Greben spašenih - Hrišćanska adventistička crkva

Priča o Dezmondu T. Dosu – Kako je nastao film Greben spasa

urednik — Thu, 17 Nov 2016 11:14:32 +0000

Kako neka knjiga može toliko da oduševi čoveka da on provede narednih 40 godina pokušavajući da je pretoči u film? Unlikeliest Hero (Najneobičniji heroj) je jednostavna hrabra priča o ratnom heroju koji je odbio da se bori, ali je kao vojni bolničar spasao stotine života. Ta priča je nekako pobudila maštu mladog Kanađanina, Stena Džensena. Iako nije imao iskustva sa izdavaštvom i medijima, odlučio je da će njegova životna strast biti da doprinese propagiranju te priče koju je doživeo kao nešto što menja život. Čak se i preselio u Los Anđeles da bi bio blizu Holivuda, nadajući se da će stupiti u kontakt sa nekim ko bi mu pomogao da ostvari svoj san.

Ime tog bolničara bilo je Dezmond Dos. I zaista, nakon mnogo komplikacija i preokreta, čitavih deset godina nakon Dosove smrti 2006. godine, veliki filmski hit Greben spasa (Hacksaw Ridge), pretvorio je Džensenovu zamisao iz 1970-ih u bioskopsko izdanje koje pruža jedno potpuno drugačije viđenje bojnog polja. Greben spasa prikazuje ratno iskustvo principijelnog mladog čoveka koji je bio spreman da služi svojoj domovini – ali ne sa oružjem u ruci!

Dos je trpeo porugu i nasilje od svojih saboraca koji su prezirali njegove hrišćanske pacifističke principe. I pored toga, u odsudnim trenucima, on im je spasavao život. Služio je na krvavim poprištima Pacifičkog fronta u Drugom svetskom ratu, i postao prvi prigovarač savesti nagrađen Medaljom časti koju dodeljuje Američki kongres. U jednoj od najpoznatijih bitaka – po kojoj je film i nazvan – Dos je 75-oricu ranjenih ljudi, jednog po jednog, spustio u podnožje 120 metara visokog grebena, gde su bili na sigurnom. Sličnu hrabrost Dos je pokazivao i narednih dana, izlažući sebe više puta direktnoj liniji vatre da bi pomogao ranjenima. Ni sopstvene rane nisu ga zaustavile, i on je nastavio da pomaže žrtvama čak i dok su drugi njemu ukazivali pomoć.

Jedan citat iz te knjige glasi: „Svojom izvanrednom hrabrošću i nepokolebljivom odlučnošću, u izuzetno opasnim uslovima, redov prve klase, Dezmond T. Dos, spasao je život mnogim vojnicima. U celoj 77. Pešadijskoj diviziji njegovo ime je postalo sinonim za izvanrednu hrabrost koja uveliko nadilazi zov dužnosti“.

Zaista uzbudljivo štivo – ali kako pretočiti tu priču u veliki filmski projekat – pogotovo kad otkrijete da Dos uopšte ne gleda filmove niti voli da ide u bioskop?

Tu se umešalo proviđenje – ili sreća – i omogućilo Džensenu da se sretne sa scenaristom i producentom Gregorijem Krozbijem, unukom legendarnog pevača i glumca Binga Krozbija – koji se proslavio u mjuziklu Beli Božić (White Christmas). U to vreme Džensen je radio kao menadžer prodavnice u jednom hrišćanskom centru u Glendejlu u Kaliforniji, a Krozbi je tu došao zbog neke promocije.

Uvidevši priliku, Džensen mu je prišao sa jednim primerkom knjige i zamolio ga da je pročita jer, kao što je rekao: „Oduvek sam mislio da bi to bila odlična ideja za film“.

Krozbi se priseća da je Sten izgledao kao zaista fin čovek, tako da je rekao: „Da, naravno“ – i sve je ostalo na tome. Za zaposlene u filmskoj industriji takvi zahtevi su nešto sasvim uobičajeno. „Bezbroj ljudi mi prilazi sa molbom da pročitam njihov scenario ili ideju za film, tako da u prvom trenutku nisam mnogo očekivao od toga – premda, moram da priznam da me je priča o Dezmondu Dosu kao prvom prigovaraču savesti u istoriji koji je odlikovan Medaljom časti Američkog kongresa prilično zaintrigirala, tako da sam zaista poneo knjigu kući i stavio je na svoj već pretrpan radni sto.“

Tu je ona i stajala narednih meseci sve dok jedne nedelje Krozbi nije odlučio da raščisti svoj radni sto i pronašao je ispod gomile papira, beleški i drugih materijala. „Dva sata kasnije“, seća se on, „upravo sam čitao poslednje odlomke kad su se moja žena i sin vratili kući, ušli u moju radnu sobu, i prilično se zabrinuli pošto su me zatekli sa suzama u očima, dok mi je koža na rukama sva bila naježena. Moja žena je usplahireno pitala: „U čemu je problem? Da li si dobro?“ Odgovorio sam joj: „Upravo sam pročitao jednu od najboljih priča svih vremena – a svaka reč u njoj je istinita!“

Od tada je taj projekat trebalo da teče glatko, međutim, postojala je još jedna prepreka – sam Dos nije verovao u filmove. Zaista, njega uopšte nije zanimalo da neko napravi film o njegovom životu, priseća se Džensen. „Dezmond nije verovao u Holivud, niti je išao u bioskop, kad smo već kod toga. On je sve to smatrao jednom zlom i neodgovornom industrijom koja promoviše nemoral i nezdrav način života, i bio je uveren da je tom bogato okićenom gradu stalo jedino do toga da zaradi novac na račun običnog čoveka.“

Interesantno je da se Krozbi, kao dugogodišnji filmski producent, slagao sa Dosovim gledištem – bar u izvesnoj meri. Krozbi je zainteresovan za ono što on zove „filmovi koji bude ovce“. On je Dosovu priču doživeo upravo tako, kao film koji će gledaoce navesti da razmišljaju o tome šta je zaista bitno u životu. „Još od detinjstva voleo sam da gledam filmove Frenka Kapre“, kaže on, „i sve što sam oduvek želeo da snimam bile su emisije i priče o stvarnim ljudima i događajima koji su nudili nešto novo svetu – priče koje su kroz celu istoriju pokazivale kako biti deo rešenja a ne deo problema. Greben spasa (Hacksaw Ridge) kao da je bio namenjen meni i čvrsto sam rešio da ga ostvarim.“

Nakon mnogo sedmica istraživanja, uključujući i pitanje šta je to u vezi sa Dosovom verom što ga je obeležilo kao čoveka, Džensen i Krozbi su se konačno sreli sa njim lično – i to na godišnjem okupljanju ratnih veterana i dobitnika Medalje časti u Los Anđelesu.

Ušavši u hol prepun veterana i njihovih porodica, Krozbi i Džensen su zapazili tog „skromnog, plemenitog heroja“ koji je razgovarao sa nekim mladim vojnikom. „A onda, kao da je vođen nekom višom silom, Dezmond je protresao mladićevu ruku široko se osmehujući, i pogledao u mom pravcu. Prišao je Stenu i meni kao da je prepoznao svoje stare drugove“, priseća se Krozbi. „Nikad ga ranije nismo sreli, ali Dezmond je ipak nekako znao da smo to mi, kao da je bio božanski vođen. Bio je to trenutak ’da se naježiš’, koji nikad neću zaboraviti.“

Usledio je dug i plodan sastanak koji je obuhvatao duboke diskusije o životu, porodici, moralu, veri i konačno o velikom pitanju – Da li bismo mogli da napravimo film o njegovom životu? Dos nam je dao svoj tipičan odgovor kao i mnogim drugim filmskim producentima tokom decenija. „Ne želim da se proslavim na račun onoga što sam uradio tokom Drugog svetskog rata“. Zatim je dodao: „To je bilo nešto između Boga i mene, i smatrao sam to dužnošću prema svojoj domovini.“

Krozbi je u tom trenutku odlučio da rizikuje pozivajući se na istoriju Adventističke crkve. „Rekao sam mu da ga razumem, a onda sam ga pitao koja je bila jedna od prvih stvari koju je njegova Crkva kupila nakon svog osnivanja. Pogledao me je pomalo zbunjeno i rekao: ’Štamparska presa – da li na to misliš?’ ’Upravo to!’ – odgovorio sam. ’A zašto je adventistički pionir Hiram Edson pozajmio Crkvi pare da kupi štamparsku presu?’“

Dos je objasnio da su adventisti želeli da objave svoju poruku svetu i da je štamparska presa predstavljala sjajan način da se dopre do ljudi putem publikacija i pamfleta. To je vodilo ka diskusiji o vrednosti knjiga – i o tim velikim hrišćanskim publikacijama, ali i o „mračnim, negativnim, sotonskim knjigama“ koje Dos očigledno nikad ne bi čitao.

„Mislim da ti kriviš same medije umesto onoga što se preko tih medija prikazuje“, tvrdio je Krozbi. „Mi ovde imamo priliku da čovečanstvu predstavimo priču koja može da izvrši veliki uticaj u svetu – da uputimo snažnu poruku, naročito deci, poruku da je u redu biti to što jesi i ići sopstvenim putem, da nije važno šta drugi misle sve dok radiš ono što ti je na srcu.“

Ostalo je sada već istorija. Film je snimljen pod nazivom Greben spasa (Hacksaw Ridge), u režiji Mela Gibsona, sa Endrjuom Garfildom u ulozi Dosa.

Šta ovaj film čini drugačijim od svih ostalih ratnih filmova koji postoje? Razgovarajući sa jednim holivudskim reporterom, Gibson je rekao da je za njega priča o „vojnom bolničaru koji nije hteo da uzme oružje, ali je hteo da učestvuje u spasavanju života na najstrašnijem mestu na zemlji“ prosto „nadahnjujuća“. Zatim je dodao: „Biti na najstrašnijem mestu na zemlji bez oružja, kretati se okolo obavljajući svoju dužnost kao vojni bolničar i spasiti toliko života, to je nešto zaista izuzetno.“

Za Džensena je gledanje tog filma predstavljalo ostvarenje sna – ali mu je krivo što nije snimljen ranije, još pre rata u Iraku. „To je potpuno kontrakulturalan film. Takvo ostvarenje daje ljudima nadu i uverenje da je u redu zauzeti sopstveni stav. Možete biti heroj, a ipak se držati svojih principa.“

Na kraju on iznosi dilemu sa kojom se bore svi koji su protiv rata i nasilja, a ipak prepoznaju da živimo u svetu koji uopšte nije savršen. „Ako ste građanin neke zemlje, možda ćete morati da se borite za tu zemlju. Ako ste građanin nebeskog carstva, trebalo bi da budete vojnik koji se bori za to carstvo. Ponekad morate biti i jedno i drugo.“

Džensen ostavlja otvoreno pitanje. Dos pruža jedini mogući odgovor.

Viktor Hulbert (Focus magazine)

The post Priča o Dezmondu T. Dosu – Kako je nastao film Greben spasa first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Istinita priča o Dezmondu T. Dosu, junaku filma „Greben spasa“ (Hacksaw Ridge)

urednik — Thu, 10 Nov 2016 15:57:33 +0000

Novi film Mela Gibsona „Greben spasa“ (Hacksaw Ridge) koji je premijerno prikazan na 73. Internacionalnom festivalu filma u Veneciji, snimljen je po istinitoj priči o hrabrom mladiću i posvećenom adventističkom verniku Dezmondu T. Dosu, koji je u skladu sa svojim moralnim načelima odbio da nosi oružje, ali je odlikovan Ordenom časti za spasavanje života 75 vojnika tokom odlučujuće bitke na ostrvu Okinava u Drugom svetskom ratu.

Kako neki kritičari zapažaju “To je najkrvaviji film ikada snimljen o pacifistima. Taj paradoks nije nebitan – on drži ključ mogućeg svetskog uspeha filma.” (Čikago Tribjun, 6. septembar 2016.)

U trenutku predstavljanja filma, Mel Gibson je opisao glavnog junaka filma rečima: „Pravi heroji ne nose helanke“, aludirajući pri tom na svetski popularne filmove poput filmova o Spajdermenu i Betmenu koji su postali uzori za veliki broj generacija dece tokom njihovog odrastanja.

Da film izaziva burne emocije dokazale su dugotrajne ovacije nakon prikazivanja filma na festivalu u Veneciji, čineći da ovaj festival prođe u znaku sudara svetovnog i religijskog. Prema prvim kritikama, film veoma verno prati istinitu priču i jasno naglašava jake moralne stavove koje je Dos imao i koji su mu omogućili da uđe u istoriju i učini dela koja su zaista nesvakidašnja.

A ovo je priča o istinskom heroju koji zaslužuje da se generacije dece poučavaju na njegovom primeru…

Životni put Dezmonda Dosa

Dezmond T. Dos je izgledao kao neko ko je daleko od toga da postane ratni heroj. Kao posvećeni vernik Hrišćanske adventističke crkve, on nije išao na vežbe ili treninge subotom koju adventisti smatraju svetim danom. Odbio je da nosi oružje jer je verovao da je ubijanje pogrešno. Čak nije hteo ni da jede meso. Međutim, on je naučio u svom djetinjstvu mnoge vredne lekcije koje su formirale njegovo mišljenje i učinile da u kritičnim trenucima rata reaguje na određen način.

Vredne lekcije iz života

Pre njegovog rođenja 1919. godine, Dosovi roditelji su nabavili neke biblijske slike. Jedna od njih koja je predstavljala Kaina kako drži podignutu ruku nad bratom Aveljom kojeg je ubio, toliko je privukla njegovu pažnju da je u svojim zrelim godinama govorio da je ona presudno uticala na njega da zamrzi ubijanje.

Kada je bio školskog uzrasta, Dos je pohađao malu crkvenu školu u kojoj se od njega očekivalo da pomaže učiteljici. U jednoj situaciji kada je hteo da se izvuče na domišljat način od rada koji mu je poveren, učiteljica mu je uputila reči koje je on kasnije često citirao. „Ako posao koji trebaš obaviti nije vredan da ga završiš nije vredan ni da ga započneš“. Ovu rečenicu je kasnije često ponavljao na frontu dok se trudio da pomogne ranjenim borcima.

Jednom prilikom, majka ga je poslala da odnese mleko komšinici. On se spotakao i razbio flašu koja mu je presekla šaku. Lekar kod kojega je odveden je konstatovao da su tetive i mišići presečeni i da neće više moći da pomera prste. Međutim, njegova majka se sa tim nije pomirila. Stavila je ruke na njegovu glavu i pomolila se. Zatim mu je danima masirala prste sve dok jednoga dana nije ponovo počeo da ih pokreće. Nedugo zatim, Dos se povredio u igri i da ne bi uznemiravao roditelje nije im ništa rekao. Dva dana nakon toga nije mogao da ustane iz kreveta. Lekari su rekli da je noga toliko inficirana da je potrebno amputirati. Njegova majka to nije dozvolila već mu je stavljala obloge i molila se Bogu za isceljenje, što se ubrzo i dogodilo. U svom detinjstvu Dos je naučio šta znači sila molitve.

Dezmond je takođe rano naučio kako da sam dođe do stvari koje želi. Kao dečak želeo je da ima bicikl, ali mu ga roditelji nisu mogli kupiti. Zato je sa drugom otišao na otpad i pronašao dovoljno delova kako bi sklopio bicikl.

Neposredno pre Drugog svetskog rata Dos je radio u brodogradilištu, kada je upoznao Doroti i među njima se razvila ljubav ali su odlučili da ne sklapaju brak dok se rat ne završi. Kada se dogodilo bombardovanje Perl Harbura 7.12.1941. shvatio je da se mora prijaviti u vojsku što je i učinio. Njegov pastor je otišao sa njim kako bi bio zaveden kao onaj ko ne nosi oružje. Međutim vojska tada nije imala tu šifru pa su mu predložili da se vodi pod šifrom „prigovor savesti“. Međutim on se nije složio jer je želeo služiti domovini ali bez oružja. Na kraju je pristao da ga zavedu pod ovom šifrom i dodeljen je sanitetskoj službi.

„Sada si u vojsci“

Prvog aprila 1942. pozvan je na vojničku obuku u Južnoj Karolini. Pre nego što je napustio Doroti, ona mu je dala malu džepnu Bibliju. Ta Biblija mu je bila glavni izvor ohrabrenja i inspiracije tokom dugih ratnih dana. Dodeljen je 77 diviziji. Od samog početka vojnici su zbijali šale na njegov račun, rugajući se njegovim uverenjima. Iako je radio mnogo više da bi nadoknadio neradne sate subotom, ostali su ga maltretirali. Svake noći kada bi klekao da se pomoli vojnici su bacali svoje čizme na njega, ali on nije odustajao. Situacija se toliko pogoršala da je jedan vojnik rekao da jedva čeka da budu na borbenoj liniji i da ga tu ubije.

Vojska nije znala šta da radi sa čovekom koji neće da nosi oružje, ne radi subotom i ne jede meso. Čak su htjeli i da ga otpuste iz vojske kao nepodobnog za vojnu službu što je on izričito odbio rečima da želi da služi svojoj domovini. Ostao je u vojsci na veliko nezadovoljstvo svojih saboraca.

U julu 1944. godine na ostrvu Guam, Dos je počeo dokazivati svoju hrabrost i veru na svakom čoveku koji je bio ranjen, brinući se o njemu. U sledećoj bici na Filipinima, oktobra 1944. pokazao je svoju hrabrost spasavajuči vojnike na prvoj liniji borbe ne brinući se za sopstveni život. Neki od njegovih saboraca su ga posmatrali sa užasom u očima dok je pred japanskim snajperistom dolazio stalno iznova po ranjene vojnike. Ostali vojnici nisu ništa mogli da učine kako bi sprečili snajperistu da puca. Čudom snajperista nije opalio nijedan hitac. Godinama kasnije jedan misionar u Japanu pričao je ovu priču o Dezmondu Dosu pred okupljenim ljudima. Nakon završenog bogosluženja jedan od prisutnih japanaca mu je prišao i rekao da bi on mogao biti taj snajperista jer se seća identične situacije iz te bitke i da nikako nije mogao pritisnuti okidač na snajperu.

„Dos se molio“

Do 1945. godine ostali vojnici su već bili navikli na njegovo čitanje Biblije i molitvu, tako da nije bilo neobično kada su 29. aprila 1945. godine pred odlazak u tešku bitku pristali da se Dos moli za sve njih i pognuli glavu. Trebali su preći 4000 stopa visok greben na ostrvu Okinava, koji deli ovo ostrvo na dva dela, dok su ih sa druge strane čekali neprijateljski vojnici. Ova bitka završena je bez ijednog izgubljenog života i sa samo jednim površno ranjenim vojnikom. Kada je fotograf došao da snimi scenu zauzete teritorije iznenadio se što nemaju gubitaka u ljudstvu. Odgovor komandanta je bio: „Dos se molio“.

Iznad dužnosti

Petog maja Japanci su prešli u protivudar. Vrlo brzo 75 vojnika je ranjeno i ostavljeno na liniji borbe na koju se niko nije usudio otići. Kada je došlo naređenje o povlačenju na vrhu ovog grebena ostali su ranjeni vojnici, Dezmond Dos i japanci.

Sledećih dvanaest sati Dos je izvlačio ranjenike jednog po jednog do baze stalno se moleći za Božju pomoć. Niko ne zna zasigurno koliko vojnika je Dos spasio toga dana. Vojska je izvestila o preko 100 ranjenika koji su spaseni dok je Dos skromno rekao da je broj iznosio nešto više od 50 vojnika. Tako je vojska došla do zvanične brojke od 75 koja predstavlja sredinu ova dva izveštaja i za šta je i dobio Orden časti. Interesantno je da mu je u ovom spasavanju bila od velike koristi veština vezivanja čvorova koju je naučio u adventističkim izviđačima. Kako je spomenutoga dana bila subota, biblijski dan odmora, Dos je Isusovu tvrdnju da subotom valja činiti dobro primenio na spasavanje saboraca u svetome danu.

Dvadeset i prvog maja američka vojska je ponovo bila pod udarom neprijateljske vatre i Dos je ostao na području otvorene vatre kako bi pomogao ranjenicima. On i još tri vojnika su se sakrili u rupu kako bi sačekali mrak koji bi im pomogao da se izvuku. Međutim, granata je doletela u njihov zaklon i trojica vojnika su uspeli da se izvuku pre nego je eksplodirala. Dos to nije uspeo već je granata eksplodirala kraj njegove noge. Čudom nije mu raznela nogu već ga je samo ranila. Tako ranjen odlučio je da ne poziva pomoć već da sačeka dan i pomoć koja će doći.

Kada je došla pomoć i stavila ga na nosila ugledao je drugog ranjenog vojnika, skotrljao se sa nosila i zatražio da stave drugog ranjenika na njih dok je on zagrlio drugog vojnika koji je takođe bio ranjen i tako su jedan drugom pomagali da dođu do baze. Međutim neprijatelj nije mirovao i metak je završio u Dosovoj ruci kojom je bio obgrlio ratnog druga čime ga je spasio od sigurne smrti.

Na putu do bolnice otkrio je da mu je nestala Biblija koju je dobio od svoje supruge Doroti. Poslao je poruku vojnicima u njegovoj diviziji da je potraže što su oni i učinili. Nisu se smirili dok nisu pronašli Dosovu Bibliju.

Narednih pet godina Dos je proveo u bolnicama oporavljajući se od rana koje je zadobio. Pored toga, kao posledicu tuberkuloze izgubio je jedno plućno krilo. Radi telesne onesposobljenosti nije mogao da pronađe solidan posao kojim bi se bavio i posvetio se religiji, naročito radu sa mladima u crkvenim projektima u Džordžiji i Alabami.

Orden časti

U oktobru 1945. godine Dezmond Dos je pozvan u Belu kuću kako bi primio Orden časti od tadašnjeg predsednika Harija Trumana za njegovu hrabru službu.

Kako mediji izveštavaju, kada je američki predsednik Hari Truman Dosu predao Orden, rekao je: „Ponosim se tobom. Ovo si zaista zaslužio. Držim da je ovo veća čast od predsedničke titule.“

Dosova uzorna odanost Bogu i domovini naišla je na odobravanja cele nacije.

Dosov kip postavljen je 2004. godine u Nacionalnom muzeju rodoljublja u Atlanti, tamo gde se nalaze kipovi ličnosti koje su takođe dobitnici Ordena časti kao što je dr Martin Luter King.

Te iste godine snimljen je dokumentarni film „Prigovor savesti“ o Dosovoj veri, herojstvu i hrabrosti.

„Verojatno je malo onih koji su u životu i slobodi više uživali od njega“, rekao je major Šeldon Smit, potparol Američke vojske u vreme kada je postavljena Dosova bista Nacionalnom muzeju rodoljublja. „Skromni Dezmond T. Dos bio je američki heroj u najistinitijem smislu – koga bi svako od nas trebao oponašati bez ustručavanja.“

Prema mišljenju pastora Dona Šnejdera, bivšeg predsednika Adventističke crkve u Severnoj Americi, Dos „se smatra uzorom, posebno mnogim našim vernicima. Njegova odluka da ne nosi oružje u najopasnijim vremenima bila je hrabra i herojska odluka koja je kasnije uticala na živote mnogih. Ponosni smo što je Dezmond bio vernik naše Crkve.“

I kako jedan komentator njegovog života naglašava: “Nikada nećemo shvatiti koliko je Dos doprineo ugledu Hrišćanske adventističke crkve u Americi a i šire.”

Alma Bosnić

The post Istinita priča o Dezmondu T. Dosu, junaku filma „Greben spasa“ (Hacksaw Ridge) first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.