info centar nudi i psiho-socijalnu pomoć, pomaže ljudima da dođu u kontakt sa policijom i pritom posreduje tako što im pomaže u komunikaciji prevođenjem. Takođe mogu da prijave ukoliko su doživeli zlostavljanje ili povredu ljudskih prava.
U okviru Centra postoji i dečji kutak gde takođe postoji obučeni tim i u kom roditelji mogu bez brige privremeno da ostave svoju decu.
Van prostorija Centra, naši timovi obučenih volontera i prevodilaca pokušavaju da pronađu izbegla lica koja su raštrkana po beogradskim ulicama i parkovima. Pristupaju im na topao, ljudski način, interesujući se za njihove potrebe, stavljajući im do znanja da su na raspolaganju ukoliko im je bilo koja vrsta pomoći potrebna.
Trudimo se da na oba terena (Beogradu i Preševu) posebnu pažnju usmerimo ka onima koji su najranjiviji – porodicama sa decom, mnogočlanim porodicama, osobama sa invaliditetom i drugima.
Prostorije Info centra za azil
O kakvim ljudima se radi i na kakve su sve situacije nailazili na svom putu?
Aktivnosti koje smo pokrenuli su tu zbog njihove zaštite, budući da je reč o veoma ranjivoj grupi ljudi. Oni ne poznaju jezik, meta su krijumčara, ne znaju svoja prava, lako ih je obmanuti i zlostavljati jer nemaju nikakvu zaštitu i ne znaju kome da se obrate i ne poznaju procedure, isrcpljeni su od putovanja… Tokom leta i jeseni beogradski parkovi bili su privremeno utočište za mnoge porodice. Kroz park kod autobuske stanice u Beogradu od aprila prošle godine do kraja septembra iste prošle su na desetine hiljada izbeglica sa Bliskog istoka. Neki su se zadržavali kraće, neki po nekoliko dana. Tamo smo jednom prilikom, dok smo delili pomoć, zatekli porodicu sa dvoje dece. Devojčica je imala povišenu temperaturu. Međutim, porodica nije potražila neki bolji smeštaj. Ostali su tu, u parku. U njihovom slučaju, novac nije bio razlog. Bojali su se zloupotreba, zlostavljanja i pljačke na koje su već naišli u raznim hostelima u drugim zemljama na putu do naše. Strah, sigurnost grupe i javnog mesta su prevladali potrebu za udobnošću. Iskrenom brigom, blagim pristupom i spremnošću da uvek pomognemo pokušavamo da, radi njihovog dobra i sigurnosti, razbijemo te strahove.
Da li smo svi mi, kao hrišćani svesni njihovih potreba ili je i kod nas potrebno razbiti predrasude i probuditi svest i osećaj za to?
Oni su ljudi u potrebi i to je nama, kao hrišćanima trebalo da bude sasvim dovoljna motivacija i pokretač. Nema mesta predrasudama. To su uglavnom porodični ljudi, slični nama, sa pričama koje vas ne mogu ostaviti ravnodušnim. Mnoštvo dece svakodnevno se suočava sa hladnoćom, glađu i iscrpljenošću. Ni jednog trenutka ne bi trebalo razmišljati ko su i odakle, dokle god smo u situaciji da im možemo pružiti pomoć. To smo mogli biti mi, to su mogla biti naša deca.
Mogu biti naša deca
Šta sve to znači za volontere i zaposlene u organizaciji? Kako sve to doživljavate?
Kada se nađete licem u lice sa nečijom nevoljom i posledicama koje je ona na ovim ljudima ostavila, kada shvatite njihovu borbu i neizmernu potrebu za mirnim i novim životom ne može da vam bude svejedno. Morate nešto da preduzmete. To je bio Hristov metod. Tako bi trebalo da izgleda i život hrišćanina. Stoga svako od nas jeste i treba da bude humanitarni radnik, na ovaj ili onaj način.
Kada je reč o našim timovima i volonterima, koji su trenutno deo Adre humanitarni rad nije ograničen trajanjem projekta. Biti humanitarni radnik je više od posla, to je poziv – način života, i svi u našem timu su toga svesni. Granicu i razliku između onoga što rade na poslu i privatnog života, interesovanja i pasije teško je uočiti. Njihova potpuna predanost je više nego očigledna.
Neposredna veza između onoga što čine i promene koju stvaraju u ljudskim životima ispunjava sve one koji su deo ove priče. Privilegija je imati ovakve ljude u timu i sarađivati sa njima.
Ona je kao i sve druge devojčice. I ona želi lutku, lepu haljinicu, dobru drugaricu, nasmejane roditelje, dvorište…
„Deca preplašena ulaze iz Bugarske u Srbiju. Ako naidju na toplo srce i lepu reč koju ne razumeju, ona je osete; i uzvrate osmehom… i šta će ti više od toga…“, Zoran Jovanović, volonter iz Negotina
Aktivnosti koje ste pokrenuli zahtevaju velika finansijska sredstva. Na koji način ih, kao humanitarna ogranizacija, obezbeđujete?
Princip funkcionisanja svake humanitarne organizacije je kroz donatore koji finansiraju projekte. Kada je reč o čitavom radu sa izbeglicama, on se ostvaruje zahvaljujući donatorima Adra International, Adra Germany, ADH (Aktion Deutschland Hilft), Swiss Solidarity, Winifried Stephenson fondacije iz SAD, Oxfam, Real Medicine Foundation, vernicima i crkavama iz dijaspore. Adrin rad sa izbeglicama u 2016. godini podržaće i UNHCR (Visoki komesarijat UN za izbeglice).
Kakvi su vaši planovi ili je možda bolje reći očekivanja kada je reč o budućnosti i daljim akcijama i projektima?
Mislim da smo svesni činjenice da sukobi na Bliskom istoku ne jenjavaju, a time se ni na dugoročnom nivou ne očekuje ni smanjenje priliva izbeglica. ADRA će i u budućnosti biti suočena sa mnoštvom izazova kada je reč o izbegličkoj krizi. Donatori i partneri na projektu biće nam više organizacija iz inostranstva a podjednako su važna partnerstva sa domaćim državnim institucijama, kao i sa nevladinim i poslovnim sektorom.
