To je bio slučaj i sa predsednikom Generalne konferencije Crkve adventista sedmog dana, pastorom Tedom Vilsonom tokom njegove posete Beogradu u kojem se održao Evropski sastanak propovednika u periodu od 28. avgusta do 2. septembra. Tom prilikom on je pokazao posebnu želju da poseti obližnji Društveni centar Adre Srbije koji je namenjen izbeglicama.

„Ono što sam video je neverovatan blagoslov za te ljude“, rekao je Vilson u video intervjuu koji je snimljen tokom posete.

Kao vođa Crkve, Vilson je već pokazao lično interesovanje za nedavni Svetski dan izbeglica 16. juna. Iako nije bio fizički prisutan tokom programa koji se prenosio uživo putem interneta, Vilson se obratio putem video snimka  iskazujući svoju strast i posvećenost ka crkvi koja brine o onima koji su ostali bez svega što su do tada imali. Sada je imao priliku da i lično poseti centar.

Zajedno sa Rafatom Kamalom, predsednikom Trans-evropske divizije i Žuau Martinsom (João Martins) direktorom Adre Evrope, Vilson je pronašao vreme u svom rasporedu da poseti Društveni centar, susretne se sa izbeglicama i da iskusi iz prve ruke rad Adre i njenih saradnika  u oblasti obrazovanja, usavršavanja sposobnosti, osnaživanja žena, pravnim aspektima, društvenoj integraciji kao i u sportu i ručnim radovima.

Igor Mitrović, direktor Adre Srbije, objasnio je Vilsonu da Društveni centar radi blisko sa Adventističkom crkvom, kao „centar uticaja za zajedničko dobro“. Mitrović je iskazao svoje zadovoljstvo što su dvojica vođa Crkve pokazali svoje lično interesovanje, primećujući kako se pastor Rafat Kamal povezao sa dvojicom tinejdžera koji su bili uključeni u aktivnosti, ćaskajući sa njima na arapskom jeziku.

Iako Centar primarno radi sa onima koji su izbeglice iz ratnih i opasnih područja, on takođe obezbeđuje obrazovnu i društvenu podršku obližnjoj lokalnoj zajednici koja takođe pati usled siromaštva.

„Kada vidite ljude koji su izbegli, ljude koji nemaju svoj dom, vaše srce je sa njima, jer i vi se možete naći u takvoj situaciji“, naglasio je Vilson.

„Današnji poslovan čovek, sutra može da bude izbeglica“, rekao je Kamal nakon posete naglašavajući da deo saosećanja u ovoj krizi potiče od sećanja na rat na Balkanu pre dve decenije. „Ljudi ovde znaju kako život može da bude nesiguran, ali i važnost toga da se održi nada“, rekao je on. „Naša je služba da saosećamo sa drugima i ja sam tako zadovoljan kada vidim da Adra Srbija, Adventistička crkva i drugi partneri igraju tako važnu ulogu u životima ovih osoba.“

Izvor: adventist.org

The post Poseta Teda Vilsona Društvenom centru Adre Srbije first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Izbeglice su se okupile u prostorijama Ženskog centra u Društvenom centru ADRA Srbije, sa čežnjom da podele svoje utiske sa čitavim svetom o tome kako je ADRA postala deo njihove porodice.

Sotude, majka dve mlade ćerke, govori o očaju koji je obuzimao pre nego što je ADRA postala deo njenog života. Ona svakodnevno posećuje centar. Govori nam koliko je čitav program ispunjava, pomaže joj da razvije životne veštine, podstiče da bude fizički aktivna, da se druži sa drugima u bezbednom okruženju, ali i omogućava da putem interneta razgovara sa svojima koji su ostali kod kuće.

ADRA radi i sa migrantima koji su školskog uzrasta, pomažući im da se integrišu u školski sistem, omogućavajući mentorima da im pomognu u učenju jezika, ali i pružajući dodatnu podršku i nastavu u centru kako bi nadoknadili ono što su propustili tokom putovanja iz Avganistana ili Iraka.

Farhad i Deril Gungadu (Adventist Review)

Dvanaestogodišnjem Farhadu, muzičaru, strastveni fudbaleru i veoma veštom umetniku centar je mnogo pomogao u razvoju njegovih veština. Na umetničkoj izložbi njegovih slika, sakupljena je pomoć za srpskog dečaka kome je bila neophodna ozbiljna operacija. Adrin „mali Pikaso“ već na neki način uzvraća zajednici koja ga podržava – i to nije prošlo nezapaženo. Prošlog avgusta, Farhad i njegova porodica posetili su predsedničku palatu (Skupštinu Srbije) kako bi upoznali predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, koji im je tom prilikom ponudio srpsko državljanstvo.

„Želeo bih da se fokusiram na činjenicu da među migrantima ima puno dece“, istakao je Korado Kozi, predstavnik Adventističke crkve na teritoriji centralne i jugozapadne Evrope. Nakon provedenog vremena sa decom u centru, naglasio je da je „detetu potreba posebna briga, zdrava hrana i sigurno sklonište na dnevnom nivou.“ Sagledavši širu sliku nije mogao a da ne primeti da će dramatični uslovi u kojima danas žive umnogome uticati na njihovu budućnost.

Tokom jednočasovnog programa, a nakon toga i u spontanom popodnevnom programu koji je usledio, korisnici centra su imali priliku da izraze koliko im je blagoslova donela ovakva pomoć. Dečji hor je preneo ovu poruku pevajući „ ADRA je moja porodica“.

Igor Mitrović, predsednik ADRA Srbija, sumirao je na samom kraju u kratkoj poruci, pozivajući sve na zakusku, ali ne samo na ovakvu koja je rezultat ovozemaljskih projekata koji zbližavaju zajednice, već i na zakusku u svetu koji tek dolazi.

Izbeglice su centar pažnje širom sveta

Emisija koja je emitovana u popodnevnim časovima proširila je čitavo putovanje pričama nade koje dolaze sa svih strana Evrope, Bliskog istoka, Afrike i Azije. Obuhvatala je video izveštaje pripremljene od strane lokalnih crkava, kancelarija Adre i pojedinaca kao i panel diskusije sa rukovodstvom Adre Srbije, Evrope i sveta.

Džonatan Dafi, predsednik ADRA International, napomenuo je da, dok na svetu postoji 64 miliona izbeglica ili raseljenih lica, takođe postoji i 20 miliona adventista. „Šta ako svaki adventista upozna samo dva čoveka“, rekao je. „Koju razliku bi to učinilo?“

Izveštaji iz Belgije, Finske, Francuske, Nemačke, Holandije i Švedske pokazali su na koji način naši vernici komuniciraju sa svojim novim susedima. Crkva u Gotenbergu, u Švedskoj pretvorila je svoj podrum u spavaonicu kada je shvatila da mladi ljudi spavaju na ulici. U Belgiji, u kojoj vlada kontinuirana kriza, crkva sarađuje sa volonterima koji primaju migrante na prenoćište u svoje domove, dok u Norveškoj lokalna crkva pomaže kroz edukaciju i programe prijateljstva.

Neki od vernika fokusirali su se na sakupljanje sredstava. Dva mladića itz Portugalije planiraju da se popnu na najviše vrhove svih zemalja Evrope sa ciljem da sakupe najmanje 54.000,00 evra za Društveni centar u Beogradu. Mladi ljudi u Hrvatskoj podelili su sa nama priču o tome kako su se odrekli novogodišnjih slobodnih dana kako bi volontirali u kampovima u Grčkoj, a Sten Džensen nas je pokrenuo svojom pričom o tome kako ga je poseta Ugandi podstakla na još veću akciju.

Produkcijski tim sa osobljem ADRA Srbija ispred murala posvećenog miru koji su napravila deca korisnici Društvenog centra

Ovo je treća subota posvećena izbeglicama u poslednje tri godine, a finansirana je od strane Inter-evropske i Trans-evropske divizije.

Ove godine, uz pozitivan doprinos ADRA International i ADRA Evrope, kao i časopisa Adventist Review, program je izvršio još veći uticaj.

Izvršni direktor ADRA Evrope, Žoao Martins izjavio je da „dok Evropa tvrdi da je ona kontinent na kom se ljudska prava promovišu i brane, mi smo svedoci da se unutar njenih granica nalaze deca, žene i muškarci koji nisu na adekvatan način prihvaćeni niti im je ukazana dobrodošlica.“

Martins je nastavio da „ADRA radi na popunjavanju ove praznine koja sprečava hiljade ljudi da vode dostojanstven život koji zaslužuju. Zato je Subota posvećena izbeglicama toliko važna. Budući da smo u prilici da budemo svesni ove realnosti, izazvani smo i da nešto i učinimo kako bismo doprineli promeni na bolje. „Bilo bi divno kada bi ovo bila naša poslednja subota posvećena izbeglicama, jer bismo onda znali da će izbeglička kriza biti okončana, bar do naredne godine.,“ zaključio je direktor odeljenja za komunikacije Trans-evropske divizije, Viktor Hulbert, na samom kraju prenosa. Dok sa tugom zaključujemo da to neće biti slučaj, ipak smo svesni da inicijative poput Subote posvećene izbeglicama, pomažu da se podigne svest kod svih nas o tome „ko je naš bližnji“ i pokreću nas da dajemo, molimo se, delimo i budemo otvoreni za prijateljstvo u svim oblastima u kojima će naš uticaj biti od značaja.

Izvor: tedNews 

The post Subota posvećena izbeglicama dotiče živote širom planete first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

The post “Raspevano Svratište” održalo koncert za vršnjake iz izbegličkih kampova first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Za početak, ovu sliku nas kao soli svetu treba uvek posmatrati u svetlu Božje misije u svetu. On se prvi vazda napreže da ovaj svet vodi ka konačnom isceljenju. Mi Mu se samo pridružujemo. S tim na umu, evo dve glavne lekcije koje su se iskristalisale dok sam posmatrao koleginice i kolege u Adri u njihovom nesebičnom radu za ljude u potrebi.

So i njeni partneri

So je imala važnu ulogu u društvu i vremenu kojeg je Isus bio deo. Zato je lako razumeti glavno značenje Isusove izjave. Biti so svetu značilo je i još uvek znači biti nalik antibiotiku za različite bolesti ovog sveta; znači i delovati slično analgetiku i antipiretiku, tako da ublažiš patnju patnika i nadahneš očajnike. Ali to nije sve čemu slika soli može da nas pouči. Rad u Adri mi je otvorio oči da zapazim očiglednu činjenicu – Crkva i ADRA ne treba da se ponašaju kao da su same u svom poslu. Naravno, tu je Bog, ali tu su i drugi – ljudi, organizacije, institucije, koji ovako ili onako „guraju“ u istom, dobrom smeru.

Poigrajmo se slikom nas kao soli i zamislimo da smo mi tu da pomognemo da se na Božju trpezu servira – hleb. Slan hleb, naravno. Zamislimo da je to konačni cilj naših napora. Da Bog dobije slan hleb. Mi to nećemo moći sami jer za ukusan, zdrav i slan hleb nije dovoljno da imate so. Potrebno je i neophodno izmešati je sa brašnom, vodom, uljem, kvascem, a ako ste skloni eksperimentima i sa zrnevljem i ko zna čim sve još. So ima svoju ulogu, veoma važnu, nezamenljivu, ali čujte, nema tu mesta za oholost, samodovoljnost, stav nadmoći nad drugim „sastojcima“. Pozvani smo da – sarađujemo. Zapravo, pozvani smo da  budemo partneri sa svima ostalima koji žele isto ili slično što i mi – da ljudima i lokalnim zajednicama i društvu bude bolje nego što jeste.

Razmišljajući na ovaj način, prirodno sam se upitao – a ko su ostali? Osnovna lekcija kojoj me rad u Adri uči jeste da postoje tri glavna igrača u svakom društvu na koje treba računati:

1. javni sektor – čine ga državna i lokalna vlast, i javne ustanove – zdravstvene, prosvetne, sudske, kao i centri za socijalni rad i policija, itd.
2. privatni sektor – čine ga preduzeća,
3. građanski sektor – čine ga građani, udruženja građana, neformalne grupe građana, ali i crkve i religijske zajednice  (Crkva i ADRA spadaju ovde).
   

Njihov konačni cilj trebalo bi da bude da se nekako doprinese opštem dobru. To bi bio najviši mogući cilj. Da se doprinese dobru ljudi i lokalne zajednice, a pri tom mislimo na naše selo, varošicu, mesnu zajednicu, opštinu ili grad. To je svrha rada svih njih, ili bi makar trebalo da bude.

Moramo biti svesni svih njih i iskreno i mudro nastojati da ponudimo ruku saradnje. Jer ključ je u partnerstvu. Zajedno raditi za dobro svih. Sami niti treba da pokušavamo, niti možemo da postignemo ono što nam je Bog dao da uradimo.

Dok čitaju ovo, neki će se zapitati: „Zar mi ne treba da se čuvamo sveta i onih koji nisu obraćeni i imaju nejasne motive?“ Naravno, moramo se čuvati da ne obljutavimo kao so, da ne napravimo pogrešan kompromis i da dobro uravnotežimo rad na isceljivanju ljudi ovde i isceljivanju za večni život. To je sve važno i nesporno. Ovde je reč o tome da nas Bog poziva na radikalniju veru. Naime, verovatno najuzbudljivija ali, priznajem, ponekad i najteža strana našeg poziva je pružiti ruku na sve te strane, mogućim partnerima, sa verom da Bog među njima ima spremne ljude dobre volje, čistog srca, sposobne i posvećene da rade za dobro svih. Ovo je najteže jer podrazumeva i poniznost sa naše strane, otvorenost prema drugima, spremnost na saradnju i iznad svega – veru u Boga. Veru da je ovaj svet još uvek Njegov (Psalam 24), da On i te kako ima svoje Rave, Felikse, Sirofeničanke i Gamaleile među onima koji nisu iz našeg „vernog plemena“. Štaviše, Sveto pismo nas uči da Bog među „neznabošcima“ uvek ima Rute, Urije i milostive Samarjane koji nas verne – krasne li ironije – mogu da pouče šta znači vernost, čistota, sposobnost i veština, dobrota i – ljubav. Još kako! Možda se čak ispostavi da od te saradnje najveću korist imamo mi, „Izrailj“.

Elem, evo tri primera iz aktuelnog rada Adre, gde se vidi kako saradnja može da izgleda i šta se njom postiže.

Dnevno oko 90 najugroženijih – majki sa decom i maloletnika bez pratnje – u Beogradu prime osnovnu pomoć preko Adrinog Centra koji je proizvod saradnje sva tri sektora.

Prvi primer je projekat osnaživanja mladih romskih porodica u Beogradu u oblasti obrazovanja i privređivanja. Velik broj njih pati od toga što roditelji nemaju završenu osnovnu školu, a i deca idu sličnim stopama. Premda su vredni i žele da zasuču rukave, mogućnosti za zaradu i pristojan život za njih i decu su minimalne. Dužni smo da im stvorimo jednake šanse koje imaju ostali. ADRA sprovodi projekat kojim se pomaže čitavoj porodici i za to obezbeđuju sredstva. Škola „Branko Pešić“ u Zemunu je partner koji nudi zgradu i osoblje koje pomaže roditeljima i deci iz tih porodica da završe osnovnu školu. Nevladina organizacija SOS Dečja sela pomaže da same porodice „ozdravljaju“. Različiti poslodavci nude priliku za praksu, gde se sprovode kursevi namenjeni obučavanju za rad punoletnih korisnika projekta, a nakon toga najvrednije zapošljavaju. ADRA organizuje i nadgleda sav taj proces. Rezultat je da desetine odraslih i dece završi osnovnu školu, punoletni završe kurs za određeno zanimanje, dobiju sredstva za rad i zaposle se.

Drugi primer tiče se izbeglica u Beogradu. Dnevno oko 500 samohranih roditelja sa decom i maloletnika bez pratnje punoletne osobe boravi u Beogradu. Njihove osnovne potrebe su brojne. ADRA vodi Centar u Nemanjinoj 3, blizu železničke stanice, i sprovodi veoma važne aktivnosti zaštite ovih iscrpljenih ljudi. To ne bi bilo moguće da opština nije obezbedila prostor na odličnoj lokaciji, različite društveno odgovorne kompanije donirale nameštaj, rekvizite za aktivnosti sa decom, i da partneri iz drugih nevladinih organizacija ne pomažu Adrinim timovima socijalnih radnika, psihologa i prevodilaca. Rezultat je da dnevno do 100 najuogroženijih primi pomoć u vidu skloništa, suve odeće i obuće, u obliku aktivnosti zahvaljujući kojima se roditelji rasterete i odmore dok se sa decom radi, u vidu pružanja praktičnih informacija koje ih mogu zaštititi od zloupotrebe krijumčara, informacija o komunikaciji sa policijom i drugim organima, i slično.

Saradnjom između Adre, austrijskog preduzeća i lokalnog udruženja građana, osiguran je plasman korpi na evropsko tržište. To je izvor sigurnosti za desetine siromašnih porodica u Šapcu.

Treći primer je zapošljavanje siromašnih sugrađana iz šabačkog kraja. Ispletene korpe od vrbovog pruća koje proizvedu, plasiraju se na evropsko tržište preko jednog preduzeća iz Evropske unije. Jedno udruženje građana iz Novog Sada pomaže tim porodicama da vode administraciju i izmiruju obaveze prema državi. Trenutno oko desetak porodica živi od toga i izlazi iz siromaštva.

Saradnja je ključna. Ono najbolje što so poseduje pokaže se tek kada se izmeša sa ostalim sastojcima. Uloga Adre u ovim slučajevima je između ostalog da bude vezivno tkivo, organizator, neko ko daje pozitivan ton i ukus celokupnoj saradnji. (Ova načela ne važe samo za Adru već i za crkvu i njenu misiju.)

Džak soli

Kad smo kod mešanja i uticaja koji treba da vršimo na okolinu, pronalazimo i drugu lekciju koju učimo u Adri. U Novom zavetu su hrišćani nazvani onima koji su „okusili sile budućeg sveta“ (Jevrejima 6). Postoji nešto moćno u ovoj slici. Obraćenje Bogu se ne ogleda samo u promeni stavova i ponašanja. Najčudesnije je što je ovde reč o tome da je stvarnost Nove zemlje prodrla u namučeno ovde i sada i leči ga. Kao kad je vaskrsli Isus sklonio kamen, iskoračio iz mračne pećine među zabezeknute rimske vojnike i time ovu našu stvarnost nepovratno uveo u predvorje Carstva života i radosti. Mi smo „okusili sile“ tog budućeg Sveta. Znamo da je to moćno i životodavno iskustvo. Sada se upitajmo: dok nastojimo da na ovaj način služimo svom naraštaju, kome će se najpre otkriti ta drugačija stvarnost? Sva je prilika – ne ljudima kojima pomažemo, već onima sa kojima smo se udružili da pomažemo. Dakle, našim kolegama neadventistima iz Adre i svih drugih partnerskih organizacija i ustanova. Jer, kaže naš narod, nekog upoznaš tek kad pojedeš džak soli sa njim. Dok provodimo sa njima vreme u divnom poslu pomaganja ljudima, upoznajemo jedni druge. Utičemo jedni na druge. U Adrinim redovima ima oko 50 profesionalaca – socijalnih radnika, psihologa, prevodilaca, pravnika od kojih većina nisu adventisti. Delimo život i rad jedni sa drugima. U tom suživotu se tačno oseti da li smo deo ovog sveta ili Onog sveta.

Kakvi su odnosi među kolegama u Adri? Svako gleda svoja posla ili su odnosi kao u porodici ali pri tom ipak profesionalni? Kakav je tretman zaposlenih u Adri, a kakva atmosfera? Čuvamo li i podstičemo jedni druge da napredujemo? Kada pomažemo svojim korisnicama, da li nas interesuju pre svega oni ili plata koju dobijemo kroz projekte? To se oseti. Ili, kako se ponašamo kada nesreće pogode čitave grupe ljudi? Tipično, posle katastrofe mnogi donatori žele da daju novac humanitarnim organizacijama, i mnoge ga i dobiju. Kada prođe udarni talas donacija, i veliki donatori po pravilu prestanu da daju sredstva jer se pojavila neka nova katastrofa na drugom kraju sveta; da li i mi odemo sa njima ili ostajemo tu, jer su ostali i ljudi kojima treba podrška u oporavku na duže staze? Da li posmatramo druge organizacije kao puku konkurenciju, da li pristajemo na utakmicu i borbu za opstanak gde gledamo samo svoje interese, ili smo solidarni, iskreno se boreći da i drugi dobiju prostor da rade i doprinesu? Kada vlast ili neko moćan čini nešto nepravedno ili neodgovorno što šteti ljudima kojima pokušavamo da pomognemo, da li ćutimo ili dižemo glas? Da li savijemo glavu da ne bismo ugrozili svoje interese pred vlastima, pokvarili svoj odnos sa vlastima, ili nam je važnija pravda i interes nezaštićenih? Da li nam je humanitarni posao postao opsesija i ovisnost, ili imamo zdrav odnos prema radu? Da li priznajemo svoje greške i nastojimo da unapredimo svoj rad, da se nadalje još više profesionalizujemo? Kako rešavamo probleme?

Džak soli se polako smanjuje, a iz nas i kroz nas do njih – naših koleginica, kolega i naših korisnika, dopiru uticaji i sile, nadamo se upravo Budućeg sveta.

To su neke od „slanih“ lekcija koje nam život ponavlja, s razlogom.

Igor Mitrović,

direktor Adre Srbije

The post „Slane“ lekcije first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.