Izvršni odbor Generalne konferencije nije do sada objavio službenu izjavu o stanovištu adventista prema ekumenskom pokretu. Objavljena je knjiga koja se opširno bavi ovim predmetom (B. B. Beach, Ekumenizam, napredak ili nazadak? [ATF, Maruševec, 1999]) te niz članaka koji su se tokom godina pojavljivali u adventističkim izdanjima i u crkvenom časopisu Adventist Review. Iako još ne postoji službeno stanovište, postoji niz jasnih pokazatelja o stanovištu adventista sedmog dana.

Iako se može reći da Hrišćanska adventistička crkva u celini nema negativno mišljenje o ekumenskom pokretu i njegovoj organizaciji, Svetskom savezu crkava (WCC), ona se odnosi kritički prema njegovim različitim gledištima i aktivnostima. Malo je onih koji bi negirali da ekumenizam ima pohvalne ciljeve i neke pozitivne uticaje. Njegov veliki cilj je vidljivo hrišćansko jedinstvo. Nema adventiste koji bi se protivio jedinstvu za koje je sam Hristos molio. Ekumenski pokret je promovisao ljubaznije međucrkvene odnose s više dijaloga a manje žalopojki; takođe je pomogao otklanjanju neutemeljenih predrasuda.

Preko svojih različitih organizacija i aktivnosti ekumenski je pokret osigurao tačnije i novije podatke o crkvama, zastupao versku slobodu i ljudska prava, borio se protiv zala rasizma i privukao pažnju na društveno-ekonomske posledice jevanđelja. Namere su u svemu tome bile dobre i neki od plodova jestivi. Međutim, gledano u celini, nazadak kao da preteže nad napretkom. Razmotrićemo neke činjenice.

Adventizam je proročki pokret

Hrišćanska adventistička crkva stupila je na svetsku pozornicu i adventisti čvrsto veruju da je to bilo na Božji poziv u skladu sa proroštvom i delovanjem Svetoga Duha. Adventisti veruju, nadamo se bez oholosti i drskosti, da adventni pokret predstavlja od Boga imenovano oruđe za organizovano propovedanje „večnog Jevanđelja“, Božje poslednje poruke, kako je prorok zabeležio u Otkrivenju 14 i 18. U svetlu ovog proročkog razumevanja, Hrišćanska adventistička crkva vidi sebe kao eshatološki usmeren „ekumenski“ pokret iz Apokalipse. Ova poruka počinje pozivanjem Božje dece da izađu iz palih crkvenih tela koja će na kraju vremena sve više sačinjavati organizovanu versku opoziciju Božjim namerama. U Svetskom savezu crkava se prvo naglašava pristupanje zajednici crkava, da bi se zatim pokušalo doći do postepenog napuštanja korporativnog nejedinstva. Adventni pokret na prvo mesto stavlja izlazak iz vavilonskog nejedinstva i zbrke, a nakon toga sledi pristupanje zajedništvu adventne porodice koja u jedinstvu, istini i ljubavi obuhvata celi svet.

Radi razumevanja adventističkog odnosa prema ekumenizmu i drugim većinskim crkvama dobro je podsetiti se da je rani adventni pokret (obeležen po mileritima) imao ekumenska obeležja: pojavio se u mnogim crkvama. Otuda su adventisti potekli iz mnogih verskih zajednica. Međutim, crkve su uglavnom odbacile adventnu vest. Neretko se događalo da su adventisti bili isterani iz svojih crkava. Ponekad su za sobom povlačili delove zajednice. Odnosi su se zaoštrili. Kružile su neutemeljene priče, od kojih neke, na nesreću, postoje još i danas. Adventistički pioniri su bili ljudi snažnih osvedočenja, a njihovi protivnici nisu bili manje dogmatični. Nastojali su videti ono što razdvaja a ne ono što ujedinjuje. Takav je razvoj bio razumljiv. Naravno, danas je međucrkvena klima mnogo pomirljivija i dobroćudnija.

Koje to probleme adventisti imaju s ekumenizmom? Pre nego pokušamo dati sažeti odgovor na ovo pitanje, treba istaknuti da ekumenski pokret nije jedinstven u svom mišljenju; u njegovim je redovima moguće naći sve moguće vrste gledišta (što je, naravno, samo po sebi problem!). Pokušaćemo da se ograničimo na ono što se može smatrati najčešćim razmišljanjem unutar Svetskog saveza crkava, organizacije koja danas predstavlja više od tri stotine različitih crkava i verskih zajednica.

Ekumensko razumevanje jedinstva

Novi zavet prikazuje stvarno crkveno jedinstvo u istini, obeleženo svetošću, radošću, vernošću i poslušnošću (vidi Jov. 17,6.13.17.19.23.26). „Poklonici ekumenizma“ (neka to bude kovanica) uzimaju zdravo za gotovo moguće organsko jedinstvo i zajedništvo u velikoj većini crkava. Oni govore o „sablazni podele“ kao da je ona stvarno neoprostivi greh, a krivoverje i otpad uglavnom ignorišu. Međutim, Novi zavet ukazuje na pretnju anti-hrišćanskog prodiranja u „Božji hram“ (2. Sol. 2,3.4). Eshatološka slika Božje crkve pre Hristovog drugog dolaska nije slika divovskog crkvenog okupljanja celog čovečanstva već „ostatka“ hrišćanstva, onog koji drži Božje zapovesti i čuva Isusovu veru (Otk. 12,17).

Nesumnjivo postoji tačka kad ortodoksnost i nehrišćanski način života opravdavaju razdvajanje. U tome je Svetski savez crkava slep. Da bi se zaštitila i podržala čistota i moralnost Crkve i njene poruke mnogo je poželjnije odvajanje i podela, nego jedinstvo u svetovnosti i zabludi.

Osim toga, adventistima smeta činjenica da vođe Svetskog saveza crkava jako malo naglašavaju lično posvećenje i obnovu. Postoje pokazatelji da bi neki takvo gledište mogli smatrati preživelim ostatkom pijetizma, a ne vitalnim sastojkom hršćanskog života. O ličnoj pobožnosti radije ćute, a govore o moralnosti društva. No prema adventističkom razumevanju lična svetost života od istog je tkiva od kojeg se sastoji i moralnost društva (uz izvinjenje Šekspiru). Bez iskreno obraćenih hršćana bilo kakvo organizacijsko jedinstvo zapravo je plastične naravi i od malog značaja.

Ekumensko razumevanje verovanja

U mnogim se crkvenim krugovima širokogrudnost smatra ekumenskom vrlinom. Smatra se da idealni ekumenist nije dogmatičan u svom verovanju i i da je pomalo neodređen u svojim doktrinalnim gledištima. On poštuje verovanja drugih, ali je manje strog kad se radi o vlastitim verovanjima. Izgleda krotak i popustljiv kad se radi o načelima, naravno osim onih koja se tiču ekumenskog jedinstva. Pruža utisak delimičnog znanja. Pokazati versku doktrinalnu arogantnost, ekumenski gledano, izuzetno je grešno.

Sve ovo ima i pohvalnu stranu. Poniznost i krotost su hrišćanske vrline. Zar nam Petar ne kaže da uvek treba da budemo spremni na odgovor svakomu ko zatraži razlog naše nade? No to treba učiniti blago i s poštovanjem, u dobroj savesti (1 Pt 3,15.16). Međutim, u ekumenskim redovima postoji gotovo ugrađena opasnost da će doći do popuštanja u verovanju i do njegove relativizacije. Upitan je celokupni koncept krivoverja. U novije vreme se čak javljaju sumnje u pogledu ideje „paganstva“.

Tipična za ove ekumenske pretpostavke je ideja da su formulacije istine svih verskih zajednica uslovljene vremenom i relativne pa stoga delimične i nedovoljne. Neki ekumenisti bi išli čak tako daleko da zastupaju potrebu za doktrinalnom sintezom, spajajući razna hrišćanska verovanja u neku vrstu koktel-pristupa. Kažu nam da je svaka crkva neuravnotežena i da je zadatak ekumenizma obnova ravoteže i sklada. Unutar te pomirene raznolikosti ekumenskog pokreta, verovatno će svaki, prema rečima Fridriha Velikog, „biti spašen na svoj način“.

Adventisti veruju da bez snažnih osvedočenja crkva ostaje bez duhovne sile. Postoji opasnost da će ekumenski živi pesak doktrinalne popustljivosti usisati crkve i to će im biti kraj. Naravno, ekumenski entuzijasti se upravo tome nadaju. Međutim, adventisti smatraju da se treba snažno odupreti takvoj doktrinalnoj neodlučnosti; u protivnom će posledica biti duhovno samorazoružanje i nastupiće prava post-hrišćanska era.

Ekumensko razumevanje Svetog pisma

Adventisti smatraju Bibliju nepogrešivim otkrivenjem Božje volje, autoritativnim objavljivanjem doktrinalne istine i pouzdanim zapisom Božjih slavnih dela u istoriji spasenja (vidi Osnovna verovanja Hrišćanske adventističke crkve, br. 1). Adventisti smatraju Bibliju celinom. Za mnoge vođe Svetskog saveza crkava, Biblija nije normativ ni autoritet. Ističu biblijsku raznorodnost, povremeno uključujući demitologiziranje Evanđelja. Za veliki broj ekumenista, kao što se podrazumeva kod liberalnog hrišćanstva, nije nadahnut biblijski tekst već doživljaj čitaoca. Simbolička proročanstva su isključena; važan je samo doživljaj.

Apokaliptičkom proroštvu praktično se ne pridaje uloga za kraj vremena. Samo se formalno upućuje na parusiju, ali ona ne utiče na hitnost i malog je značaja za ekumenski koncept evanđeoskog zadatka. U tome se nalazi opasnost eshatološkog slepila.

Adventisti vide biblijsku sliku greha i otkupljenja u okviru „velike borbe“ između dobra i zla, između Hrista i Sotone, između Božje Reči i laži varalice, između vernog ostatka i Vavilona, između „Božjeg pečata“ i „žiga Zveri“.

Adventisti su pre svega narod Reči. Budući da veruju u bezuslovni autoritet Svetog pisma, adventisti priznaju da su Bibliju „pisali nadahnuti ljudi, ali ona nije Božji način razmišljanja i izražavanja već ljudski. Bog nije prikazan kao pisac, pisci Biblije su bili Božji pisari, a ne Njegovo pero.“ (Selected Messages, sv. 1, str. 21) Mnogi bi ekumenisti rekli da biblijski tekst nije Božja reč već da on tu reč sadrži, kada ljudi na njega reaguju i kad to prihvate. Naprotiv, adventisti bi rekli da su zapisi biblijskih pisaca „Božja reč“ (Isto). Na ispitu nisu ni Bog ni Njegova Reč, a da ne govorimo o kritici forme. Ispitu je izložen čovek i njegov stav prema Bibliji.

Ekumensko razumevanje misije i evangelizacije

Tradicionalno razumevanje misije posebno ističe evanđeoski rad, odnosno propovedanje evanđelja. Ekumenski pristup vidi u misijskom radu uspostavu shaloma, neku vrst socijalnog mira i sklada. Adventisti imaju problema sa svakom tendencijom da se umanji primarna važnost propovedanja radosne vesti o izbavljenju od smrtnog pritiska greha. Zapravo je tradicionalno gledište o spasenju, uključujući i adventističko, uvek bilo spasavanje pojedinca od greha za večnost. Ekumenski evanđeoski rad vidi spasenje pre svega kao spasavanje društva od tlačiteljskih režima, od pošasti gladi, od prokletstva rasizma i od nepravde izrabljivanja. Prema adventističkom razumevanju obraćenje znači da osoba koja ga je iskusila, duhovnim novorođenjem doživljava radikalnu promenu. Većina u krugovima Svetskog saveza crkava ističe promenu-obraćenje nepravednih društvenih struktura.

Kao što vidimo na području evanđeoskog rada i delovanja misionara plodovi (bolje reći nedostatak plodova) ekumenizma su često bili još manje evanđeoskog rada (kako ga mi razumemo, od Pavla do Bilija Grejema) i sve većeg opadanja broja vernika, manjeg broja poslanih misionara i srazmerno tome smanjenje finansijske podrške. U stvari, misionarsko delovanje je s najvećih „ekumenskih“ crkava prešlo na konzervativne evangelike.

Nedavno uspešno sproveden adventistički plan „Hiljadu dana žetve“ suprotan je razvodnjenom pristupu „zajedničke misije“. Ovaj izraz može dobro zvučati u ekumenskom studijskom članku, ali iza njega nema zadobijanja duša. Ovde je prikladna parafraza jedne stare poslovice: „Dokaz ekumenskog pudinga je u evanđeoskom apetitu.“

Ekumensko razumevanje društveno-političke odgovornosti

Priznajemo da je pitanje hrišćanske društvene i političke odgovornosti vrlo složeno. Svetski savez crkava i Udruženje saveta crkava (kao što je Nacionalni savez crkava u Sjedinjenim Američkim Državama) duboko su uključeni u ono što se obično smatra političkim pitanjima. Hrišćanska adventistička crkva je na tom području mnogo opreznija (u poređenju s evanđeoskim delovanjem, gde su stvari obrnute).

Dosta ekumenskog razmišljanja na području političke odgovornosti obuhvata ili uključuje: (1) sekularizaciju spasenja; (2) postmilenijumsko gledište koje zastupa postupno poboljšanje političke klime i socijalno poboljšanje čovečanstva te uspostavljanje Božjeg carstva na zemlji zahvaljujući naporu ljudi kao božanskih oruđa; (3) prilagođavanje hrišćanstva savremenom svetu; (4) evolucijsku utopijsku veru u napredak i (5) socijalistički kolektivizam, favorizujući neki oblik egalitarizma i socijalne države, ali ne komunističkog materijalizma.

Činjenica je da ekumenski društveni aktivisti ponekad adventizam smatraju utopijskom kulom u apokaliptičkom vazduhu; u tome se varaju. Suočeni s mnogim društvenim problemima, adventisti ne mogu biti, i uglavnom nisu, apatični ni ravnodušni. Pogledajmo ovo: niz bolničko-kliničkih-zdravstvenih ustanova koje svake godine služe milionima ljudi; veliki obrazovni sistem koji okružuje zemlju sa više od sedam hiljada škola, Adventistički dobrotvorni rad te naglo širenje službe na područjima s akutnom i hroničnom potrebom. Moglo bi se spomenuti i više drugih službi.

Hrišćanska adventistička crkva veruje da je neophodno razlikovati između društveno-političke aktivnosti pojedinih hrišćana kao građana i uključenja na korporativnom crkvenom nivou. Zadatak Crkve da se bavi moralnim načelima ukazuje na biblijski smer, a ne na zastupanje političke direktive. Svetski savez crkava se ponekad uključuje u političku borbu za vlast. Adventizam će posejati seme koje će neminovno uticati na društvo i politiku, ali se ne želi uplesti u političke sukobe. Gospodar Crkve je rekao: „Ali moje carstvo nije odavde“ (Jov 18,36) i kao i njen Gospodar, Crkva želi prolaziti svetom „čineći dobro“ (Dela 10,38). Ona ne želi da vlada, ni neposredno ni posredno.

Ekumensko razumevanje verske slobode

U prvim godinama Svetskog saveza crkava, s početkom prve skupštine u Amsterdamu 1948., na ekumenski dnevni red stavljena je verska sloboda. Ona se smatrala vitalnim preduslovom za ekumensko jedinstvo. U sedištu SSC-a 1968. osnovana je agencija za versku slobodu. Međutim, u novije vreme stanovište SSC-a prema verskoj slobodi postalo je nešto drugačije. Agencija je 1978. zatvorena, uglavnom zbog nedostatka sredstava. Naravno, ovo samo po sebi govori o prioritetu koji se u organizovanom ekumenskom pokretu pridaje verskoj slobodi.

Danas je ekumenizam sklon da versku slobodu vidi kao jedno od ljudskih prava umesto temeljnog prava koje podržava sva ostala ljudska prava. Naravno, to je pristup svetovnog uma. Sekularisti i humanisti odbijaju da priznaju versko uverenje kao nešto što je odvojeno ili se izdiže iznad ljudskih aktivnosti. Zato postoji opasnost da će verska sloboda izgubiti svoj jedinstveni karakter koji je čini čuvarom svih istinskih sloboda.

Ne bi se smelo zaboraviti da je istorijski upravo ravnoteža između vlasti i verskih zajednica neutralizovala versku netrpeljivost i osiguravala versku slobodu. Formalno versko jedinstvo održavalo se samo silom. U društvu postoji ugrađena napetost između jedinstva i verske slobode. U stvari eshatološka slika poslednjih događaja je dramatični prikaz verskog progonstva, u kojem masivne sile apokaliptičkog Vavilona pokušavaju da stisnu Crkvu ostatka u kalup ujedinjenog otpada.

Na kraju, izgledi za versku slobodu postaju sve zamagljeniji kad se zna da neki ekumenski aktivisti prilično lako prihvataju ograničenja verske slobode kad je reč o vernicima drugačijeg versko-političkog pogleda, za koje smatraju da predstavljaju negativno društveno stanovište. Osim toga, neke su ekumenske vođe prilično voljne da u revolucionarnim situacijama uskrate versku slobodu i da je „privremeno isključe“ kako bi propagirali jedinstvo, izgradnju nacije i „dobro“ društva kao celine.

Uticaj razumevanja proroštva

Ovo što smo dosad napisali osvetljava neke od primedbi koje adventisti imaju na uključenje u organizovani ekumenski pokret. Opšte ponašanje Hrišćanske adventističke crkve prema drugim crkvama i ekumenskom pokretu je nesumnjivo izloženo uticaju navedenih primedbi i određeno razumevanjem proroštva. Gledajući istoriju, adventisti vide vekove ispunjene progonstvom i protivhrišćanskim manifestacijama papske vlasti. Oni vide diskriminaciju i mnoge slučajeve netrpeljivosti od strane države i većinskih crkava. Gledajući budućnost, oni vide opasnost da će katolici i protestanti međusobno pružiti ruke i ostvariti versko-političku moć na dominirajući način, uz sve uslove za proganjanje. Za njih verna Božja crkva nije divovska crkva, već ostatak. Oni sebe vide kao jezgro tog ostatka i nisu spremni povezati se sa sve većim hrišćanskim otpadom poslednjih dana.

Gledajući sadašnjost, adventisti svoj zadatak vide u propovedanju večnog evanđelja svim ljudima, pozivajući na obožavanje Stvoritelja, poslušnu privrženost Isusovoj veri, i propovedanju da je došao čas Božjeg suda. Neki elementi ove vesti nisu popularni. Kako adventisti mogu na najbolji način ispuniti svoj proročki zadatak? Naše je mišljenje da Hrišćanska adventistička crkva može najbolje ostvariti svoj božanski zadatak očuvanjem svog identiteta, svoje motivacije, svog osećaja hitnosti, svojim metodama delovanja.

Ekumenska saradnja?

Treba li adventisti da sarađuju na području ekumenizma? Adventisti treba da sarađuju dokle god se propoveda autentično evanđelje i zadovoljavaju očajničke ljudske potrebe. Hrišćanska adventistička crkva ne želi biti zapletena članstvom i odbija svaki odnos koji bi mogao oslabiti njezino jasno svedočenje. Međutim, adventisti žele biti i „saradnici na osnovi savesti“. Ekumenski pokret kao ustanova saradnje ima prihvatljive elemente; kao institucija za organsko jedinstvo crkava ipak je sumnjiv.

Odnosi s drugim verskim zajednicama

Davne 1926. godine, mnogo pre nego što je ekumenizam postao moda, Izvršni odbor Generalne konferencije prihvatio je važnu izjavu koja je danas deo Poslovnika Generalne konferencije (O 75). Ova deklaracija sadrži važne ekumenske elemente. Cilj izjave bilo je dati uputstva za misionsko polje i odnose s drugim „misionarskim društvima“. No ova je izjava danas proširena na odnose s drugim „verskim organizacijama“ uopšte. Prema njoj adventisti „priznaju svaku ustanovu koja pred ljudima uzdiže Hrista kao deo božanskog plana spasenja za evangeliziranje sveta i da visoko ceni hrišćane i hrišćanke u drugim zajednicama koji se trude da zadobiju duše za Hrista.“ U odnosima Crkve s drugim crkvama treba da preovladaju „hrišćanska učtivost, ljubaznost i poštenje“. Navedeni su neki praktični saveti kako bi se izbegli nesporazumi i uklonili razlozi za trzavice. Međutim izjava vrlo jasno stavlja do znanja da je „adventistički narod“ prihvatio posebno „breme“ isticanja Hristovog drugog dolaska kao događaja koji je „pred vratima“, pripremajući „put Gospodu kako je otkriveno u Svetom pismu“. Zbog ovog božanskog „naloga“ adventistima je nemoguće da svoje svedočenje ograniče „na neko područje“; on ih obavezuje da evanđelje objave „svim ljudima na svakome mestu“.

Generalna konferencija je 1980. osnovala Savet za međucrkvene odnose kako bi dala opšte smernice i nadzirala odnose Crkve s drugim verskim zajednicama. Ovaj je savet s vremena na vreme odobrio razgovore s drugim verskim organizacijama kad je smatrao da bi to moglo biti korisno.

Adventističke vođe treba da budu poznate kao graditelji mostova. To nije lak zadatak. Mnogo je lakše porušiti crkvene mostove i ponašati se kao neodgovorni „hrišćanski komandosi“. Elen Vajt je rekla: „Potrebno je mnogo mudrosti da bismo doprli do propovednika i uticajnih ljudi.“ (Evangelizam, str. 562) Adventisti nisu pozvani da žive u ograđenom geto-u, da samo sa sobom razgovaraju, da objavljuju literaturu uglavnom za sebe, pokazujući sektaški duh izolacije. Naravno, mnogo je udobnije i sigurnije živeti u adventističkoj tvrđavi, s podignutim mostovima komunikacije. U takvom okruženju se s vremena na vreme izađe u okolinu za kratku evangelizaciju, hvata što je moguće više „zarobljenika“ i zatim se s njima povlači u utvrđenje. Elen Vajt nije verovala u izolacijski mentalitet: „Naši propovednici treba da se trude da se približe propovednicima drugih verskih zajednica. Molite se za te ljude, za koje Hristos vrši posredničku službu, i molite se s njima. Svečana odgovornost počiva na njima. Kao Hristovi vesnici, trebali bismo pokazati duboko, ozbiljno zanimanje za ove pastire stada.“ (Iz riznice svedočanstava, sv. 2, str. 312)

Korisnost uloge posmatrača

Iskustvo uči da je najbolji odnos s različitim savetima crkava (nacionalnim, regionalnim, svetskim) status posmatrača-konsultanta. Tako Crkva može biti stalno informisana i razumeti trendove i pravce razvoja. To ujedno pruža priliku da upoznamo hrišćanske mislioce i vođe. Ako im se pruži mogućnost, adventisti mogu prisustvovati i objasniti gledišta Crkve. Članstvo nije preporučljivo. Te ekumenske organizacije obično nisu „neutralne“. Često imaju posebne ciljeve i politiku pa preuzimaju ulogu društveno-političkih zastupnika. Ne bi bilo dobro da smo neopredeljeni članovi (u najboljem slučaju) ili članovi reda radi (kao što su to mnoge crkve članice) ili otvorena opozicija (što bi se neminovno dogodilo).

Na lokalnom nivou, kad se radi više o praktičnim a manje teološkim predmetima, mogli bismo zamisliti neke oblike članstva Adventističke crkve, međutim, uz oprez. Mislimo na organizovane odnose kao što su propovednička udruženja/bratstva, lokalne crkvene organizacije, grupe za proučavanje Biblije, posebne grupe za proučavanje potreba društva i pomaganje u rešavanju nekog lokalnog problema. Za adventiste ne bi trebalo reći da ne žele preuzeti nijednu hrišćansku odgovornost u društvu.

U novije vreme adventističke vođe i teolozi imali su prilike za dijalog s predstavnicima drugih crkava. To se pokazalo korisnim. Stvoreno je uzajamno poštovanje. Uklonjeni su otrcani stereotipi te netočno i neistinito prikazana doktrinalna shvatanja. Izoštrena su teološka sredstva i razumevanja. Uočene su nove dimenzije i otvorena nova područja za delovanje. Međutim, najvažnije od svega je što se utvrdila njihova vera u adventnu vest. Nema razloga da adventisti pate od kompleksa manje vrednosti. Predivna je prednost biti adventista i znati da je teološki i organizacijski temelj Crkve čvrst i siguran.

Vesnici prave oikoumene

Adventisti su vesnici jedine prave i trajne oikoumene. U Poslanici Jevrejima spominje se „budući svet [grčki: oikoumene]“ (Jev. 2,5), dolazak univerzalnog Božjeg carstva. U konačnoj analizi to je „ekumenizam“ za koji adventisti rade. Svaki drugi ekumenski pokret je prolazan. U međuvremenu dužnost je hrišćana da nastoje „Hristos neka vam bude svet, u srcima vašim“. „Budite uvek spremni na odgovor svakome koji od vas zatraži obrazloženje nade koja je u vama.“ (1. Pet. 3,15 – DF)

Ovaj dokument pojavio se prvi put u Pattern for Progress, The Role and Function of Church Organization Waltera Raymonda Beacha i Berta Beverlyja Beacha. Autor je B. B. Beach i objavljen je na zasedanju Generalne konferencije u New Orleansu, u junu 1985. Izdalo Odeljenje za odnose sa javnošću  i versku slobodu Generalne konferencije.

The post Adventisti i ekumenski pokret first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Povodom najave o održavanju Parade ponosa od strane LGBT zajednice u Republici Srbiji, Glavni odbor Jugo-istočne evropske unije Hrišćanske adventističke crkve uputio je danas medijskim kućama Saopštenje kojim se obraća javnosti. U njemu se kaže:

Kao hrišćani, ljudi privrženi biblijskim vrednostima, kao sadašnji i budući roditelji zabrinuti smo zbog budućnosti svoje dece i sveta koji će ona naslediti. Mnoga zla i pogrešni izbori o kojima Biblija govori unapred već hiljadama godina, postali su naša svakodnevnica. Bezbednost, moralnost, čast i poštenje, međusobno poštovanje, jake i skladne porodice, gotovo da postoje još samo u domenu lepih želja. Ono što je vekovima smatrano vrednim i moralnim danas je predmet podsmeha, a razne devijantnosti i nemoralnosti postavljaju se kao uzori i izjednačavaju sa onim što je istinski vredno i dostojno poštovanja. Ljudsko društvo je razjedeno seksualnim devijacijama raznih vrsta, korupcijom, lopovlukom, različitim zavisnostima, mržnjom i agresijom koje prosto šokiraju svakog normalnog čoveka, a da se malo ili skoro nimalo ne čini da se to zaustavi i mlade generacije sačuvaju od propasti.

Kao hrišćani verujemo da je neophodno da se jasno označi ono što je pogrešno, a između ostalih, homoseksualno opredeljenje upravo smatramo potpuno pogrešnim i destruktivnim po čoveka i društvo, kao i njegovo uzdizanje na nivo nečega čime se treba ponositi i njim paradirati. Nikada se nije paradiralo radi propagiranja i obnarodovanja one sfere života pojedinaca koja se jasno naziva intimnom, privatnom sferom postojanja čoveka, koja nije za druge uši i oči, a pogotovo ne onim što je u potpunosti neprirodno.

Međutim, isto je tako tačno da grubo, nasilničko i ponižavajuće ponašanje prema onima sa čijim se stavovima i izborima ne slažemo snažno kompromituje sve hrišćanske vrednosti za koje se zalažemo. Homoseksualno opredeljenje, iako potpuno pogrešno, nije nanelo Srbiji i srpskim porodicama toliko štete koliko gresi poput bluda, preljube, nepoštenja ili alkoholizma, pa ne vidimo da se protiv toga vodi ni približno tako odlučna borba. Rukovodimo se primerom Gospoda Isusa Hrista nazivajući svaki greh i zlo pravim imenom, ali pritom pokažimo ljubav prema onom ko je napravio pogrešan izbor i poštovanje prema ljudskom životu i dostojanstvu. Sačuvajmo bezbednost srpskih ulica i zdravlje i sigurnost svih naših sugrađana. Neka srpska porodica bude jaka a roditelji istinski moralni uzor, jer će to biti najbolja brana svakome zlu.

The post Saopštenje Glavnog odbora JIEU Hrišćanske adventističke crkve povodom najave o održavanju Parade ponosa first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Dejvid Ašerik, samoopisani „bivši pank roker ljubičaste kose,“ izneo je duhovne poruke pred više od 3000 mladih adventista koji su prisustvovali Svetskom omladinskom kongresu Hrišćanske adventističke crkve (Crkve adventista sedmog dana) u Južnoj Africi, kao i onima koji su dešavanja pratili preko interneta.

Ašerik je postao adventista sedmog dana u 23. godini nakon što je pročitao Veliku borbu koju je napisala suosnivač crkve Elen Vajt.

„Da li je dobra vest da postoji Bog?“ upitao je slušaoce na početku svoje propovedi 9. jula, tokom druge večeri konferencije.

„Zavisi,“ odgovorio je, nastavljajući da opisuje pogled na Boga koji su neki hrišćani pokušali da ga nauče pre nego što je sam postao hrišćanin.

Neki hrišćani su mu rekli da će Bog nekoga poslati u pakao ako ne prihvati Isusa Hrista kao svog Spasitelja. Ašerik ih je upitao da razmisle o onima koji možda nikada neće čuti hrišćansko jevanđelje, da li će oni imati mogućnost da biraju… Kasnije je došao do zaključka da „ako postoji Bog koji dozvoljava ljudima da pate bez kraja, u svesnim mukama zbog nečega što nikada nisu ni imali priliku da saznaju… radije bih izabrao ateizam.“

Njegova večernja pročavanja bila su usmerena na ono što on kaže da su istine o kojima „nema pregovora“, a glavna među njima je „Bog je ljubav.“

„Ako je Bog onakav… kao što je opisano u 1.Korinćanima 13,“ često nazivanom poglavljem ljubavi, „onda kažem da je to najbolja moguća vest u celom svemiru,“ rekao je on.

Ašerik je suosnivač ARISE, službe koja podržava Crkvu adventista sedmog dana. Takođe je postao pomoćnik direktora Svetlonoša kada su se dve organizacije spojile 2011. godine.

Nekoliko grupa takođe je poklonilo prisutnima na svetskom omladinskom kongresu muzičke nastupe svake večeri, uključujući i poznatu južnoafričku akapela grupu Reality 7.

Ljudi koji su odrasli u sirotištu za decu oformili su pevačku grupu od šest članova 1992. godine. Grupa nastupa u službi s punim radnim vremenom pevajući južnoafričku gospel muziku u bolnicama, školama i na crkvenim događajima. Vikendom nekoliko članova grupe pomaže mladima u Abaldini, dobrotvornom društvenom domu u Inandi.

„Za nas je čast što nastupamo ovde, da pokažemo našim internacionalnim gostima afrički način proslavljanja Boga,“ kaže Temba Nkosi, menadžer grupe. „Naša je molitva da nas Bog upotrebi.“

Mladi su bili oduševljeni njihovim nastupom. „Mnogo volimo ovu grupu,“ rekla je Tšvaragano Aupiti, medicinska sestra. „Kada pevaju, mogu da osetim delovanje Svetoga Duha.“

„Oni pevaju na afrički način,“ kaže Tubelihle Ncube, koji radi u jednom safari parku. Na kraju pesme, publika je aplaudirala i vikala „Amin“ a začuo se i prodoran zvuk vuvuzele.

The post Svetska omladinska konferencija u Južnoj Africi first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Mladi iz Hrišćanske adventističke crkve (Crkve adventista sedmog dana) u Rio de Žaneiru pokazali su hrišćansko gostoprimstvo ponudivši boravak za 170 katoličkih mladih koji su došli u grad radi Svetskog dana mladih.

Italijanski katolici bili su deo Hodočašća svetskog dana mladih, kada je hiljade mladih katolika iz celog sveta doputovalo u Rio de Žaneiro na nedelju dana proslavljanja raznolikosti Katoličke crkve i produbljivanja njihove lične duhovnosti.

Članovi Adventističke centralne crkve u Rio de Žaneiru dočekali su grupu dobrodošlicom na aerodromu i obezbedili prevoz i smeštaj u crkvi tokom njihove nedelje hodočašća.

„Imamo naše doktrinarne razlike, ali služimo Bogu koji nam je dao primer da ljubimo naše bližnje. Pomažemo ovim mladima ne zbog njihove vere, već zato što imaju potrebu i pomogli bismo vernicima bilo koje veroispovesti,“ rekao je Romulo Silver, vođa lokalne crkve.

Tokom sedmice Svetskog dana mladih, lokalne Adventističke crkve takođe su iskoristile priliku da se mole za mlade katolike i pozovu ih na lokalne crkvene službe.

„Nekoliko mladih želelo je da se pridruži našem bogosluženju svako veče i rekli su da im se dopada ono što su čuli,“ rekao je Silva, dodajući da veruje da ljubaznost i velikodušnost mogu da pošalju snažniju poruku od propovedanja.

The post U Brazilu, Adventisti prikazuju hrišćansko gostoprimstvo first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Lokalni muslimani se drže za ruke i okružuju Adventističku crkvu u Heliopolisu da bi je zaštitili u nedelju, 18. avgusta, dok je oko 300 demonstranata marširalo pored nje. Ovu sliku napravio je fotoreporter Muhamed Abdel Moneim i koristi se uz dozvolu časopisa Al Akbar.

Evakuacija volontera obavljena je iz predostrožnosti, izjavile su lokalne crkvene vođe. Grupa je trenutno stacionirana u Bejrutu, Libanon, na kampusu Bliskoistočnog univerziteta.

“Znali smo da se planira nekoliko velikih demonstracija i odlučili smo da evakuišemo (volontere) za slučaj da ovi marševi dovedu do opasne situacije”, rekao je Levelin Edvards, predsednik Adventističke crkve u Egiptu i Sudanu.

Međutim, marševi nisu predstavljali opasnost za bezbednost ove škole niti okolnog područja. Kada su demonstranti prošli obližnju Adventističku crkvu u Kairu, Edvards kaže da su se lokalni muslimani uhvatili za ruke i okružili je da bi je zaštitili od napada. Ovaj gest, kaže on, prikazuje stalnu solidarnost među Egipćanima, uprkos rastućim nemirima u državi.

Egipatska vlada koju podržava vojska razbija proteste demonstranata lojalnih bivšem predsedniku Muhamedu Morsiju, koji je zbačen u julu.  Ekstremisti su napali koptske hrišćane i druge protestante u državi tokom proteklih nedelja, spaljujući crkve, domove i preduzeća.

Ministarstvo inostranih poslova Sjedinjenih američkih država izdalo je saopštenje prošle nedelje pozivajući američke građane koji žive u Egiptu  da odmah napuste državu  zbog “stalnih političkih i socijalnih nemira”.

Volonteri su pristigli u ovu srednju školu oko mesec dana pre jesenjeg semestra.

Edvards se nada da će područje oko crkvenog poseda u Kairu ostati sigurno. “Svakog dana lokalni muslimani zovu zaposlene u školi da bi ih uverili da su sigurni”, rekao je Edvards.

The post Volonteri adventističke srednje škole evakuisani pred demonstrantima first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Adventističku crkvu u Asiutu u Egiptu spalili su ekstremisti 14. avgusta. Adventističke vođe su naglasili da ovaj napad nije deo šireg političkog pokreta. Vlada je istakla da će platiti sve troškove popravke oštećenih hrišćanskih crkava u regionu.
[Foto: Amgad Negah]

Spaljivanje Adventističke crkve u gradu Asiutu tokom nemira prošle noći nije bilo deo šireg, organizovanog političkog pokreta, izjavili su lokalni crkveni zvaničnici.

Adventistička crkva u Asiutu, koji se nalazi oko 360 kilometara južno od Kaira, napadnuta je od strane rulje i teško je oštećena nakon što je zapaljena. Pastor i njegova žena sakrili su se u svom stanu na spratu i napadači koji su zapalili zgradu nisu ih pronašli. Iz zapaljene zgrade spasli su ih komšije muslimani.

„To je bila mala grupa ljudi sklona uništavanju. Ovo što se dogodilo ne predstavlja Egipat niti narod Egipta“, rekao je Levelin R. Edvards, predsednik Egipatsko-Sudanskog polja Adventističke crkve sa sedištem u Heliopolisu.

“Kao adventististi, mi želimo da naši odnosi sa Egipćanima svih vera budu jaki”, rekao je Edvards.

Komšije muslimani koji su spasili adventistički par prikazuju “pravu sliku većine ljudi u Egiptu”, rekao je Edvards dodajući da je vlada objavila da će platiti ponovnu izgradnju svih crkava koje su uništene protekle noći u nemirima u nekoliko gradova.

Nekoliko drugih hrišćanskih crkava takođe je napadnuto u Asiutu, kao i prodavnica Egipatskog biblijskog društva, rekao je Edvards.

Adventistička crkva poseduje dve škole u Egiptu – Unijsku akademiju Nila severoistočno od Kaira i Adventističku školu Zeitun. Obe institucije imaju pozitivne odnose sa svojim zajednicama, ističe Edvards.

The post Spaljena zgrada Adventističke crkve u gradu Asiutu u Egiptu first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Potpredsednici Generalne konferencije Džefri Mbvana i Artur Štele, rukovode sastankom Odbora za istraživanje teologije rukopoloženja u Lintikum Hejtsu, Merilend,
od 22-24. jula 2013. godine.

Članovi Odbora za istraživanje teologije rukopoloženja zaokružili su tri dana sastanaka prezentacijama raznih tački gledišta povodom pitanja rukopoloženja žena, što je kontroverzna tema za Hrišćansku adventističku crkvu (Crkvu adventista sedmog dana) širom sveta.

Oni koji podržavaju rukopoloženje žena i oni koji se protive ovoj praksi dobili su podjednaku količinu vremena i priliku da od 21 – 24. jula iznesu biblijske dokaze koji podržavaju njihove stavove, kao i citate Elen G. Vajt, za koju Adventisti veruju da je imala i primenjivala biblijski dar proroštva za vreme od preko 70 godina javne službe.

„Mi smo došli do tačke kada su dve grupe iznele hermeneutičke teme, principe. Ilustrovali su to, izneli sve činjenice, sva otkrića, ono što su pronašli za oba stava,“ rekao je predsedavajući TOSC-a (Odbora za proučavanje teologije rukopoloženja) Artur Štele, potpredsednik svetske crkve i direktor Biblijskog istraživačkog instituta Generalne konferencije. „Prezentacije su u štampanom obliku a i saslušali smo ih. Nadamo se da će se one za nekoliko dana naći na internetu za sve koji bi želeli da ih prouče i istraže,“ dodao je on. Dokumenti će biti objavljeni na internet strani Crkve adventista sedmog dana (http://bit.ly/16rPvHq). Štele je dodao da je „sledeći korak,“ prema onome što je prezentovano, da pokušamo da pronađemo zajedničko tlo, da vidimo da li stvarno možemo da dođemo do jedinstvenog stava“ o temi rukopoloženja. Ako to ne može da se uradi, rekao je on, „onda ćemo morati da pripremimo dva različita izveštaja i usmerimo se na rešenja koja možemo da predložimo.“

Zaključio je: „Videli smo dobar duh, koji je bio veliki blagoslov. Obe grupe, mada imaju različite stavove, stvarno su pokazale međusobno poštovanje i atmosfera je bila veoma prijateljska, veoma otvorena.“

Među papirima koji su prezentovani za vreme julskih sastanaka TOSC-a nalazi se i istorijski zbir rukopoloženja žena u „pravilniku i običajima Adventista sedmog dana,“ koji je izneo crkveni arhivar Dejvid Trim. Ukupno 17 radova prezentovano je tokom tri dana.

U radu o hermeneutičkim principima, Jirži Moskala, novopostavljeni dekan Teološkog seminara na Endrus univerzitetu Adventističke crkve, rekao je delegatima da u Bibliji ne postoji ni jedna rečenica koja zapoveda: „Rukopoložite žene za službu!“ Niti, istakao je on, postoji ona koja nalaže, „Nemojte rukopoložiti žene za službu!“

Moskala je zaključio, „Nema teoloških smetnji“ za rukopoloženje žena. „Sasvim suprotno, biblijsko-teološka analiza ističe da u konačnom cilju, Božji Duh ruši sve prepreke između različitih grupa u crkvi, i slobodno daje svoje duhovne darove svima, uključujući i žene, kako bi ostvari misiju na koju je Bog pozvao sve nas.“

Zauzimajući suprotni stav, Džerard Damstig, pomoćni profesor crkvene istorije na Teološkom fakultetu Adventističke crkve, citirao je Veslijsko-Metodističke prethodnike Adventizma, kao i rane crkvene oce i protestantske reformatore koji su se protivili rukopoloženju žena: „Ako gledamo kao adventistički pioniri na uključenost žena u misiju crkve,“ rekao je on, „zapažamo da je njihov položaj veoma sličan položaju kod Veslija i Metodizma. Ovi pioniri snažno su ohrabrivali učestvovanje žena, izuzev vodećih dužnosti starešina i propovednika.“

Adventistički pastor Stiven Bor, takođe se zalažući protiv rukopoloženja žena, rekao je da je uloga Elen Vajt bila da „bude odvojena od Boga da bude prorok, a ne starešina/nadzornik. Reći da je Elen Vajt, zato što je bila prorok, imala pravo da bude starešina ili pastor bilo bi isto kao da kažemo da ja, zato što sam starešina, imam pravo da budem prorok! Zaključak jednostavno ne sledi premisu!“

Ričard Dejvidson, profesor Starog zaveta na Endrus univerzitetu, usmerio je pažnju odbora u sred debate na biblijski tekst: „U savremenoj diskusiji o tome da li žene treba da budu rukopoložene kao pastori, osnovni odlomak i za one koji se zalažu i za one koji se protive rukopoloženju žena je 1.Mojsijeva 1-3.“ Dejvidson je istakao uloge date Adamu i Evi: „… Prema 1.Mojsijevoj 1,27.28, i čovek i žena su bili jednako blagosloveni. Trebalo je da oboje podjednako dele dužnosti razmnožavanja kako bi napunili zemlju. Oboje je trebalo da pokore zemlju. Oboje su dobili istu vlast zajedničkog upravljanja nad Božjim ostalim stvorenjima.“

Ilustrujući veoma drugačije tumačenje istog biblijskog teksta, Pol S. Ratsara, predsednik Južne Afričko-Indijske okeanske divizije i Danijel K. Bedijako iz Veli Vju Univerziteta, institucije Adventističke crkve u Gani, tvrdili su:: „Bog je stvorio čoveka i ženu kao jednake i sa različitim ulogama. U crkvi, muškarci treba da vode.“ Oni su tvrdili da ako se dozvoli rukopoloženje žena, bilo globalno ili na regionalnoj osnovi, raspašće se uticaj crkve i teološko jedinstvo. „Odluka da se rukopoložene žene kao pastori može da se donese samo izvan okvira Svetog Pisma,“ zaključili su.

Dodatne prezentacije poredile su biblijske koncepte autoriteta sa modelima baziranim na „elitizmu“ i „hijerarhiji“ i istraživali su poglede koje je imala saosnivač Adventističke crkve, Elen Vajt, o prikladnosti žena da služe u razlim položajima službe.

Podstičući odbor da odbace modele muškog autoriteta i poglavarstva koji su nastali u post-apostolskom hrišćanstvu, Darijus Jankijevič, predsedavajući odeljenja fakulteta Teologije i hrišćanske filozofije, tvrdio je da „ako išta drugo osim posvećenosti Hristu i Njegovoj crkvi, duhovne darovitosti i zrelosti odlučuje ko je prikladan za razne funkcije u crkvi, onda, bilo da to nameravamo ili ne, mi stvaramo elitističku zajednicu.“

Edvin Rejnolds, naučnik na području Novog zaveta sa Južnog adventističkog univerziteta, naglasio je veoma drugačiji pogled o tome kako autoritet treba da funkcioniše u crkvi. „Izgleda da je Autoritet duhovnog poglavarstva i poučavanja stečen u ulozi apostola i starešina u Novom zavetu“, tvrdi njegova prezentacija. „Ove uloge ne bi bile prikladne za žene pod principom pokornosti muškom poglavarstvu.“

Tereza Riv, profesor Novog zaveta na fakultetu u Berajen Springsu u Mičigenu i jedna od nekoliko žena prezentera, došla je do suprotnog zaključka: „Novozavetni običaj rukopoloženja kao formalnog postavljanja i odobrenja pojedinca za neku ulogu službe ne postavlja nikakvu prepreku za rukopoloženje prikladno kvalifikovanih žena da služe kao pastori.“

Denis Fortin, istoričar crkve, ponudio je detaljan pregled perspektive Elen Vajt o službi žena u crkvi. „Elen Vajt je razumela rukopoloženje kao uredbu za službu u crkvi kako bi se opunomoćili ljudi u različitim vrstama službe i odgovornosti i kako bi se od Boga tražio blagoslov za njihovu službu. Ne postoji nikakav nagoveštaj u njenim spisima da obred rukopoloženja treba da se ograniči samo na muškarce ili da treba da se koristi u uspostavljanju neke vrste crkvene hijerarhije. Ona je snažno ohrabrivala ulogu žena u svim oblicima službe.“

Predsednik Generalne konferencije pastor Ted N. C. Vilson, po položaju član odbora, komentarisao je o učtivosti koja je vladala tokom čitavog događaja: „Sveti Duh je obezbedio okruženje za vreme trajanja odbora za atmosferu poštovanja i učtivosti u kojoj se proučavalo ono što Biblija i Duh proroštva govore o ovoj temi,“ rekao je Adventist Rivjuu, tražeći od vernika da se „mole za sve one koji su uključeni dok teže da slede Božje vođstvo.“

Članovi TOSC-a ponovo će se sastati u januaru 2014. na petodnevnoj sesiji kako bi vrednovali predstavljene radove i postavili put u daljem procesu proučavanja. Odbor će takođe primiti izveštaje od svake od crkvenih 13 divizija, u kojima Biblijski istraživački odbori trenutno proučavaju temu na regionalnom nivou.

The post Različite tačke gledišta povodom pitanja rukopoloženja žena first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.