U subotu 18. marta na hiljade mladih adventista je učestvovalo u akcijama koje su sprovedene u više od 100 država sveta tokom obeležavanja Globalnog dana mladih.

Inicijativa za ovaj projekat pod nazivom „Budi propoved“, potekla je od Odeljenja službe mladih Generalne konferencije Hrišćanske adventističke crkve.

Tokom održavanja akcija, mladi su na društvenim mrežama delili fotografije i video zapise sa haštagom #GYD17, a rezultat je bio neočekivan: 137 miliona prikaza na Fejsbuku, Tviteru i Instagramu.

Sem Neves, pomoćnik direktora za komunikacije Generalne konferencije kaže: “Mi smo globalna crkva: 20 miliona vernika, 924 jezika, 150.000 lokalnih crkvenih zajednica u 208 zemalja i teritorija sveta. Globalni dan mladih je najveća prilika tokom koje možemo da iskusimo zajedništvo dok se ujedinjujemo sa zajedničkom misijom da budemo Isusove ruke i noge u našim lokalnim zajednicama.”

Akcije koje su se održavale širom sveta mogle su da se prate uživo putem internet striminga tokom 24 časa. Virtuelni avion nazvan “AirGYD”, koji je gledaoce vodio na različite lokacije u svetu, započeo je svoje putovanje u Nemačkoj, a tokom svog virtuelnog leta zastao je i u Srbiji gde su se mladi uključili u internet prenos kako bi izneli svoje utiske sa održane akcije.

Na teritoriji Srbije akcije su održane u Beogradu, Nišu i Skoplju iako su akcije okupile mlade iz različitih gradova Srbije.

“U subotu 18. marta u Beogradu, kao i ostatku Srbije, biće kišovito vreme – glasila je prognoza koju smo pomno pratili čitave sedmice. Sitna kiša biće prisutna u jutarnjim satima sa kratkim pljuskovima oko devet i deset časova pre podne. Molili smo se svi da nam Bog ipak pokloni sunčano vreme i tog dana je bilo sunčano – i vreme i u našim srcima“, prenosi nam svoje utiske Miroslav Gagić koji je vođa Službe mladih u Jugoistočnoj evropskoj uniji Adventističke crkve.

U 9h skoro svi učenici Gimnazije „Živorad Janković“ u Novom Sadu i mnogi mladi iz Beograda i okoline, učestvovali su u akciji sprovedenoj na Kalemegdanu (istorijska vojna tvrđava) koji je bio savršena lokacija za plan koji su želeli da ostvare.

„Naš cilj je bio da pošaljemo poruku mira u vidu crvene ruže koja je simbol mira, traktata, kao i knjige ’Greben spasa’, i časopisa ’Znaci vremena’ koji je posvećen Dezmondu Dosu junaku filma ’Greben spasa’ (Hacksaw Ridge). U vojnim šlemovima i zelenim majicama sa natpisom Globalni dan mladih, prenosili smo poruku, ali ne poruku rata (iako okruženi topovima i tenkovima), već poruku mira. Podelili smo 200 crvenih ruža, 200 časopisa, 40 knjiga i na stotine traktata o adventističkom junaku Dezmondu Dosu. Verujemo da će Gospod umnožiti seme koje smo radosno sejali ovoga dana“, kaže Gagić.

U Nišu je sprovedena akcija pod nazivom „Ostavi mobilni zaigraj za život” tokom koje su stanovnici ovog grada mogli, bar na trenutak, da ponovo postanu deca i igraju se popularne igre “školice” koja je bila napravljena u stilu logoa Globalnog dana mladih, a nakon uspešno odigrane igre mogli su da dobiju na poklon knjigu.

„Globalni dan mladih u Nišu je uključio 20-tak mladih osoba koje su svim srcem želele da ulepšaju jedan dan svojim sugrađanima. Kroz ovu akciju mladi su pokazali, po ko zna koji put, koliko su spremni da učestvuju kada akcija ima konkretan plan i cilj. Verujem da je ovo samo  jedan novi misionski početak, i da će naši mladi vođeni ovim značajnim iskustvom biti spremni da učestvuju u jos mnogim akcijama, a neka se Bog proslavi u svemu“, kaže Zoran Sudarević, vođa Službe mladih u Južnoj crkvenoj oblasti i organizator akcije u ovom gradu.

Akcija je sprovedena i u glavnom gradu Makedonije, Skoplju gde su mladi obišli dom za nezbrinutu decu i proveli dan sa njima.

Ted N. C. Vilson, predsednik Generalne konferencije koji je učestvovao u akciji koja je sprovedena u Severnoj Americi je rekao: “Zaista je moćna stvar  kada imate priliku da na ovaj praktičan način kao i propovedanjem, širite poruku trojice anđela. Ljudi će vas poštovati ukoliko vide da je ono što govorite u skladu sa onim što radite.”

The post Globalni dan mladih 2017 first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

U glavnim ulogama: Endru Garfild, Tereza Palmer, Sem Vortington, Luk Brejsi, Vins Von 

Ne možete uvek da pobedite, ali kad vam drugovi priđu i kažu da vam duguju svoj život, kud ćete veće nagrade od toga. – Dezmond Dos (Medal of Honor: Oral Histories)

Istraživanje priče

Kada se Dezmond Dos pridružio američkoj vojsci?

Tragom priče prema kojoj je snimljen film Greben spasa (Hacksaw Ridge), saznajemo da je Dezmond Dos regrutovan od strane vojske Sjedinjenih država u aprilu 1942. Imao je pravo na odlaganje jer je radio u vojnom brodogradilištu u Njuport Njuzu, ali je želeo da služi svojoj zemlji. Pošto je izabrao da ne nosi oružje, obreo se u bolničkom korpusu vojske. Tokom marta 1944, isplovio je zajedno sa ostatkom 77. divizije (Divizija Kipa slobode) prema pacifičkom frontu, najpre u Guam, potom u Lejte na Filipinima, i konačno se pridružio savezničkoj invaziji na Okinavu, ostrvo koje se nalazi oko 550 km južno od japanskog kopna. „Smatrao sam za čast da služim Bogu i domovini”, izjavio je Dezmond. „Borili smo se za svoja verska prava i slobodu.” – („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Zašto je Dezmond T. Dos odbio da nosi oružje tokom Drugog svetskog rata?

Proverom činjenica potvrđeno je da je Dezmond Dos odbio da nosi oružje iz ličnih i verskih ubeđenja koja je imao kao pripadnik Hrišćanske adventističke crkve (Crkve adventista sedmog dana), jedne od protestanskih hrišćanskih denominacija. „Moj tata je doneo jednu lepo uramljenu sliku na kojoj je bilo ilustrovano Deset zapovesti i Gospodnja molitva. Posmatrao sam ilustraciju pored šeste zapovesti koja glasi: ’Ne ubij’. Zamislio sam Hrista kako spasava život i poželeo da budem kao On – da spasavam život umesto da ga oduzimam, i to je razlog iz kog sam odlučio da budem bolničar.”

Presudan trenutak u Dezmondovom životu, koji mu je možda pomogao da se još više utvrdi u svom stavu protiv oružja i nasilja, dogodio se dok je još bio dečak. Njegov otac i ujak su se napili i potukli. Njegov otac je tada izvukao pištolj i uperio ga u ujaka, ali je njegova majka stala između njih. Ona je pozvala policiju i rekla Dezmondu da sakrije pištolj. Pošto je to učinio, mladi Dezmond se vratio upravo u trenutku kad su njegovog oca, sa lisicama na rukama, uvodili u policijski auto. Dezmond veruje da bi otac tom prilikom ubio ujaka (majčinog brata) da se majka nije umešala. Tada se zakleo da je to bilo poslednji put da je dotakao oružje.  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li je Dezmond Dos još kao dete imao želju da pomaže drugima?

Da. „Uvek je pomagao ljudima”, kaže njegov brat, Harold, koji je tokom detinjstva bio i njegov najbolji prijatelj. „On nije bio neko ko bi odustao. Nije bio sposoban za to.” Tokom Velike depresije, njihov otac je patio od potištenosti i odao se alkoholu. Srećom, Dezmond je preuzeo brigu o svojoj majci, Berti, koja ga je učila koliko je važno da bude saosećajan, da pomaže drugima i sledi Hrista. Njegova sestra Odri priseća se nekih događaja kada je mladi Dezmond „išao još jednu milju” da bi pomogao ljudima koji su doživeli nesreću.

„Ko god je bio bolestan, on je hteo da pomogne”, kazala je njegova sestra. „Jednom prilikom je objavljeno na radiju – u to vreme nismo imali televizore – da se dogodila nesreća na Putu 29 i da je hitno potrebna krv kako bi se jednoj ženi spasao život. Dezmond je peške prešao tri milje [oko 5 kilometara] do bolnice da bi dao krv i nakon toga se peške vratio kući. Dva dana kasnije, ponovo se začuo poziv preko radija. Bilo im je potrebno još krvi i on je ponovo otišao – tri milje peške do bolnice i tri milje nazad.” („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Kada su se Dezmond Dos i Doroti Šut venčali?

Film Greben spasa (Hacksaw Ridge), snimljen po istinitoj priči, otkriva da se Dezmond Dos oženio Doroti Šut 17. avgusta 1942, pre nego što je stupio u aktivnu službu. „Udala sam se za Dezmonda zato što mi je izgledao kao neko kome mogu da verujem”, izjavila je Doroti. „Bio je dobar hrišćanin i smatrala sam da bi mogao da mi pomogne da dospem na nebo. To sam rekla i svojoj majci. […] On je kod mene cenio to što nikad nisam poljubila nijednog drugog muškarca. On je bio prvi koga sam ikad poljubila.” Dezmond je upoznao Doroti u crkvi u Linčbergu, u Virdžiniji.

Da li je vojska zaista htela da pošalje Dezmonda Dosa u kamp sa ostalima koji su se pozivali na prigovor savesti?

Da, ali on je pokušao da objasni da ipak želi da bude u vojsci i odsluži svoj deo, ali pod uslovom da ne mora da ubija. Iz tog razloga, rekao im je da on i nije „prigovarač savesti”, već pre „savesni saradnik”. Dezmond je smatrao da je rat opravdan, ali da je ubijanje i pored toga pogrešno. Kao što je i prikazano u filmu, kada je nadležnima u vojsci rekao da želi da bude bolničar, oni su mu odgovorili da je na njima da odluče koji će biti njegov položaj, a ne na njemu. Na kraju mu je ipak dopušteno da ostane u vojsci, ali sa oznakom „prigovarač savesti”, koju je on smatrao netačnom.  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li su ostali vojnici zaista optužili Dezmonda da je kukavica i zadirkivali ga?

Da. „Znao je da će imati poteškoća”, rekla je njegova sestra Odri, „zato što ne nosi oružje.” Otišao je u Južnu Karolinu da bi se pridružio 77. Diviziji i otpočeo svoju osnovnu obuku u Fort Džeksonu. Vojska je u prvom trenutku odbila njegov zahtev da bude bolničar i poslala ga u pešadijsku jedinicu nadajući se da bi ga pritisak vršnjaka (i zastrašivanje) mogli ubediti da prihvati oružje. Njegovi saborci smatrali su ga uljezom i bili su uvereni da se on samo pretvara. Tačno je da su mu se, kao što je i prikazano u filmu, podsmevali i da nisu hteli da se druže s njim. „Ismevali su me”, kazao je Dezmond koji je uvek imao Bibliju u svom džepu i molio se pre odlaska na spavanje. Nazivali su ga pogrdnim imenima – Sveti Isus i Sveti Džo.

„Znate, on se molio uveče i sve to, a neki momci su ga gađali svojim cipelama i drugim stvarima, i otvoreno mu se podsmevali”, priseća se Ken Lafond, izviđač bataljona iz Tjusona u Arizoni. „Ne verujem da bih ja mogao da podnesem to što je on podneo. Ja to verovatno ne bih mogao, ali on se odlično držao. Odlično se držao bez obzira na to šta su drugi govorili ili činili.” Njegov glavni protivnik u filmu, izvesni Smiti (koga glumi Luk Brejsi), verovatno je izmišljeni lik koji dočarava neke od Dezmondovih mučitelja.
I nosilac Medalje časti seća se tih pretnji. „Jedan momak mi je rekao: ’Kunem ti se Bogom, Dos, ako uđeš u bitku, ja ću te ubiti.’” Ipak, nakon mesec dana u pešadiji, vojska je odlučila da udovolji njegovoj želji i prebaci ga u sanitet.  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li je Dezmond odbijao da obavlja bilo kakve poslove subotom?

Da. Kao adventista sedmog dana, on je verovao u držanje sedme zapovesti koja kaže da subota treba da se svetkuje. To je značilo da se Dezmond od zalaska Sunca u petak do zalaska Sunca u subotu  posvećivao molitvi. Neki od njegovih saboraca smatrali su da je to samo zgodan izgovor da se izbegne svaki posao. Dezmondov nadređeni u sanitetskoj službi, kapetan  Solomon Stetman, pretio je da će ga poslati na vojni sud ako nastavi da traži dopuštenje da subotom ide u crkvu.  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li je Džek Glover pokušao da premesti Dezmonda iz svog bataljona?

Da. „Otišao sam kod svog komandanta bataljona, pukovnika Džeralda Kunija”, priseća se Džek Glover (koga u filmu igra Sem Vortington), „i rekao da bi Dos, po mom mišljenju, trebalo da bude premešten.” Međutim, treba napomenuti i to da je kasnije, nakon što se borio s njim rame uz rame, Džek Glover u potpunosti promenio mišljenje o Dezmondu. „On je bio jedan od najhrabrijih ljudi na svetu, a to što mi je na kraju spasao život predstavlja svojevrsnu ironiju.”  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li su Dezmondovi pretpostavljeni oficiri sazvali saslušanje s namerom da ga otpuste iz vojske?

Da. Pošto su njegovi oficiri postajali sve manje tolerantni prema njegovom odbijanju da nosi oružje ili da radi subotom, sazvali su sastanak kako bi ga otpustili na osnovu Člana 8 o mentalnoj nestabilnosti. Vodnik Hauel, koga u filmu glumi Vins Von, došao je do Dezmondovog šatora i rekao mu da preda svoj pribor za prvu pomoć i da više nije bolničar. Pukovnik Džerald Kuni bio je prinuđen da održi to saslušanje i Dezmond je pozvan da odgovori na optužbu da je mentalno nestabilan. „Odgovorio sam mu: ’Gospodine, ne mogu da prihvatim da se Član 8 primenjuje na moju veru.’ Po mom mišljenju, bio bih veoma slab hrišćanin kad bih to prihvatio.” Odgovorio je pukovniku Kuniju da će biti isto tako dobar vojnik kao i on sam. Oficiri su popustili znajući da Vašington nikad ne bi odobrio da se Član 8 primeni samo na osnovu verskih ubeđenja.  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li je jedan oficir zaista pokušao da pošalje Dezmonda na vojni sud zato što nije hteo da uzme pušku?

Da. Tokom obuke u Sjedinjenim Državama, jedan oficir pod imenom kapetan Kaningam ušao je u raspravu sa Dezmondom i rekao mu da je samo onima koji učestvuju u vežbama gađanja dopušteno da izlaze u grad. Pošto mu je Dezmond rekao da nije obavezan da nosi oružje i da je to navedeno u njegovom dosijeu, ovaj kapetan je pokušao da ga ponizi tako što mu je silom gurao pušku u ruke pred ostalim vojnicima. Rekao mu je da uzme pušku ili će biti poslat na vojni sud, ali Dezmond je dopustio da puška padne na zemlju. Dok mu je Kaningam saopštavao da će ga izvesti na vojni sud, drugi oficir se umešao i rekao mu da odstupi i da poštuje ono što piše u Dezmondovom dosijeu. Kaningam je tom prilikom popustio i dao Dezmondu dozvolu za izlazak, ali ga to nije sprečilo da nastavi da mu zagorčava život. Kasnije mu je uskratio izlazak da bi se video sa ženom, kao i dvosedmični dopust tokom kojeg je trebalo da poseti svog brata Harolda, koji se spremao da se pridruži mornarici.  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li je Dezmond zaista uspeo da se vidi sa Doroti pre nego što je isplovio za Pacifički front?

Da. „Kada je voz krenuo, mahnuo sam joj i, verujte mi, to je vrlo težak osećaj kad znate da možda poslednji put vidite svoju ženu”, priseća se Dezmond. „Teško je ne zaplakati, ali ja sam se trudio da ne plačem jer mi želimo da budemo hrabri da bismo ohrabrili jedni druge. Ali suze su mi grunule kada je voz ubrzao.” Voz je prošao pored same kuće u kojoj je Dezmond odrastao. Njegov otac je stajao ispred, pokušavajući da ga vidi, ali pogledi im se nisu sreli. Dezmond je bacio ciglu oko koje je obmotao poruku u nadi da će je njegov otac videti.  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li je Dezmond pružio pomoć neprijateljskom vojniku dok je tražio svoje saborce?

To je verovatno istina, bar prema pričama nekih od njegovih saboraca koji su našli američki zavoj na jednom neprijateljskom vojniku. „Ne znam koliko je teško taj čovek bio ranjen”, rekao je jedan vojnik, „ali pronađen je sa zavojem na ruci – američkim zavojem.” Tokom jednog intervjua, Dezmond se prisetio slučaja kad je pokušao da pomogne ranjenom japanskom vojniku. „Drugovi su uperili puške u mene. Izgovorili su neke teške reči. ’Ako to uradiš, ubićemo te!’ Znao sam da to ozbiljno misle i bilo mi je jasno da ne smem ni da pokušam da pomognem nekom Japancu.” Dezmond je, inače, bio spreman da pomogne svakome ko je ranjen. Često je izlazio u mrak tražeći ranjene drugove da bi ih doveo na sigurno mesto. Njegovo herojstvo nije prošlo nezapaženo, i njegovi saborci su se često čudili kako je još živ. („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Zašto su Sjedinjene Države izvršile invaziju na Okinavu?

Proverom činjenica utvrđeno je da su Sjedinjene Države napale ostrvo Okinava da bi ga koristile kao vazdušnu bazu za napad na japansko kopno udaljeno odatle samo 550 km. Na ostrvu su se nalazila jaka utvrđenja japanskih snaga, koje su napadale američke trupe iz pećina i tunela, a pretile su im i skrivene mine. Redov Dezmond Dos i njegov bataljon dobili su naređenje da se popnu na jedan razuđeni greben visok preko 100 m, pod nazivom Maeda, na kojem se nalazilo jako utvrđenje japanskih branilaca. (Medal of Honor: Oral Histories)

Koliko je opasan bio Maedski greben, takođe poznat kao „Hacksaw Ridge” (doslovno: „Testerasti greben”)?

Greben Maeda na Okinavi visok je preko 100 metara i proteže se najvećim delom ostrva. „Japanci su tu bili godinama”, izjavio je pravi Dezmond Dos. „Oni su tu planinu prekrili skrovištima i kamuflirali ih, tako da je izgledala kao prirodan teren. To je ono sa čim smo morali da se suočimo.” Japanci su se krili svuda – u pećinama, tunelima, jamama i bunkerima – spremni da ubiju svakog neprijatelja koji bi se približio. To uzvišenje je bilo tako smrtonosno da je prozvano „Testerasti greben” („Hacksaw Ridge”).

Američki vojnici koji su učestvovali u bici za osvajanje tog grebena sećaju se da su prolazili pored nepreglednih gomila tela palih Amerikanaca i gazili preko 200 m blatnjavih lokvi punih krvi. Mitraljeska vatra je ponekad bila tako gusta da su ljudi bivali presečeni na pola. („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li su zaista koristili mreže od kanapa da bi se popeli uz liticu?

Da, a bolničar Dezmond Dos je bio jedan od troje ljudi koji su se dobrovoljno prijavili da se popnu uz liticu i okače mreže. Bile su to iste mreže koje su korišćene za spuštanje sa vojnih transportera u desantne čamce koji su ih prevezli do obale. Na fotografiji ispod, vidi se Dezmond kako stoji na vrhu grebena. Fotografija ne dočarava u potpunosti opasnost u kojoj se on tu nalazio, jer je fotograf odbio da priđe bliže iz straha da ne bude pokošen japanskom vatrom.  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li je Dezmond ikad bio primoran da bira između sopstvenih uverenja i ubijanja da bi zaštitio svoje ljude?

Jeste. Istražujući istinitu priču u pozadini filma Greben spasa, saznajemo da su Dezmond Dos i jedan njegov saborac, pokušavajući da ugrabe nešto sna u podnožju Maedskog grebena na Okinavi, začuli glasove japanskih vojnika koji su dolazili iz jame neposredno ispod njih. Dezmond se uplašio da će biti otkriveni. „Između mene i mog druga nalazile su se te ručne granate”, kaže Dezmond. „Znao sam da je potrebno samo da izvučem iglu da bih pobio te Japance.” Saznanje da bi uništenjem neprijatelja u toj jami zaštitio svoje ljude od moguće smrti, bilo je, prema njegovim rečima, najveće iskušenje sa kojim se suočio u svom životu. „Razmišljao sam o onome što sam ranije slušao: ’Ne ubij’. Bog je dao život i ja nisam želeo da ga oduzimam.”  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li su bolničari bili prvi na meti Japanaca?

Da. Japanci su se usredsredili na uklanjanje bolničara da bi demoralisali neprijatelja. „Radije su pogađali nas nego bilo koga drugog”, kaže Dezmond. „Propustili bi pešadiju da prođe pored njih samo da bi pogodili bolničara, jer ako bi pobili bolničare, to bi urušilo moral ljudi.” („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li je Dezmond Dos zaista ostao na grebenu dok se većina njegovih saboraca povukla u podnožje?

Da. Pošto su bili suočeni sa teškom artiljerijom, minobacačima i mitraljeskom vatrom, većina bataljona se povukla niz greben Maeda ostavljajući za sobom desetine žrtava koje je čekala sigurna smrt ili zarobljavanje od strane Japanaca. „Ti ljudi su bili gore i ja nisam hteo da ih ostavim”, kaže Dezmond. „To su bili moji drugovi, neki od njih su imali i svoje porodice, i uzdali su se u mene. Nisam smatrao da svoj život treba da vrednujem više od života svojih drugova, te sam odlučio da ostanem sa njima i pobrinem se za što veći broj njih. Ali, nisam znao kako da to učinim.” Kao što je i prikazano u filmu, on ih je vukao do ivice i pokušavao da ih spusti niz greben. (Medal of Honor: Oral Histories)

Da li je Dezmond zaista morao da spušta jednog po jednog ranjenika niz liticu?

Da, a nije imao dovoljno kanapa za to, tako da je morao da smisli neki drugi način. „Nisam imao dovoljno kanapa da bih to učinio kao što treba”, prisećao se pravi Dezmond Dos, „a onda me je Gospod podsetio na taj čvor koji sam naučio da vezujem u Zapadnoj Virdžiniji, a koji nikad ranije nisam video niti sam čuo o njemu.” Oslanjajući se na svoje ranije iskustvo kada je kao mladić pomagao u spasavanju žrtava poplave, Dos je napravio posebnu omču kojom je mogao da spušta ljude u sigurnost, jednog po jednog. „Tako sam nastavio da se molim: ’Gospode, molim Te pomozi mi da spustim jednog po jednog, sve dok više niko ne bude ostao ovde i dok se ja poslednji ne spustim.’” (Medal of Honor: Oral Histories)

Da li se puška japanskog vojnika zaista zakočila dok je imao Dezmonda na nišanu?

Dok je Dezmond Dos spuštao ljude niz liticu, Japanci su ga imali na nišanu. Jedan japanski vojnik je kasnije pričao kako je jasno video Dezmonda, ali svaki put kad je pokušao da puca, puška bi se zakočila.  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Koliko ljudi je Dezmond Dos spasao sa grebena na Okinavi?

Vojni bolničar Dezmond Dos pronašao je način da bez ičije pomoći spase približno 75 svojih ranjenih drugova pod teškom minobacačkom i paljbom puškama. Prema proceni samog Dosa, broj ljudi koje je spasao iznosio je oko 50, ali njegov zapovednik je hteo da mu pripiše spasenje stotinu života, tako da je nađena kompromisna sredina od 75 (Library of Virginia). Upravo za taj podvig predsednik Truman je dodelio Dosu medalju časti 12. oktobra 1945. „Kada je došao red na mene, popeo sam se”, rekao je Dos o toj svečanosti. „Predsednik Truman je izašao i prišao mi, uhvatio me za ruke i protresao moju ruku kao da smo stari prijatelji, kao da me je poznavao celog života. Nije mi uopšte dao priliku da se unervozim.” (Medal of Honor: Oral Histories)

Koliko je zaista malo falilo da Dezmond Dos bude ubijen ili ranjen dok je spasavao svojih 75 saboraca?

Dezmond Dos smatra da je pravo čudo što je uspeo da se spase sa tog grebena na Okinavi. „Ne biti ranjen tu gore, iako sam mogao da budem ubijen više puta, dok su mi eksplozije i pucnjava bili tako blizu da sam praktično mogao da ih osetim. […] Znam kome dugujem svoj život kao i život svojih ljudi. Zato volim da ponavljam tu priču na slavu Bogu jer, sa ljudskog stanovišta, ne bi ni trebalo da budem ovde.” Istinita priča otkriva da je on proveo 12 sati na litici spasavajući ljude, u proseku jednog čoveka na svakih 10 minuta. (Medal of Honor: Oral Histories)

Da li je konačni juriš za osvajanje grebena bio odložen dok je Dezmond čitao svoju Bibliju?

Da. Završni juriš za osvajanje grebena Maeda odigrao se ujutru 5. maja 1945. godine, u subotu, na Dan odmora, koji bi, prema Bibliji, trebalo da bude posvećen molitvi. S obzirom na to da je Dezmond bio jedini preostali bolničar u svojoj jedinici, složio se da ide, ali je zahtevao da mu se najpre da jedno vreme za čitanje Biblije. Odlaganje je odobreno duž komandnog lanca i sa napadom se sačekalo dok Dezmond nije završio sa svojim bogosluženjem. Tog dana je 307. pešadijski puk 77. pešadijske divizije konačno osvojio Testerasti greben.  („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li je zaista mogla da ga raznese ručna granata?

Da. U noći 21. maja 1945, na samo 800 m udaljenosti od grebena na Okinavi, Dezmondova jedinica je neočekivano naletela na grupu japanskih vojnika. Ušli su u borbu prsa o prsa, a Dezmond je žurio da pomogne ranjenima. „Počeli su da bacaju te ručne granate”, priseća se Dezmond. „Video sam jednu kako leti prema meni. Još troje ljudi bilo je sa mnom u jami. Oni su stajali malo niže, a ja sam bio s druge strane i video sam kad su je bacili. Znao sam da ne mogu da je izbegnem. Zato sam jednostavno zamahnuo levom nogom prema mestu gde sam mislio da bi bomba mogla da padne i bacio se licem prema zemlji. Otprilike pola sekunde kasnije osetio sam kao da lebdim u prostoru. Video sam zvezde koje nisam očekivao da ću videti i znao sam da su moje noge i telo dignuti u vazduh.” Nakon te eksplozije, 17 komada šrapnela završilo je u Dezmondovom telu, od čega najveći broj u njegovim nogama. („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li je Dezmonda Dosa u stvarnom životu pogodio japanski snajper?

Da. Nakon što ga je eksplozija bombe ostavila sa 17 komada šrapnela u telu, Dezmond je čekao čitavih pet sati pre nego što je njegov saborac, Ralf Bejker uspeo da se probije do njega. Bejker i još nekolicina drugih, probili su se sa Dezmondom na nosilima kroz žestoki tenkovski napad neprijatelja. Dok su ga nosili, video je kako su jednog momka pogodili u glavu. Dezmond se otkotrljao sa nosila i otpuzao do njega da bi mu ukazao pomoć. Ustupio mu je svoja nosila, ali dok je čekao da se vrate po njega, ponovo je ranjen, ovog puta metkom iz snajpera koji mu je smrskao levu ruku. Uspeo je da je pričvrsti uz pomoć držača puške, i preostalih 300 m je puzao pod neprestanom paljbom, dok nije stigao u sigurnost saniteta. Prebačen je na bolnički brod „Milost”. („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Da li je prilikom ranjavanja izgubio svoju Bibliju?

Da. U pismu koje je 31. maja 1945. napisao svojoj ženi Doroti, on je izveštava da je tokom lečenja na bolničkom brodu „Milost” shvatio da je, kad su ga ranili, izgubio svoju malu Bibliju. Rekao je Doroti da se nada da ju je neko našao i sačuvao za njega. „To je bio moj glavni izvor snage tokom rata i u službi”, kazao je Dezmond kasnije, „i kad sam je izgubio, i sam sam bio izgubljen”. Ljudi iz jedinice su saznali da je ona nestala i rizikovali su život da bi je našli za Dezmonda – i uspeli su. („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Zašto nikad nije napravio makar mali kompromis i poneo oružje?

„Znao sam da ću, ako ikad napravim kompromis, biti u nevolji”, kazao je Dezmond, „jer, ako jednom napravite kompromis, možete ga napraviti ponovo.” („Prigovor savesti”, dokumentarni film)

Čime se Dezmond Dos bavio posle rata?

Dezmondov život posle rata nije bio lak. Zbog svojih rana bio je 90% onesposobljen. To je obuhvatalo gubitak 5 rebara i jednog plućnog krila zbog tuberkuloze koju je zaradio na Okinavi. Vojska ga je lečila antibioticima, ali je dobio prekomernu dozu zbog čega je narednih dvanaest i po godina bio potpuno gluv (sve dok nije dobio kohlearni implant). Nakon što je narednih pet i po godina proveo po raznim bolnicama za ratne veterane, bio je otpušten u avgustu 1951. Uz svoju skromnu penziju, unovčio je polisu životnog osiguranja da bi kupio pet jutara zemlje u Rajzing Founu, u Džordžiji, i veći deo tog novca upotrebio da bi uredio imanje. On, njegova žena Doroti i njihov sin Tomi živeli su u maloj brvnari na tom imanju. Sami su gajili voće i povrće da bi se prehranili i konačno su osnovali malu farmu. Doroti je umrla od karcinoma mozga u novembru 1991, a Dezmond se 1993. oženio Frensis Duman, sa kojom je živeo do svoje smrti 2006. godine. („Prigovor savesti”, dokumentarni film)
Pošto su ga povrede koje je zadobio tokom rata u velikoj meri onesposobile, Dezmond i njegova žena Doroti živeli su povučeno i izdržavali svoju porodicu u Džordžiji obrađujući malo imanje koje je Dezmond kupio posle rata.

The post Dezmond T. Dos – od stvarnosti do Holivuda u filmu „Greben spasa“ first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Kako neki kritičari zapažaju “To je najkrvaviji film ikada snimljen o pacifistima. Taj paradoks nije nebitan – on drži ključ mogućeg svetskog uspeha filma.” (Čikago Tribjun, 6. septembar 2016.)

U trenutku predstavljanja filma, Mel Gibson je opisao glavnog junaka filma rečima: „Pravi heroji ne nose helanke“, aludirajući pri tom na svetski popularne filmove poput filmova o Spajdermenu i Betmenu koji su postali uzori za veliki broj generacija dece tokom njihovog odrastanja.

Da film izaziva burne emocije dokazale su dugotrajne ovacije nakon prikazivanja filma na festivalu u Veneciji, čineći da ovaj festival prođe u znaku sudara svetovnog i religijskog. Prema prvim kritikama, film veoma verno prati istinitu priču i jasno naglašava jake moralne stavove koje je Dos imao i koji su mu omogućili da uđe u istoriju i učini dela koja su zaista nesvakidašnja.

A ovo je priča o istinskom heroju koji zaslužuje da se generacije dece poučavaju na njegovom primeru…

Životni put Dezmonda Dosa

Dezmond T. Dos je izgledao kao neko ko je daleko od toga da postane ratni heroj.  Kao posvećeni vernik Hrišćanske adventističke crkve, on nije išao na vežbe ili treninge subotom koju adventisti smatraju svetim danom. Odbio je da nosi oružje jer je verovao da je ubijanje pogrešno.  Čak nije hteo ni da jede meso. Međutim, on je naučio u svom djetinjstvu mnoge vredne lekcije koje su formirale njegovo mišljenje i učinile da u kritičnim trenucima rata reaguje na određen način.

Vredne lekcije iz života

Pre njegovog rođenja 1919. godine, Dosovi roditelji su nabavili neke biblijske slike. Jedna od njih koja je predstavljala Kaina kako drži podignutu ruku nad bratom Aveljom kojeg je ubio, toliko je privukla njegovu pažnju da je u svojim zrelim godinama govorio da je ona presudno uticala na njega da zamrzi ubijanje.

Kada je bio školskog uzrasta, Dos je pohađao malu crkvenu školu u kojoj se od njega očekivalo da pomaže učiteljici. U jednoj situaciji kada je hteo da se izvuče na domišljat način od rada koji mu je poveren, učiteljica mu je uputila reči koje je on kasnije često citirao. „Ako posao koji trebaš obaviti nije vredan da ga završiš nije vredan ni da ga započneš“. Ovu rečenicu je kasnije često ponavljao na frontu dok se trudio da pomogne ranjenim borcima.

Jednom prilikom, majka ga je poslala da odnese mleko komšinici. On se spotakao i razbio flašu koja mu je presekla šaku. Lekar kod kojega je odveden je konstatovao da su tetive i mišići presečeni i da neće više moći da pomera prste. Međutim, njegova majka se sa tim nije pomirila. Stavila je ruke na njegovu glavu i pomolila se. Zatim mu je danima masirala prste sve dok jednoga dana nije ponovo počeo da ih pokreće.  Nedugo zatim, Dos se povredio u igri i da ne bi uznemiravao roditelje nije im ništa rekao. Dva dana nakon toga nije mogao da ustane iz kreveta.  Lekari su rekli da je noga toliko inficirana da je potrebno amputirati. Njegova majka to nije dozvolila već mu je stavljala obloge i molila se Bogu za isceljenje, što se ubrzo i dogodilo. U svom detinjstvu Dos je naučio šta znači sila molitve.

Dezmond je takođe rano naučio kako da sam dođe do stvari koje želi. Kao dečak želeo je da ima bicikl, ali mu ga roditelji nisu mogli kupiti. Zato je sa drugom otišao na otpad i pronašao dovoljno delova kako bi sklopio bicikl.

Neposredno pre Drugog svetskog rata Dos je radio u brodogradilištu, kada je upoznao Doroti i među njima se razvila ljubav ali su odlučili da ne sklapaju brak dok se rat ne završi. Kada  se dogodilo bombardovanje Perl Harbura 7.12.1941. shvatio je da se mora prijaviti u vojsku što je i učinio.  Njegov pastor je otišao sa njim kako bi bio zaveden kao onaj ko ne nosi oružje. Međutim vojska tada nije imala tu šifru pa su mu predložili da se vodi pod šifrom „prigovor savesti“. Međutim on se nije složio jer je želeo služiti domovini ali bez oružja.  Na kraju je pristao da ga zavedu pod ovom šifrom i dodeljen je sanitetskoj službi.

„Sada si u vojsci“

Prvog aprila 1942. pozvan je na vojničku obuku u Južnoj Karolini. Pre nego što je napustio Doroti, ona mu je dala malu džepnu Bibliju. Ta Biblija mu je bila glavni izvor ohrabrenja i inspiracije tokom dugih ratnih dana.  Dodeljen je 77 diviziji.  Od samog početka vojnici su zbijali šale na njegov račun, rugajući se njegovim uverenjima.  Iako je radio mnogo više da bi nadoknadio neradne sate subotom, ostali su ga maltretirali.  Svake noći kada bi klekao da se pomoli vojnici su bacali svoje čizme na njega, ali on nije odustajao. Situacija se toliko pogoršala da je jedan vojnik rekao da jedva čeka da budu na borbenoj liniji i da ga tu ubije.

Vojska nije znala šta da radi sa čovekom koji neće da nosi oružje, ne radi subotom i ne jede meso.  Čak su htjeli i da ga otpuste iz vojske kao nepodobnog za vojnu službu što je on izričito odbio rečima da želi da služi svojoj domovini.  Ostao je u vojsci na veliko nezadovoljstvo svojih saboraca.

U julu 1944. godine na ostrvu Guam, Dos je počeo dokazivati svoju hrabrost i veru na svakom čoveku koji je bio ranjen, brinući se o njemu. U sledećoj bici na Filipinima, oktobra 1944. pokazao je svoju hrabrost spasavajuči vojnike na prvoj liniji borbe ne brinući se za sopstveni život.  Neki od njegovih saboraca su ga posmatrali sa užasom u očima dok je pred japanskim snajperistom dolazio stalno iznova po ranjene vojnike.  Ostali vojnici nisu ništa mogli da učine kako bi sprečili snajperistu da puca.  Čudom snajperista nije opalio nijedan hitac. Godinama kasnije jedan misionar u Japanu pričao je ovu priču o Dezmondu Dosu pred okupljenim ljudima. Nakon završenog bogosluženja jedan od prisutnih japanaca mu je prišao i rekao da bi on mogao biti taj snajperista jer se seća identične situacije iz te bitke i da nikako nije mogao pritisnuti okidač na snajperu.

„Dos se molio“

Do 1945. godine ostali vojnici su već bili navikli na njegovo čitanje Biblije i molitvu, tako da nije bilo neobično kada su 29. aprila 1945. godine pred odlazak u tešku bitku pristali da se Dos moli za sve njih i pognuli glavu.  Trebali su preći 4000 stopa visok greben na ostrvu Okinava, koji deli ovo ostrvo na dva dela, dok su ih sa druge strane čekali neprijateljski vojnici. Ova bitka završena je bez ijednog izgubljenog života i sa samo jednim površno ranjenim vojnikom.  Kada je fotograf došao da snimi scenu zauzete teritorije iznenadio se što nemaju gubitaka u ljudstvu.  Odgovor komandanta je bio: „Dos se molio“.

Iznad dužnosti

Petog maja Japanci su prešli u protivudar. Vrlo brzo 75 vojnika je ranjeno i ostavljeno na liniji borbe na koju se niko nije usudio otići.  Kada je došlo naređenje o povlačenju na vrhu ovog grebena ostali su ranjeni vojnici, Dezmond Dos i japanci.

Sledećih dvanaest sati Dos je izvlačio ranjenike jednog po jednog do baze stalno se moleći za Božju pomoć.  Niko ne zna zasigurno koliko vojnika je Dos spasio toga dana. Vojska je izvestila o preko 100 ranjenika koji su spaseni dok je Dos skromno rekao da je broj iznosio nešto više od 50 vojnika.  Tako je vojska došla do zvanične brojke od 75 koja predstavlja sredinu ova dva izveštaja i za šta je i dobio Orden časti. Interesantno je da mu je u ovom spasavanju bila od velike koristi veština vezivanja čvorova koju je naučio u adventističkim izviđačima. Kako je spomenutoga dana bila subota, biblijski dan odmora, Dos je Isusovu tvrdnju da subotom valja činiti dobro primenio na spasavanje saboraca u svetome danu.

Dvadeset i prvog maja američka vojska je ponovo bila pod udarom neprijateljske vatre i Dos je ostao na području otvorene vatre kako bi pomogao ranjenicima.  On i još tri vojnika su se sakrili u rupu kako bi sačekali mrak koji bi im pomogao da se izvuku.  Međutim, granata je doletela u njihov zaklon i trojica vojnika su uspeli da se izvuku pre nego je eksplodirala. Dos to nije uspeo već je granata eksplodirala kraj njegove noge. Čudom nije mu raznela nogu već ga je samo ranila.  Tako ranjen odlučio je da ne poziva pomoć već da sačeka dan i pomoć koja će doći.

Kada je došla pomoć i stavila ga na nosila ugledao je drugog ranjenog vojnika, skotrljao se sa nosila i zatražio da stave drugog ranjenika na njih dok je on zagrlio drugog vojnika koji je takođe bio ranjen i tako su jedan drugom pomagali da dođu do baze.  Međutim neprijatelj nije mirovao i metak je završio u Dosovoj ruci kojom je bio obgrlio ratnog druga čime ga je spasio od sigurne smrti.

Na putu do bolnice otkrio je da mu je nestala Biblija koju je dobio od svoje supruge Doroti.  Poslao je poruku vojnicima u njegovoj diviziji da je potraže što su oni i učinili. Nisu se smirili dok nisu pronašli Dosovu Bibliju.

Narednih pet godina Dos je proveo u bolnicama oporavljajući se od rana koje je zadobio. Pored toga, kao posledicu tuberkuloze izgubio je jedno plućno krilo. Radi telesne onesposobljenosti nije mogao da pronađe solidan posao kojim bi se bavio i posvetio se religiji, naročito radu sa mladima u crkvenim projektima u Džordžiji i Alabami.

Orden časti

U oktobru 1945. godine Dezmond Dos je pozvan u Belu kuću kako bi primio Orden časti od tadašnjeg predsednika Harija Trumana za njegovu hrabru službu.

Kako mediji izveštavaju, kada je američki predsednik Hari Truman Dosu predao Orden, rekao je: „Ponosim se tobom. Ovo si zaista zaslužio. Držim da je ovo veća čast od predsedničke titule.“

Dosova uzorna odanost Bogu i domovini naišla je na odobravanja cele nacije.

Dosov kip postavljen  je 2004. godine u Nacionalnom muzeju rodoljublja u Atlanti, tamo gde se nalaze kipovi ličnosti koje su takođe dobitnici Ordena časti kao što je dr Martin Luter King.

Te iste godine snimljen je dokumentarni film „Prigovor savesti“ o Dosovoj veri, herojstvu i hrabrosti.

„Verojatno je malo onih koji su u životu i slobodi više uživali od njega“, rekao je major Šeldon Smit, potparol Američke vojske u vreme kada je postavljena Dosova bista Nacionalnom muzeju rodoljublja. „Skromni Dezmond T. Dos bio je američki heroj u najistinitijem smislu – koga bi svako od nas trebao oponašati bez ustručavanja.“

Prema mišljenju pastora Dona Šnejdera, bivšeg predsednika Adventističke crkve u Severnoj Americi, Dos „se smatra uzorom, posebno mnogim našim vernicima. Njegova odluka da ne nosi oružje u najopasnijim vremenima bila je hrabra i herojska odluka koja je kasnije uticala na živote mnogih. Ponosni smo što je Dezmond bio vernik naše Crkve.“

I kako jedan komentator njegovog života naglašava: “Nikada nećemo shvatiti koliko je Dos doprineo ugledu Hrišćanske adventističke crkve u Americi a i šire.”

Alma Bosnić

The post Istinita priča o Dezmondu T. Dosu, junaku filma „Greben spasa“ (Hacksaw Ridge) first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.