The post Dnevnik iz voza first appeared on Hrišćanska adventi...]]> Izvor: www.adra.org.rs 

Da li ste bili u situaciji da se oko vas sve ruši: kuće, zgrade, vaš život, vaša budućnost, vaša vera u ljude  i ono ljudsko u njima? Da li ste morali da spakujete svoj preostali život u kofer i krenete u nepoznato? Verujem da je svako od nas preživeo nešto što mu je ostavilo ožiljak na duši. Upravo to i ljubav Božja nas sve čini sposobnima da se saživimo i da razumemo nevolju drugih ljudi. Nije važno ko su oni, nije važno odakle su. Oni su samo ljudi, kao vi i ja.

Na teškom i veoma rizičnom putu ka boljem svetu i životu, ratne izbeglice sa Bliskog istoka mogle su, ukoliko su se kretale ,,Balkanskom rutom”, da uz odgovarajuću dokumentaciju legalno prođu kroz Srbiju. Iz Makedonije bi dolazili u grad Miratovac, nakon čega su autobusom, taksijem, katkad i pešice, stizali do Preševa. U preševskom kampu, čiji kapacitet dozvoljava boravak do hiljadu ljudi, vršena je registracija, a kroz saradnju sa brojnim organizacijama, sprovođeni su različiti vidovi podrške, kao što su medicinska, psiho-socijalna i materijalna. Svesna izmučenosti i iscrpljenosti izbeglica i nepostojanja stabilnih termina za njihov transport, humanitarna organizacija ADRA Srbija poslala je ekipu lekara, prevodilaca, psihologa i socijalnih radnika. Zadatak ovog tima bio je da pruže podršku izbeglicama kojima je putovanje vozom, pored pešačenja, bila jedina opcija, jer je karta bila najjeftinija. Cena autobuske karte je iznosila 35 evra, a cena vozne karte 15 evra.

Njihova sledeća destinacija bila je Hrvatska do koje su mogli da stignu jedino preko Šida, a do njega autobusom ili vozom. Razlika između ova dva vida transporta je bila u brzini i ceni. Voz bi ponekada putovao i po dvanaest sati od Preševa do Šida, a vreme njegovog polaska ste mogli samo da nagađate jer je Železnica dopuštala da voz krene tek kada bi se prodao dovoljan broj karata.

Adrin tim stručnjaka putovao je vozom, zajedno sa izbeglicama, od Preševa do Niša, a po potrebi i sa maloletnim licima bez pratnje duž čitave rute, od Preševa do Šida. Na ovaj način mogli su biti duže vreme sa ljudima kako bi se bolje upoznali sa svakom njihovom potrebom, a bilo ih je mnogo.

Tokom putovanja, lekari su se najčešće susretali sa kolapsima do kojih je dolazilo usled fizičke iscrpljenosti, kao i sa povišenom temperaturom – groznicom i kožnim oboljenjima. Ali, bilo je mnogo posla i za psihologe i sociologe koji su davali sve od sebe kako bi pomogli onima koji su se borili sa traumama i akutnom depresijom. Kako bi se dodatno poradilo na mentalnom zdravlju putnika, a pritom izbegle jezičke barijere, ekipa je došla na jednu ideju. Odlučila je da otvori rubriku “Dnevnik voza“. U vozu su putnici dobili mogućnost da napišu to što im je na duši. To im je pomagalo da možda po prvi put sami sebi bolje predstave sve ono što ih muči. Tokom trideset i pet dana praćenja izbeglica u vozovima, ekipa je nailazila na odličan prijem ove ideje.

Ideja ,,Dnevnik voza” bila je bolje prihvaćena od ankete ili intervjua. Umesto direktnih pitanja i ponuđenih odgovora, putnici su pred sobom imali prazan papir i time dobili šansu da svoje terete delimično prebace na njega i dožive malo, ali lekovito rasterećenje, što su mnogi od njih i potvrdili.

Prilika za bliže upoznavanje sa ovim ljudima, kao i vreme koje su provodili sa mnogobrojnom decom učinila je da, inače veoma posvećeni, članovi tima dožive novo ispunjenje i dobiju još veći elan za dalji rad.

,,Učili su nas arapskim rečima i igrali smo se žmurke po vozu“, ispričao je Stefan. Oni su Jezidi iz Iraka. Otac im je poginuo, pa sami putuju u Nemačku kod majke koja je ranije stigla. Vodi ih brat koji ima 18 godina. Najstariji brat, vođa puta, je za njih autoritet, tako da su nakon ulaska u voz bila mirnija jer je on hteo da spava tokom puta. Za to vreme smo se igrali ,,učenja novog jezika“ – oni su želeli da nas nauče novim rečima. Igrali smo nakratko i igre skrivanja koliko je to bilo moguće u vozu u kojem je već od Niša nestalo struje i grejanja. Namera nam je bila da ih prevedemo u naš vagon kako bismo mogli više da se igramo sa njima, ali je u njemu bilo veoma hladno, tako da smo ostali u vagonu sa ostalim izbeglicama putnicima, koji su nam čak i ustupili mesto tako da smo dobar deo puta proveli jedni pored drugih, što u razgovoru što u odmoru. Prilikom predaje u Šidu, zaključili smo da je najstariji brat, vođa puta, bio veoma tužan što ga napuštamo i što nećemo sa njima putovati do Nemačke. Ostala deca su nas ispratila sa osmehom.

IZVODI IZ DNEVNIKA

Suhaib

Ime mi je Suhaib. Imam dvadeset i šest godina. Otišao sam iz Sirije. Tamo više nije sigurno. Oženjen sam, postaću otac. Da sam ostao u Siriji, verovatno ne bih ni video svoju bebu. Odlučio sam da pobegnem sa svojom ženom, tražeći sigurnost i stabilnost. Želim da stvorim bolju budućnost za moju ženu, decu i porodicu. Želeo bih da postanem neko važan, ko će pomagati ovakvima kao što sam ja trenutno. Rat je učinio da mrzimo druga ljudska bića. Učinio je da mnogo patimo i da budemo žrtve. Zato se obraćam svima onima koji će pročitati moje reči, da veruju u to da smo mi ljudi kao i svi drugi. Naš put bio je veoma težak. Najteži deo bio je u Siriji, a potom u Turskoj. Ušli smo u Grčku uz pomoć krijumčara, i korak po korak, počeli smo ponovo da se osećamo kao dostojanstvena ljudska bića, najviše zahvaljujući mojoj ženi, koja je jedna jaka žena, i zahvaljujući našem sinu, koji nas inspiriše da budemo jaki. Iz sveg srca želim da zavlada mir. Želeo bih da dospemo u Nemačku i tamo postanemo dobri primeri za ostale Sirijce, do konačnog povratka u Siriju jednog dana.

Muin

Ovo sam ja: ostavljam iza sebe svoju državu, ostavljam iza sebe svoju porodicu, ostavljam iza sebe svoju decu, ostavljam iza sebe svoju uništenu zemlju. Ne znam da li je sve ovo sudbina. Ovo sam ja, čovek koji traži majčinsku zemlju, zemlju sigurnosti, zemlju ljubavi i poštovanja. Ovo sam ja, izgubljen čovek, kome nije poznata njegova budućnost, kome nije poznato kada će zagrliti svog brata, zagrliti svoju sestru, zagrliti svoju porodicu, kada će zagrliti svoju decu. Ovo sam ja, tragam za zemljom prava i ljubavi, zemljom u kojoj se ljudi poštuju, gde se poštuju njihova osećanja, gde su ruke širom raširene za sve ljude. Zbog toga, zahvaljujem svim zemljama koje su uključene u zaštitu nas izbeglica. Zahvalan sam Crvenom krstu i UNICEF-u. Zahvaljujem i Medicans Sans Frontiers i zahvaljujem svima što su učestvovali da malo vrate sreću deci i ženama. S ljubavlju i poštovanjem, hvala srpskim organizacijama, hvala Dejane, hvala Senda, hvala Ljubo, hvala ti Stefane (ovde je reč o nekim članovima Adrinog tima), i hvala Evropo.

Muhamed Ibrahim 

Zovem se Muhamed Ibrahim. Sirijac sam, iz grada Alepo. Teško mi je da počnem, jer osećam veliku tugu u sebi. Pre svega zbog moje države koju je moja porodica morala da napusti zbog besmislenog razloga. Teško mi je da počnem zbog patnje koju trenutno osećam. Da li će je u budućnosti biti još? Zašto nam se sve ovo dešava? Naša zemlja je uništena i ne ostaje nam ništa osim milosti Božije. Bio sam prisiljen da pobegnem iz svoje zemlje mimo svoje volje. Imao sam tri brata, a sada sam sam – izbeglica bez adrese. Sve češće mislim da “ako je sreća magnet, ja sam sigurno drvo“. Ipak sam zahvalan Bogu na svemu. Iako su nam životi bili ugroženi, uspešno smo prešli more i na kraju stigli u Hrvatsku. Jedino što mi je ostalo u životu je moja žena Valentina.  U Siriji je ostavila svoju porodicu i ceo svoj svet, pobegla od bombi i preko Turske došla da bude sa mnom. Imali smo planove, želeli smo lep život, a ja da joj ostvarim sve snove. Ali, sada ne mogu ništa drugo da uradim za nju osim da joj govorim da je volim. Ona je trudna, nosi našu bebu i to mi daje volju da se borim. Ako budemo dobili sina, nazvaću ga po mom bratu, koji je poginuo.

U Hrvatskoj su nas loše dočekali, i poslali nas nazad jer sam imao turski pečat u mom pasošu iako su drugi sa istim pečatom uspeli da prođu dalje. Iako smo prošli kroz ovakvo iskustvo, pokušaćemo ponovo i nadamo se uspehu i boljoj budućnosti – bez krvi,  rata,  bez uništenih građevina… Oprostite mi što sam se ovoliko raspisao, ali osećao sam se kao da me nešto davi, sada se osećam rasterećenije. Hvala ekipi iz voza što je bila sa nama.

Nemoguće je predvideti budućnost, kada je reč o ovoj priči koja već mesecima ispisuje brojne stranice. Iako ,,Balkanska ruta” kao takva više ne postoji, područja na kojima su Adrini timovi i dalje aktivni su brojna. Potrebe ljudi, žena, omladine i male dece i dalje rastu a Adra je uvek spremna da pomogne, zahvaljujući svojim istinski predanim timovima.

The post Dnevnik iz voza first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

The post Intervju s povodom: ADRA Srbija first appeared on Hrišćanska...]]> Kada je na proleće prošle godine započela izbeglička kriza, niko nije mogao da predvidi razmere koje će ona poprimiti. Potrebe raseljenih, ratom proteranih porodica i pojedinaca preko noći su kulminirale. Nevladine organizacije širom kontinenta rade na tome da pomognu svim raseljenim licima. Humanitarne organizacije u čitavom regionu nose se sa nepredvidivim i promenljivim brojkama i rutama, i usput se prilagođavajući nekako opstaju.

Saosećanje i humanost, kako na nivou organizacija, tako i na nivou pojedinca našle su se na ozbiljnom ispitu.

Humanitarna organizacija ADRA uključena je u projekte pomoći migrantima i izbeglicama u nekoliko država na Balkanu što je bio i povod za intervju sa zaposlenima u ovoj humanitarnoj organizaciji koji vam donosimo u nastavku teksta.

Koliko je ADRA uključena u trenutnu situaciju sa migrantima i izbeglicama?

Kada je reč o izbeglicama sa Bliskog istoka, ADRA Srbija prati zbivanja i uključena je, preko veoma ozbiljnih i sveobuhvatnih projekata u aktivnosti kojima se pruža pomoć migrantima i izbeglicama. Budući da situacija sa migrantima i izbeglicama ne jenjava, Adrini timovi koje sačinjavaju zaposleni i volonteri daju sve od sebe da obezbede najneophodniju pomoć i usluge ljudima koji su, prisiljeni ratom i siromaštvom, napustili svoje domove.

Članovi Adrinih timova na terenu

Kažite nam nešto o radu sa izbeglicama na terenu. Gde se sve to zapravo dešava?

Izbeglička kriza koja je započela 2010. godine i u vezi je sa masovnim dolaskom izbeglica i migranata iz Azije i Afrike u zemlje EU, eskalirala je sredinom 2015. godine kada je Adra i otpočela svoj humanitarni rad sa ovom veoma ranjivom populacijom. Kako su potrebe bivale sve veće, oformljeni su mobilni timovi za rad na terenu koji su trenutno prisutni u Beogradu, Preševu i Dimitrovgradu. U prvih mesec dana rada u Preševu, direktnu pomoć je primilo više od 8.000 izbeglica.

Rad tima podrazumeva lični kontakt, provođenje vremena sa ljudima, posredovanje uz pomoć prevodioca… Mnogo je različitih situacija sa kojima se suočavamo. Ponekada su tu cele porodice, ponekada pojedinci, ali događa se i da je reč o maloletnim osobama bez pratnje. Sve to iziskuje neophodne informacije i poznavanje procedura kako bi se ispravno postupilo u ovakvoj situaciji.

Naši timovi koje čine medicinski radnici, psiholozi i prevodioci obučeni su da na najbolji mogući način pomognu osobi da se oseća sigurno, zdravo i smireno uprkos situaciji u kojoj se nalazi. Oni su svakodnevno posvećeni svima koji su u potrebi za humanitarnom podrškom, prvom pomoći – medicinskom i/ili psihološkom, pravnom pomoći ili posredovanjem sa organima vlasti, Centrima za socijalni rad, itd.

Njima je potrebna vaša pažnja. Ljudska potreba prevazilazi razlike.

Koliko timova imate i ko su ljudi koji rade u ovim timovima? Na koji način su se oni uključili u rad Adre?

Članovi jednog tima na terenu su, kao što smo napomenuli, prevodilac i – lekar, psiholog ili socijalni radnik. Budući da su prisutni na terenu 24 časa dnevno svih sedam dana u sedmici, ima ih nekoliko i funkcionišu u tri smene. Trenutno je na terenu angažovano 70 mladića i devojaka. Jedan deo je bio angažovan u „Info centru za azil“ u Beogradu.

To su uglavnjom mladi ljudi, čiji prosek godina ne prelazi 30. Često je reč je o tek svršenim studentima, mladim entuzijastima sa izraženim osećajem za ljude koji su u potrebi.

Svedoci smo da se u humanitarnim krizama akcenat stavlja na zadovoljavanje osnovnih potreba kao što su hrana, voda, garderoba. Vi zadovoljavate te potrebe ali ste načinili i korak više od toga.

Osnovne potrebe su nezaobilazne i na prvom mestu, naravno. Da, mi dajemo izbeglicama garderobu, čarape, hranu i vodu. Ali, to nije sve što im je potrebno i što zaista i dobijaju od naših timova. Čovek duboko u sebi nosi potrebu za prihvatanjem, razumevanjem, saosećanjem i brigom, naročito kada se nađe u ovako velikoj nevolji. Psiho-socijalna pomoć im je neophodnost.

Do sada je na makedonskoj granici registrovano 12.000 dece koja dolaze sama na tlo Evrope

„U redu za registraciju u Preševu pogledala me je uplakana devojčica. Bila je sama i imala je veoma emotivnu reakciju. Izgledala je kao da joj je dosta svega: svoje situacije, puta od Sirije do Srbije, takvog života… Samo sam je zagrlila i pomilovala po kosi i to je bilo dovoljno. Sve što je njoj bilo potrebno je bila uteha… Uteha je više od mog medicinskog posla, to je moja ljudska obaveza“, Sofija Manjak, student medicine i član Adrinog tima za podršku izbeglicama, Preševo

Naši volonteri ih dočekuju, provode sa njima neko vreme, vode do obližnjeg Doma zdravlja kada je to potrebno i ljudi su na tome zahvalni. Ali, saosećanje i iskrena zainteresovanost za lični život ovih nevoljom pritisnutih ljudi za njih nije luksuz, već preka potreba. Zaista je neophodno biti otvorenih očiju, ušiju i srca kada se nađete u društvu nekoga od njih. Otac jedne petočlane porodice pozvao je našeg volontera da mu se pridruži na ručku koji je dobio od Crvenog krsta Negotin. Bio je spreman da poklonjen obrok podeli sa nekim u želji da pokaže gostoprimstvo. Njih dvojica ručali su na tradicionalan način, uz molitvu. Dok su zajedno jeli, razgovor je postajao sve življi. Ovakva vrsta zajedništva i bliskosti pomaže im da se ponovo osete vrednima i srećnima, a učinila je i da se obe strane osećaju počastvovano.

Ove „male“ pažnje, a veliki gestovi, vraćaju ih u život i ponovo podižu njihovo dostojanstvo.

„Hrana je pitanje zajedništva … jer kada ljudi sede zajedno, tu je i atmosfera dobre volje i topline.“

Zajedno sa svojim partnerima (Opština Savski venac, NGO Klikaktiv, Beogradski centar za ljudska prava) 24. avgusta 2015. otvorili ste „Info centar za azil“ u Beogradu kako bi hiljade izbeglica na svom putu kroz Srbiju ka Evropi dobile pomoć i neophodne informacije. Koliko ljudi dnevno zapravo prođe kroz Centar?

Trenutno „Info centar za azil“  dnevno poseti od 150-250 izbeglica. Uzrok povećanom broju poseta, koji je ranije bio oko 100-150, su i loši vremenski uslovi kao i nova pravila koja se menjaju u skladu sa situacijom u drugim zemljama koje se nalaze na izbegličkoj ruti.

Možete li da nam kažete nešto više o tom Centru? Šta je to što je izbeglim licima najpotrebnije kada stignu do Beograda. Koju vrstu pomoći im pružate?

„Info centar za azil“ je mesto u kome izbeglice mogu da provedu neko vreme kako bi se ugrejali, dobili hranu i garderobu i besplatan internet kako bi stupili u kontakt sa svojima. Na ovom mestu mogu da dobiju i potrebne pravne informacije o proceduri za dobijanje azila u Srbiji kao i praktične informacije (gde se nalaze Centri za azil, podatke o valuti, koje su cene taksi prevoza, kako stići do potrebne medicinske ustanove, itd.). Info centar nudi i psiho-socijalnu pomoć, pomaže ljudima da dođu u kontakt sa policijom i pritom posreduje tako što im pomaže u komunikaciji prevođenjem. Takođe mogu da prijave ukoliko su doživeli zlostavljanje ili povredu ljudskih prava.

U okviru Centra postoji i dečji kutak gde takođe postoji obučeni tim i u kom roditelji mogu bez brige privremeno da ostave svoju decu.

Van prostorija Centra, naši timovi obučenih volontera i prevodilaca pokušavaju da pronađu izbegla lica koja su raštrkana po beogradskim ulicama i parkovima. Pristupaju im na topao, ljudski način, interesujući se za njihove potrebe, stavljajući im do znanja da su na raspolaganju ukoliko im je bilo koja vrsta pomoći potrebna.

Trudimo se da na oba terena (Beogradu i Preševu) posebnu pažnju usmerimo ka onima koji su najranjiviji – porodicama sa decom, mnogočlanim porodicama, osobama sa invaliditetom i drugima.

Prostorije Info centra za azil

O kakvim ljudima se radi i na kakve su sve situacije nailazili na svom putu?

Aktivnosti koje smo pokrenuli su tu zbog njihove zaštite, budući da je reč o veoma ranjivoj grupi ljudi. Oni ne poznaju jezik, meta su krijumčara, ne znaju svoja prava, lako ih je obmanuti i zlostavljati jer nemaju nikakvu zaštitu i ne znaju kome da se obrate i ne poznaju procedure, isrcpljeni su od putovanja… Tokom leta i jeseni beogradski parkovi bili su privremeno utočište za mnoge porodice. Kroz park kod autobuske stanice u Beogradu od aprila prošle godine do kraja septembra iste prošle su na desetine hiljada izbeglica sa Bliskog istoka. Neki su se zadržavali kraće, neki po nekoliko dana. Tamo smo jednom prilikom, dok smo delili pomoć, zatekli porodicu sa dvoje dece. Devojčica je imala povišenu temperaturu. Međutim, porodica nije potražila neki bolji smeštaj. Ostali su tu, u parku. U njihovom slučaju, novac nije bio razlog. Bojali su se zloupotreba, zlostavljanja i pljačke na koje su već naišli u raznim hostelima u drugim zemljama na putu do naše. Strah, sigurnost grupe i javnog mesta su prevladali potrebu za udobnošću. Iskrenom brigom, blagim pristupom i spremnošću da uvek pomognemo pokušavamo da, radi njihovog dobra i sigurnosti, razbijemo te strahove.

Da li smo svi mi, kao hrišćani svesni njihovih potreba ili je i kod nas potrebno razbiti predrasude i probuditi svest i osećaj za to?

Oni su ljudi u potrebi i to je nama, kao hrišćanima trebalo da bude sasvim dovoljna motivacija i pokretač. Nema mesta predrasudama. To su uglavnom porodični ljudi, slični nama, sa pričama koje vas ne mogu ostaviti ravnodušnim. Mnoštvo dece svakodnevno se suočava sa hladnoćom, glađu i iscrpljenošću. Ni jednog trenutka ne bi trebalo razmišljati ko su i odakle, dokle god smo u situaciji da im možemo pružiti pomoć. To smo mogli biti mi, to su mogla biti naša deca.

Mogu biti naša deca

Šta sve to znači za volontere i zaposlene u organizaciji? Kako sve to doživljavate?

Kada se nađete licem u lice sa nečijom nevoljom i posledicama koje je ona na ovim ljudima ostavila, kada shvatite njihovu borbu i neizmernu potrebu za mirnim i novim životom ne može da vam bude svejedno. Morate nešto da preduzmete. To je bio Hristov metod. Tako bi trebalo da izgleda i život hrišćanina. Stoga svako od nas jeste i treba da bude humanitarni radnik, na ovaj ili onaj način.

Kada je reč o našim timovima i volonterima, koji su trenutno deo Adre humanitarni rad nije ograničen trajanjem projekta. Biti humanitarni radnik je više od posla, to je poziv – način života, i svi u našem timu su toga svesni. Granicu i razliku između onoga što rade na poslu i privatnog života, interesovanja i pasije teško je uočiti. Njihova potpuna predanost je više nego očigledna.

Neposredna veza između onoga što čine i promene koju stvaraju u ljudskim životima ispunjava sve one koji su deo ove priče. Privilegija je imati ovakve ljude u timu i sarađivati sa njima.

Ona je kao i sve druge devojčice. I ona želi lutku, lepu haljinicu, dobru drugaricu, nasmejane roditelje, dvorište…

„Deca preplašena ulaze iz Bugarske u Srbiju. Ako naidju na toplo srce i lepu reč koju ne razumeju, ona je osete; i uzvrate osmehom… i šta će ti više od toga…“, Zoran Jovanović, volonter iz Negotina

Aktivnosti koje ste pokrenuli zahtevaju velika finansijska sredstva. Na koji način ih, kao humanitarna ogranizacija, obezbeđujete?

Princip funkcionisanja svake humanitarne organizacije je kroz donatore koji finansiraju projekte. Kada je reč o čitavom radu sa izbeglicama, on se ostvaruje zahvaljujući donatorima Adra International, Adra Germany, ADH (Aktion Deutschland Hilft), Swiss Solidarity, Winifried Stephenson fondacije iz SAD, Oxfam, Real Medicine Foundation, vernicima i crkavama iz dijaspore. Adrin rad sa izbeglicama u 2016. godini podržaće i UNHCR (Visoki komesarijat UN za izbeglice).

Kakvi su vaši planovi ili je možda bolje reći očekivanja kada je reč o budućnosti i daljim akcijama i projektima?

Mislim da smo svesni činjenice da sukobi na Bliskom istoku ne jenjavaju, a time se ni na dugoročnom nivou ne očekuje ni smanjenje priliva izbeglica. ADRA će i u budućnosti biti suočena sa mnoštvom izazova kada je reč o izbegličkoj krizi. Donatori i partneri na projektu biće nam više organizacija iz inostranstva a podjednako su važna partnerstva sa domaćim državnim institucijama, kao i sa nevladinim i poslovnim sektorom.

The post Intervju s povodom: ADRA Srbija first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

The post Adventisti održali sastanak kako bi koordinisali odgovore na migrantsku krizu first...]]> Izvor: tedNEWS

ADRA i vođe Crkve traže načine za pokazivanje više saosećanja ka izbeglicama.

Nije lako sedeti u komfornoj hotelskoj prostoriji znajući da hiljade migranata prolaze kroz tranzitni centar udaljen samo dva sata vožnje od vas.

Ali komfor nije bila tema sastanka kojem su 18. i 19. januara 2016. godine prisustvovali direktori nacionalnih Adri i vođe Hrišćanske adventističke crkve iz cele Evrope kako bi koordinisali odgovore na migrantsku krizu na kontinentu.

Učesnici dvodnevnog sastanka u Zagrebu u Hrvatskoj, dogovorili su se da uspostave novu službu regionalnog kooordinatora koja će obezbediti da adekvatna pomoć bude dostupna migrantima širom Evrope uključujući i zemlje kao što je Makedonija gde tim Adre čine volonteri i Grčku koja nema službenu kancelariju Adre.

Regionalni direktor, koji će biti izabran u što kraćem roku, radiće sa službenicima Adre u Evropi i vođstvom Trans-evropske i Inter-evropske divizije.

Na sastanku je odlučeno i da se poboljša traženje načina za finansiranje projekata, poboljša komunikacija unutar Crkve, sa javnošću i sa migrantima kao i da se razviju materijali za obuku vernika Crkve kako bi im pomogli da bolje razumeju kako da komuniciraju sa migrantima i izbeglicama.

Učesnici su pažljivo slušali dok je Jasna Barberić, službenik Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice sa dosta emocija iznosila priče o zadovoljenim i nezadovoljenim potrebama naročito kada su u pitanju izražene potrebe za prevodiocima. Ona je izrazila naročito žaljenje nad 4000 izbeglica koje su izgubile svoj život pokušavajući da se morem domognu Evrope.

Jasna Barberić, UNHCR

“To je veoma zabrinjavajuće jer je naš primarni cilj spasavanje ljudskih života”, rekla je Barberićeva.

Više od miliom ljudi ušlo je u Evropu u toku protekle godine bežeći od ratnih konflikata u Siriji, Iraku i Avganistanu, dok je još 29.500 osoba pristiglo preko mora ove godine.

Poziv za spasavanje ljudskih života koji je uputila Jasna Barberić podudarao se sa porukom koju je na jutarnjem bogosluženju izneo Čad Stjuart, pastor Adventističke crkve u Spenservilu u državi Merilend u Sad-u koja broji 2400 vernika.

“Naš ’najglasniji’ odgovor kao hrišćana mora uvek da bude saosećanje”, rekao je Stjuart iznoseći propoved koju je izneo i prethodne subote u svojoj crkvi.

Čad Stjuart, pastor Adventističke crkve u Spenservilu u državi Merilend, SAD

Saosećanje u akciji

Nakon ovoga učesnici sastanka imali su priliku da vide saosećanje u akciji dok su iznošeni izveštaji o adventističkom odgovoru na migrantsku krizu. Izveštaji su uključili autobus sa mobilnom klinikom koji sponzoriše organizacija ASI i koji je parkiran u blizini plaže na grčkom ostrvu Lezbos i Adrin rad na pružanju pomoći u zemljama koje predstavljaju tranzitnu zonu za migrante kao što su Makedonija, Bugarska, Srbija, Hrvatska, Slovenija i Mađarska. Adra i vernici Crkve takođe rade sa izbeglicama u Nemačkoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj – zemljama u koje je pristigao najveći broj migranata i izbeglica.

Tokom davanja izveštaja govoreno je o velikom broju izazova počevši od hladnog vremena. Maja Ahac, koja je koordinisala rad u tranzitnoj stanici u Sloveniji, rekla je da je maskota lokalne Adre bila pingvin radi hladnih vremenskih uslova. Dok je pohvaljivala svoj tim volontera, ona je takođe istakla i poteškoće sa kojima se migranti suočavaju zbog loših uslova putovanja, bolesti i seksualnog iskorišćavanja na putu do krajnjeg odredišta. Govorila je, takođe, i o govoru i delima mržnje usmerenim kako prema migrantima tako i prema onima koji žele da im pomognu.

Ona se pridružila drugim učesnicima sastanka u izražavanju zabrinutosti o krizi u finansiranju pomoći koja je na pomolu.

“Novčana sredstva će nam nestati do kraja marta”, rekla je Maja Ahac.

Maja Ahac, ADRA Slovenija

Praktična briga može nekada biti jednostavna ali veoma cenjena. Jedan od predstavnika Adre rekao je da su izbeglice bile presrećne radi podele 350 nosiljki za bebe i više od 300 m3 tako potrebne zimske garderobe u Makedoniji.

U Slavonskom Brodu najvećem centru za migrante u Hrvatskoj, koji je udaljen 190 km od mesta sastanka u Zagrebu, radnici Adre shvatili su da je najveća potreba za dopunjavanjem baterija mobilnih telefona te su postavili 18 panela koji omogućavaju 720 mesta za punjenje.

ADRA Srbije pokrenula je “Info centar za azil” u Beogradu koji nudi informacije tražiocima azila, psihološku pomoć i prostor za igru dece i majke koje doje bebe.

Igor Mitrović, ADRA Srbija

Nova uloga Adre

Dok su nekada kancelarije Adre u Evropi radile kao donatorske agencije koje su slale pomoć ka udaljenim zemljama, sada su se suočile sa novom ulogom kada su njihove zajednice postale preplavljene migrantima.

Službenici Adre traže način da zajedno sa lokalnim crkvama obezbede pomoć za migrante i izbeglice. U Nemačkoj se rad Adre zasniva i potpuno je podržan od strane vernika Crkve. To uključuje obezbeđivanje časova jezika, aktivnosti za migrante tokom perioda kada im nije dozvoljeno da rade i pomaganje migrantima da razumeju vrednosti i stavove lokalne kulture.

Adrin glavni fokus u Švedskoj je na projektima u Jemenu i Siriji, dok lokalne crkve obezbeđuju podršku pristiglim izbeglicama. Članovi jedne crkve su posećivali izbeglice u nekadašnjem adventističkom sanatorijumu koji je Vlada pretvorila u izbeglički centar. Članovi Crkve su zajedno sa ostalima učili izbeglice da skijaju što je neophodna veština za život tokom zime u Švedskoj.

Učesnici sastanka iz svih zemalja koje su primile migrante i izbeglice opisali su situaciju kao prelomnu. U Norveškoj je npr. formirana radna grupa Adre i Odeljenja za zdravlje i obrazovanje Norveške unije konferencija Adventističke crkve. Ova grupa poslala pisma lokalnim crkvama kako bi procenili situaciju i obezbediće potrebnu obuku za vernike na sastanku u mesecu maju.

Džonatan Dafi, ADRA Internešnal

Učesnici sastanka su se vratili pitanju finansiranja. Prisutni su zaključili da je najbolji način na koji vernici Crkve mogu učestvovati u pomaganju, naročito oni koji žive daleko od migrantske krize, je da doniraju svoj novac lokalnim kancelarijama Adre.

Volonteri su dobrodošli i mogu kontaktirati svoje lokalne crkve i kancelarije Adre za detalje u vezi pomaganja, naročito u zemljama koje se bore sa migrantskom krizom.

Za Maju Ahac, predstavnicu Adre Slovenije ovaj poziv je hitan s obzirom da Crkva u Sloveniji broji 500 vernika u populaciji od 2 miliona.

“Uprljajte svoje ruke, “ rekla je ona. “Pokrenite se. Uključite se u priču. Vaši životi će biti promenjeni.”

The post Adventisti održali sastanak kako bi koordinisali odgovore na migrantsku krizu first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

The post Od Austrije do Britanije, adventist...]]> Predsednik Trans-evropske divizije Hrišćanske adventističke crkve Rafat Kamal, koji je i sam ratno dete, poziva na molitvu i pomoć za migrante.

“Izbeglice su potpuno iscrpljene kad dođu do Srbije”, rekao je Igor Mitrović, direktor ADRA-e Srbija, koji je pomogao da se krajem avgusta otvori Info centar za azilante u Beogradu. “Često nam kažu da iskustva na putu – zlostavljanje, iznuda novca, blizina smrti i puko beznađe – ispadnu još gori od uništenja i metaka u domovini.”

Pročitajte više: https://www.adventisti.net/otvoren-info-centar-za-azilante-u-beogradu/

Rad Info centra za azil možete pratiti putem Facebook stranice Info centra

Pratite aktivnosti ADRA-e Srbije na Facebook stranici i pomozite u aktivnostima ove humanitarne organizacije

Adventisti koji rade s Adventističkom humanitarnom agencijom ADRA nalaze se na prvoj liniji pomoći migrantima. Hrvatska i slovenačka ADRA aktivno sakupljaju donacije u artiklima za izbeglice u Grčkoj, Makedoniji i Srbiji. Voz sa deset tona humanitarne pomoći poslat je u Srbiju, dok je Adria Earvejs, državna avion kompanija Republike Slovenije, avionom besplatno prevezla 2,5 tone.

“Ove donacije od članova crkve i građana nailaze na veliku zahvalnost i dolaze do onih koji su pogođeni ovom krizom”, rekao je Kamal, čija Trans-evropska divizija sa sedištem u Britaniji okuplja 22 evropske zemlje, uključujući Srbiju, Mađarsku i Grčku.

Vernici iz raznih mesnih crkava, crkvene organizacije i mesne podružnice ASI-ja, organizacije adventističkih laika, takođe daju novac i donacije u artiklima, kako bi opomogli izbeglicama u raznim delovima Evrope, rekao je Kamal.

“Ohrabrujem naše vernike da upitaju vođe svoje mesne crkve i Adrine službenike o aktuelnim planovima i inicijativama”, rekao je Kamal. “A ako nema planova i inacijativa, ohrabrujem ih da ih pokrenu te aktivno podupru ADRA-u i Crkvu.”

Migrantska kriza je prizvala mnoga sećanja kod Kamala, jer je odrastao u Libanu tokom tamošnjeg građanskog rata koji je trajao od 1975. do 1990. Izgubio je porodicu i prijatelje u mnogim napadima na svoje selo. Jednom se raketa zabila u njegovu kuću i uništila celi sprat. Kamal je napustio Liban 1984. kako bi studirao poslovni menadžment i teologiju na Njubold koledžu (Newbold College of Higher Education), adventističkoj ustanovi u Velikoj Britaniji.

“Migranti su u strahu i bez doma, a mnogi su bili svedoci neizrecivih strahota”, rekao je Kamal. “Moramo im pomoći. To je naša ljudska i hrišćanska dužnost.”

I Njubold koledž je među adventističkim organizacijama koje preduzimaju korake da bi pomogli migrantima. Dva minibusa s volonterima adventistima i studentima poslat će na četiri i po sata dug put do francuske luke Kalais, gde hiljade migranata kampuje u nadi da će dobiti azil u Britaniji, rekao je Alastair Agbaje, kapelan koledža i vaspitač za muške studente, te direktor za službu zajednici pri Trans-evropskoj diviziji. Ova grupa volontera deliće pakete s hranom, odećom i vodom tokom jednog vikenda u oktobru.

Osim toga, Njubold koledž postavlja stranicu za donacije, preko koje će ljudi moći doprineti raznim inicijativama za izbeglice koje koledž namerava pokrenuti u sedmicama koje su pred nama.

U Nemačkoj, ADRA radi zajedno s dvanaest drugih grupa pod krovnom organizacijom Aktion Deutschland Hilft, kako bi skupili novac i donacije u artiklima, rekao je Andreas Maza, zadužen za komunikacije u Inter-evropskoj diviziji Hrišćanske adventističke crkve, koja predstavlja dvadeset evropskih zemalja, uključujući Nemačku, Austriju i Italiju.

U Italiji, ADRA deli hranu, odeću i druge oblike pomoći u sicilijskoj luci Palermu, što je projekat koji je započeo još prošle godine.

Adventistički rad s izbeglicama posebno je efikasan u Austriji, gde više crkava sprovodi rastuće izbegličke programe.

Austrijski ogranak ADRA-e, koji se usredsređuje na dugotrajniju integraciju izbeglica, uz pomoć Austrijske unije Hrišćanske adventističke crkve pokrenuo je članove Crkve na pomaganje izbeglicama, rekla je Korina Vagner, koja nadgleda komunikacije i projekte za ADRA-u u Austriji.

Mesna adventistička crkva u Mudlingu, koja se nalazi oko četrnaest kilometara južno od Beča, već dve godine daje privatne časove mesnoj deci migranata koja se bore sa svojim domaćim zadacima.

“Mnoga deca teško prate školski program zbog problema s jezikom, a njihovi roditelji im baš i ne mogu biti od pomoći”, rekla je Vagnerova.

Početni odziv od petero dece na sedmičnim časovima porastao je na oko dvadeset. Deca dobijaju besplatan ručak, uključena su u sportske aktivnosti i poziva ih se na izlete poput planinarenja i klizanja.

U Beču, ADRA vodi centar za zajednicu koji je isprva bio otvoren za beskućnike, a sada je prepun izbeglica. Centar za zajednicu deli donacije hrane iz supermarketa, daje besplatan doručak jednom sedmično te nudi praktičnu pomoć kroz deljenje informacija o tome kojoj socijalnoj službi se treba obratiti za koju vrstu pomoći. Nedavno je ADRA počela nuditi i časove nemačkog jezika.

“Nekoliko izbeglica iz zemalja poput Sirije i Ukrajine pomažu našim adventističkim volonterima u deljenju besplatnog sedmičnog doručka za beskućnike”, rekla je Vagnerova. “To je lep znak integracije i njihove lične uključenosti!”

U Vilahu vernici brinu za izbeglice u svojem području tako što skupljaju odeću i polovni nameštaj kako bi doseljenicima pomogli da se smeste u stanove. ADRA podupire izbeglice stipendijama za tečajeve jezika i pokriva putne troškove za njihovo polaženje.

U Braunauu i Bogenhofenu adventisti su se uključili pre godinu dana tako što su posetili izbeglički centar. Prvi kontakti su se razvili kad su pomogli izbeglicama da pretvore veliki bivši samostan u vrt za uzgajanje povrća. Članovi crkve su od tada počeli posećivati i druge centre za izbeglice, te sada pružaju tečajeve jezika, pozivaju izbeglice na piknike, vode radionice za učenje šivenja, poučavaju o zdravoj ishrani, te nude pomoć u traženju posla, nalaženju i nameštanju stanova i nabavci polovnih dečjih kolica.

U St. Veitu, mladi su upravo pokrenuli takozvanu Caregroup organizaciju (“grupu za brigu”), nakon što su uspostavili redovni kontakt s glavnim centrom za dolazak izbeglica. Adventisti dobijaju povratne informacije o tome koji artikli su hitno potrebni, te odlaze prikupiti donirani materijal i novac kako bi zadovoljili te potrebe.

U području Vinevajrda, mesni vođa ADRA-e je dio odbora političke koordinacije za integraciju izbeglica. Članovi mesne crkve brinu za porodice izbeglica i pomažu im u integraciji.

U Insbruku i Bruku na Muri, članovi crkve redovno donose polovnu robu u mesne izbegličke centre.

Najmanje dve adventističke crkve u Austriji trenutno odlučuju o molbi ADRA-e da smeste izbeglice u prazne prostorije svojih crkvenih zgrada.

“Nadamo se i molimo se da će to funkcionisati”, rekla je Korina Vagner. “I druge crkve nas kontaktiraju. I one žele pomoći.”

Izvor: Adventist Rivju

The post Od Austrije do Britanije, adventisti dosežu izbeglice i migrante first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.