Poslednjih sedmica, neki lokalni pojedinci ili ponekad lokalne crkvene organizacije u svojim sredinama nastojale su da pruže podršku onima koji žive alternativnim stilovima ljudske seksualnosti koji nisu u skladu sa našim biblijskim razumevanjem ovog pitanja, izglasali su i objavili izjave u ime crkve. Negde su čak postojali i planski napori da se unaprede alternativni načini izražavanja ljudske seksualnosti bez obzira na autoritet Božje Reči i savete date u Duhu proročanstva. Iako su ove aktivnosti bile lokalno sponzorisane, putem društvenih medija one su nadaleko proširene stvarajući tako konfuziju i zabrinutost među članovima crkve koji su tražili jasan, ali ljubazan stav o tom pitanju od crkvenih vođa na različitim nivoima.

Generalna konferencija potvrđuje izglasane izjave o ljudskoj seksualnosti, homoseksualnosti i transrodnosti koje je Crkva objavila i ne podržava i ne odobrava aktivnosti koje nastoje da promovišu ljudsku seksualnost suprotnu Božjoj Rečju. Pod vođstvom Svetog Duha, Generalna konferencija i njena odeljenja će nastaviti da rade sa različitim nivoima naše crkvene organizacije na rešavanju problema nastalih zbog podržavanja na lokalnom nivou, uz održavanje ljubavi i saosećanja nalik Hristu za sve ljude. Generalna konferencija i drugi crkveni entiteti će marljivo raditi, u skladu sa zapovestima i uputstvima Svete Reči Božije, da donesu pojašnjenje i rešenje izazova sa kojima se suočavaju. Svaki član crkve širom sveta treba da ostane svakodnevno blizu Reči Božije i da kroz usrdnu molitvu traži direktnu Božju intervenciju u situacijama kada postoji odstupanje od Njegovih božanskih uputstava u Bibliji i Duhu proroštva. Bez sumnje, biće više pokušaja raznih grupa da potkopaju jasna uputstva iz Reči Božije i izglasanih izjava svetske crkve o ovim pitanjima. Kada pojedinci žele da podele brige, blisko sarađujte sa lokalnom crkvom, oblašću, unijom ili crkvenim vođama u Hristovoj ljubavi i saosećanju dok se bavite onim aktivnostima na lokalnom nivou koje nisu u skladu sa Božjom Rečju.

Držimo se čvrsto Božje dragocene Svete Reči, Biblije, prihvatajući Hristovu opravdavajuću i posvećujuću pravednost dok se radujemo Njegovom skorom drugom dolasku.

The post Izjava o lokalno sponzorisanim aktivnostima koje promovišu ili podržavaju nebiblijske stilove života u vezi seksualnosti first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Hrišćanska adventistička crkva je posvećena učenju i principima Svetog pisma koje izražava božanske vrednosti života i obezbeđuje smernice za buduće majke i očeve, medicinsko osoblje, crkve i sve vernike po pitanjima vere, doktrine, etičkog ponašanja i životnog stila. Iako Crkva nije savest za pojedinačne vernike, ona ima dužnost da prenese principe i učenja Božje reči.

Ova izjava potvrđuje svetost života i iznosi biblijske principe koji se odnose na abortus. Kao što je korišćeno u ovoj izjavi, abortus se  definiše kao svaka akcija koja ima za cilj prekid trudnoće i ne uključuje spontani prekid trudnoće, poznat kao pobačaj.

Biblijski principi i učenja koja se odnose na abortus

S obzirom da praksa abortusa treba da bude vrednovana u svetlosti Pisma, sledeći biblijski principi i učenja pružaju smernice za zajednicu vernih i pojedince koji su pogođeni tako teškim izborima:

1. Bog uzdiže vrednost i svetost ljudskog života. Ljudski život je najveća vrednost Bogu. Stvorivši ljude po svom obličju, Bog ima lično interesovanje za ljude. Bog ih voli i komunicira sa njima, a oni zauzvrat mogu da Ga vole i komuniciraju sa Njim.Život je Božji dar, a Bog je Darodavac života. U Isusu je život (Jovan1,4). On ima život u sebi (Jovan 5,26). On je vaskrsenje i život (Jovan 11,25; 14,6). On obezbeđuje izobilan život (Jovan 10,10). Oni koji imaju Sina imaju život (1. Jovanova 5,12). On je, takođe, Održavalac života (Dela 17, 25-28; Kološanima 1,17 i Jevrejima 1, 1-3) i Sveti duh je opisan kao Duh života (Rimljanima 8,2). Bog duboko brine za svoje stvaranje, a posebno za čovečanstvo.Dalje, važnost ljudskog života jasno je pokazana činjenicom da je nakon pada u greh (1. Mojsijeva 3), Bog dao „svog jedinorodnog Sina, da nijedan koji Ga veruje ne pogine nego da ima život večni.“ (Jovan 3,16). Iako je Bog mogao da odbaci i uništi grešno čovečanstvo, On je izabrao život. Posledično, Hristovi sledbenici će biti vaskrsnuti iz mrtvih i živeće licem k licu u zajednici sa Bogom (Jovan 11, 25.26; 1. Solunjanima 4,15-16; Otkrivenje 21,3). Tako ljudski život ima neprocenjivu vrednost. Ovo je istina za svaki za svako ljudsko biće bez obzira na pol, nacionalnost, mentalne i emocionalne mogućnosti. Ovakvo razumevanje svetosti života da je nepovredivu i jednaku vrednost svakom ljudskom biću i zahteva da se prema njemu odnosi sa najvećim poštovanjem i brigom.

2. Bog nerođeno dete smatra ljudskim životom. Prenatalni život je dragocen u Božjim očima i Biblija opisuje Božje znanje o ljudima pre nego su bili začeti. „Zametak moj vidješe oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabilježeni, kad ih još nije bilo nijednoga.“ (Psalam 139,16). U nekim slučajevima, Bog je direktno vodio prenatalni život. Samson je trebalo da bude „nazirej Božji od utrobe materine“ (Sudije 13,5). Sluga Gospodnji je pozvan od „utrobe matere“ (Isaija 49,1,5). Jeremija je bio izabran za proroka pre svog rođenja (Jeremija 1,5), kao i Pavle (Galatima 1,15) i za Jovana Krstitelja je rečeno: „napuniće se Duha svetoga još u utrobi matere svoje“ (Luka 1,15). Anđeo Gavrilo je Mariji objasnio sledeće: “ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se sin Božij.“ (Luka 1,35). Isus je utelovljenjem iskusio prenatalni život čoveka i bio prepoznat kao Mesija i Božji Sin vrlo brzo nakon začeća. (Luka 1,40-45). Biblija pripisuje radost nerođenom detetu (Luka 1,44) pa čak i rivalstvo (1. Mojsijeva  25, 21-23). Oni koji još nisu rođeni imaju sigurno mesto sa Bogom (Jov 10,8-12; 31,13-15). Biblijski zakon pokazuje snažno poštovanje ljudskog života i posmatra povredu ili gubitak bebe ili majke usled akta nasilja kao ozbiljno pitanje. (2. Mojsijeva 21,22-33)
3. Božja volja u odnosu na ljudski život izražena je u Deset zapovesti i objašnjena od strane Isusa u Propovedi na gori. Dekalog je dat Božjem zavetnom narodu i svetu da upravlja njihovim životima i da ih štiti. Zapovesti su nepromenjiva istina koja treba da se neguje, poštuje i sluša. Psalmista slavi Božji zakon (Psalam 119) i Pavle ga naziva svetim, pravednim i dobrim (Rimljanima 7,12). Šesta zapovest kaže: „Ne ubij“ (2. Mojsijeva 20,13), što poziva na zaštitu ljudskog života. Princip o očuvanju života izražen u šestoj zapovesti stavlja abortus u njegove okvire. Isus je ojačao zapovest o neubijanju u Mateju 5,21-22. Život je zaštićen od Boga. On ne treba da se procenjuje sposobnostima pojedinaca ili njihovom korisnošću, već vrednošću koju je Božje stvaranje i ljubav iskazana kroz žrtvovanje stavila u taj život. Ličnost, ljudska vrednost i spasenje se ne zarađuju ili zaslužuju već su milostivo darovani od Boga.
4. Bog je vlasnik života i ljudska bića su Njegovi pristavi. Pismo uči da Bog poseduje sve (Psalam 50, 10-12). Bog ima dvostruko pravo nad ljudima. Oni su Njegovi jer je On njihov Tvorac i zato ih poseduje (Psalam 139,13.16). Oni su takođe Njegovi jer je on Otkupitelj i otkupio ih najvećom mogućom cenom – Svojim vlastim životom (1. Korinćanima 6, 19-20). To znači da su sva ljudska bića pristavi svega što im je Bog poverio, uključujući i sopstveni život, život njihove dece i nerođenih.Pristavski odnos prema životu uključuje nošenje odgovornosti koje u nekim slučajevima ograničava izbore (1. Korinćanima 9,19-22). S obzirom da je Bog davalac i Vlasnik života, ljudska bića nemaju krajnju kontrolu nad sobom i treba da teže očuvanju života kada god je to mguće. Pristavski princip u odnosu na život obavezuje zajednicu vernih da usmerava, podržava, vodi brigu i voli one kojie se suočavaju sa odlukama u vezi trudnoća.
5. Biblija naučava o brizi prema slabima i ranjivima. Sam Bog brine o onima koji su obespravljeni i potlačeni i štiti ih. On „ne gleda ko je ko niti prima poklona, daje pravicu siroti i udovici; i ljubi došljaka dajući mu hljeb i odijelo.“ (5. Mojsijeva 10,17-22; Psalam 82,3-4; Jakov 1,27) On ne smatra decu krivom za grehe roditelja (Jezekilj 18,20). Bog očekuje isto od svoje dece. Ona su pozvana da pomognu ranjivim ljudima i olakšaju njihove terete (Psalam 41, 1; 82, 3-4; Dela 20,35) Isus govori o najmanjem od Njegove braće (Matej 25,40), za koga su Njegovi sledbenici odgovorni i o malima koji ne treba da budu prezreni ili izgubljeni (Matej 18, 10-14) Najmlađi, tj. nerođeni, treba da budu među njima.
6. Božja milost unapređuje život u svetu koji je ometen grehom i smrću. U Božjoj prirodi je da zaštiti, očuva i održi život. Pored Božjeg proviđenja nad Njegovim stvaranjem (Psalam 103,19; Kološanima 1,17; Jevrejima 1,3), Biblija priznaje široko rasprostranjen, uništavajući i degradirajući uticaj greha nad svim stvorenim uključujući i ljudska tela. U Rimljanima 8, 20-24 Pavle opisuje uticaj pada u greh kao podređivanje svega stvorenog propadljivosti. Posledično, u retkim i ekstremnim slučajevima, ljudsko začeće može dovesti do trudnoća sa fatalnim izgledima i/ili akutnim, po život opasnim anomalijama koje dovode pojedince i parove do izuzetnih dilema. Odluke u ovakvim slučajevima treba da budu ostavljene savesti pojedinaca i njihovih porodica. Ovakve odluke moraju da budu dobro informisane i vođene Svetim duhom i biblijskim pogledom na život naglašenim iznad. Božja milost uzdiže i štiti život. Pojedinci u ovakvim situacijama mogu da dođu k Njemu iskreno i pronađu vođstvo, utehu i mir u Gospodu.

The post Izjava o biblijskom pogledu na nerođeni život i implikacije na abortus first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

„Uložite svaki trud da biste sačuvali jedinstvo Duha u svezi mira“  – Efescima 4, 3. „Dolazi vreme u kojem, više nego ikada ranije, treba da se združimo, da radimo složno… u jedinstvu je sila.“ – 2SM 373, 374.

Kada poštovanje i sprovođenje odluka Generalne konferencije u zasedanju i odluka Izvršnog odbora Generalne konferencije nije pokazano, treba primeniti sledeće principe:

1. Procedura izveštavanje o onome što se uoči kao neusaglašenost – Administrativni odbor bilo koje oblasti i/ili unije i/ili divizije i/ili Generalne konferencije koji uoči jedinicu za koju se smatra da nije u saglasnosti treba da prijavi slučaj, u pismenom obliku, administrativnoj jedinici Crkve koje je na sledećem višem novu od jedinice za koju se smatra da nije usaglašena, počevši od administrativnog nivoa Crkve najbližeg datom slučaju. Ako bilo koji nivo organizacije ne prijavi problem neusaglašenosti, on postaje odgovoran sledećoj višoj organizaciji.

2. Organizacija najbliža slučaju – Planiranje i obezbeđivanje usaglašenosti će najpre biti odgovornost poverena administrativnom nivou Crkve najbližem slučaju. Ta organizacija je odgovorna za izveštavanje o jedinici koja se smatra neusaglašenom. Zdravorazumskom prosudom i molitvenom razboritošću, administratori treba da koriste postojeći Radni pravilnik i uputstva Generalne konferencije kao smernice za rešavanje problema neusaglašenosti.

3. Procedura obraćanja onima koji se smatraju neusaglašenima – Administratori koji rešavaju bilo koje pitanje uočene neusaglašenosti primeniće hrišćansku propisanu proceduru koja će (a) uključiti mnogo molitve i razgovora, (b) obezbediti jasnu pismenu izjavu koja opisuje uočenu neusaglašenost, (c) po prijemu pismene izjave, omogućiti 60 dana službenicima u upravi jedinice u kojoj je uočena neusaglašenost da obezbede dokaz o usaglašenosti ili plan da se postigne trajna usaglašenost, (d) stvoriti atmosferu podrške kojom će se ostvariti usaglašenost i jedinstvo i (e) obezbediti razuman vremenski okvir (30 dana) za dostavljanje dokaza o usaglašenosti ili plana za postizanje trajne usaglašenosti.

Ako, po mišljenju službene uprave oblasti i/ili unije i/ili divizije i/ili Generalne konferencije, usaglašenost koja je bila zatražena nije postala očigledna ili nije trajno postignuta, Administrativni odbor Generalne konferncije može da zatraži od odgovarajućeg Odbora za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije* da izvrši svoj zadatak.  Odbor za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije* će preispitati slučaj i (1) predložiti da se problem uočene neusaglašenosti reši, (2) uputiti preporuke odgovarajućem Administrativnom odboru, i/ili (3) razmotriti i preporučiti Administrativnom odboru Generalne konferencije, službenicima Generalne konferencije, svim  službenicima divizije i za konačnu odluku Izvršnom odboru Generalne konferencije na godišnjem zasedanju, da se preduzmu disciplinske mere.

Ako je, prema mišljenju Odbora za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije* dato razumno vreme za razgovor i razmatranje, Odbor za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije* može da uputi direktne preporuke odgovarajućem Administrativnom odboru.

1. Procedura podnošenja žalbe. – Jedinica koja želi da se žali na preporuku može to da učini, u pismenom obliku, direktno naznačenom Odboru za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije*. Proces podnošenja žalbe od strane neusaglašene jedinice smatraće se delom rada Odbora za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije* kao što je to određeno u opisu njenog zaduženja. Odbor za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije* odgovoriće na žalbu koju je uputila izveštavajuća organizacija, pismenim putem, u roku od 60 dana nakon prispeća finalne pismene žalbe. Ako nema zadovoljavajućeg rešenja posle upućivanja žalbe Odboru za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije * data jedinica može da se žali dalje direktno, pismenim putem, Administrativnom odboru Generalne konferencije.
2. Procedura za nerešena pitanja – U slučaju da neusaglašenost ostane nerazrešena, sledeći viši nivo Crkvene organizacije ima odgovornost da reši problem ili da omogući započinjanje procesa kojim će se snositi posledice.
3. Disciplinske mere – U slučaju da propisana, gore navedena, procedura ne omogući usaglašenost i da ne dovede do preokreta u postupanju neusaglašene jedinice i/ili ustavno izabranog vođe te jedinice (unijski predsednik koji ima i pravo glasa u Unijskom odboru i pravo glasa u svetskoj Crkvi i koji je član Izvršnog odbora Generalne konferencije po službenoj dužnosti) ta jedinica i njen izabrani vođa mogu biti podložni sledećim disciplinskim merama:
   • Opomena – Glasanjem proste većine Izvršnog odbora Generalne konferencije, unijske organizacije/organizacije unija crkava koje su u saglasnosti sa odlukama Izvršnog odbora Generalne konferencije i/ili odlukama Generalne konferencije u zasedanju ali su preduzeli postupke koji nisu u saglasnosti sa postupanjem Crkve koje je određeno Ustavom i Statutom Generalne konferencije i/ili Radnim pravilnikom Generalne konferencije mogu biti „opomenuti“. Dobijanje „opomene“ se uopšteno odnosi na neusaglašene jedinice i nema nameru da označi pojedince za dalje akcije ili spominjanje.
   • Javni ukor – Glasanjem proste većine Izvršnog odbora Generalne konferencije, predsedniku unija/unija crkava koje nisu u saglasnosti sa odlukama Izvršnog odbora Generalne konferencije i/ili odlukama Generalne konferencije u zasedanju, uključujući i Radni pravilnik, koji je izglasao Izvršni odbor Generalne konferencije i/ili Generalna konferencija u zasedanju, može biti dat javni ukor. Na spisku prisutnih, koji je sastavni deo agende svakog Prolećnog i Godišnjeg sastanka Izvršnog odbora Generalne konferencije, imena pojedinaca koji predstavljaju ukorene jedinice  biće označena i javno spomenuta u uvodnom delu sastanka.
   • Predloženi za smenjivanje s razlogom i podvrgnuti primeni Pravilnika – Ako se neusaglašenost nastavi i posle javnog ukora, odgovarajući Odbor za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije*, na osnovu ranijih odluka Izvršnog odbora Generalne konferencije i/ili odluka Generalne konferencije u zasedanju, imaće ovlašćenje da razmotri i predloži Administrativnom odboru Generalne konferencije, službenicima Generalne konferencije, svim divizijskim službenicima, i Izvršnom odboru Generalne konferencije na godišnjem zasedanju da donese konačnu odluku i primene postojeći Radni pravilnik i uputstva Generalne konferencije radi smene predstavničkog člana „s razlogom“, dvotrećinskom većinom glasova. – Statut Generalne konferencije, član XIII, deo 1. c i f, i pravilo GC B 95.

U slučaju da jedinice koje su bile „opomenute“ ili da predsednik koji je „ukoren“ preduzmu mere za uspostavljanje usaglašenosti sa postupanjem Crkve kakvo je određeno Ustavom i Statutom Generalne konferencije, Radnim pravilnikom Generalne konferencije i izglasanim odlukama Izvršnog odbora Generalne konferencije i/ili Generalne konferencije u zasedanju, odgovarajući Odbor za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije* preporučiće Administrativnom odboru Generalne konferencije da tim jedinicama ili njihovom predsedniku Izvršni odbor Generalne konferencije vrati status redovnih članova. U slučaju da jedinice koje su bile „opomenute“ ili „ukorene“ ostanu neusaglašene sa izglasanim odlukama Izvršnog odbora Generalne konferencije i/ili Generalne konferencije u zasedanju, odgovarajući Odbor za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije* može da predloži Administrativnom odboru Generalne konferencije preuzimanje drugih mera koje su predviđene u Radnom pravilniku i uputstvima Generalne konferencije ili u Ustavu i Statutu Generalne konferencije. Ako organizacija najbliža slučaju nije uspela da reši problem usaglašenosti i ako je Odbor za utvrđivanje usaglašenosti Generalne konferencije* preporučio disciplinske mere, jedino Izvršni odbor Generalne konferencije i/ili Generalna konferencija u zasedanju ima ovlašćenje da primeni date preporuke.

Predsednici oblasti/misija čiji predsednik unije je bio „javno ukoren“ zadržaće pravo glasa, kao što je predviđeno Statutom Generalne konferencije i telo će biti obavešteno da je pozvani član koji se poziva na pravo glasa, legitimni predstavnik oblasti/misije čiji unijski predsednik je javno ukoren zbog problema neusaglašenosti.

U slučaju da je predsednik unije isključen iz članstva odbora „s razlogom“, drugi članovi Izvršnog odbora Generalne konferencije iz te jedinice će zadržati sva prava bez prozivke ili ukora.

Jedinice koje zatraže ponovno razmatranje odluke Izvršnog odbora Generalne konferencije i/ili Generalne konferencije u zasedanju mogu da to učine putem procedura koje su već predviđene u Radnom pravilniku Generalne konferencije. Procedura traženja vraćanja na razmatranje i „poštovanje i sprovođenje odluka Generalne konferencije u zasedanju i odluka Izvršnog odbora Generalne konferencije“ pokretaće se istovremeno.

Kada okolnosti dozvoljavaju, ova procedura se može koristiti kao model i na ostalim nivoima Crkvene organizacije.**

_______________

*Prema odlukama Adminstrativnog odbora Generalne konferencije donetim 17. jula, 2018 i 14. avgusta, 2018. 

**Kada razmatraju pitanje usaglašenosti, mesne crkve treba da se drže procedure opisane u Crkvenom pravilniku Adventističke crkve.

Dokument je izglasan na Godišnjem zasedanju Generalne konferencije  14. oktobra 2019.

The post Poštovanje i sprovođenje odluka Generalne konferencije u zasedanju i odluka Izvršnog odbora Generalne konferencije first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

IV Internacionalna biblijska konferencija

Rim, Italija

11-21. jun 2018.

Uvod

Četvrta internacionalna biblijska konferencija održana je u Rimu od 11. do 21. juna, pod imenom “Biblijska eshatologija”. Skoro četiri stotine adventističkih teologa, propovednika, nastavnika i crkvenih vođa koji dele duboku posvećenost Pismu i biblijskom pogledu na svet, okupili su se sa svih strana sveta da istraže biblijsku, teološku, istorijsku, etičku, misiološku i naučnu perspektivu eshatologije. Cilj konferencije je bio da se reafirmiše i istraži biblijska eshatologija, podstakne zajedništvo i jedinstvo i da se osveži osećaj o vremenu u kojem živimo kako bi bolje služili Gospodu i Njegovoj crkvi. Mi smo bili duhovno i intelektualno obogaćeni kroz istraživanje Svetog pisma i bogosluženje, molitve, predavanja, diskusije i edukativne posete značajnim biblijskim, istorijskim i arheološkim mestima.

Kao adventisti sedmog dana, mi smo podstaknuti dubokim ličnim ubeđenjem o bliskosti Hristovog drugog dolaska kao doslovnog, vidljivog, ličnog i sveopšteg događaja. Mi smo veoma svesni izazova koji su upućeni istoricističkom pristupu biblijskoj eshatologiji. Ovi izazovi uključuju preterističke, futurističke i idealističke pristupe Knjizi proroka Danila i Otkrivenju, naučnu kosmologiju koja razvija skepticizam prema božanskom natprirodnom rešavanju problema greha i smrti, i spekulacije o stvarima koje nisu otkrivene.

Izjava o potvrđivanju

Posvećeni principima sola i tota scriptura, ovim potvrđujemo da Crkva adventista sedmog dana (Hrišćanska adventistička crkva), podignuta u ispunjavanju biblijskog proroštva pri kraju svetske istorije, ima eshatološku perspektivu kao integralni deo svoje teologije, poruke i misije.

Mi potvrđujemo da eshatologija ima svoj izvor u trojedinom Bogu. Kada je ispunjeno prorečeno vreme, Bog je poslao svog Sina Isusa Hrista da bi nas otkupio i usvojio kao svoju decu (Galatima 4, 4-5) i unapredio svoj Plan spasenja koji će kulminirati u slavnoj Hristovoj vladavini nakon Njegove Parusije (drugog dolaska, prim. prevodioca)

Mi potvrđujemo da je Isus Hristos svojim životom, smrću i vaskrsenjem centar naše eshatološke nade. Kroz Svetoga Duha, On potvrđuje svakog pojedinačnog vernika kao dete Božje i naslednika dok sa nestrpljenjem čeka oslobođenje (Rimljanima 8, 14-25). Kroz Svetoga Duha, Isus vodi svoju Crkvu da ispravno razume i tumači Pismo u vezi ispunjena svoje misije i vodi nas ka radosnoj poslušnosti Njegovoj Reči.

Mi potvrđujemo da biblijska eshatologija predstavlja Božje istorijsko i potpuno rešavanje problema nastalih ulaskom greha u svemir.

Mi potvrđujemo da u biblijskoj eshatologiji Bog potvrđuje svoja obećanja i hrabri Njegov narod da živi smisleno u svetlosti eshatona.

Mi potvrđujemo istorijsku tačnost biblijskih izveštaja o Stvaranju, padu u greh i globalnom Potopu kao suštinskih za pravilno razumevanje biblijske eshatologije.

Mi potvrđujemo da apokaliptične knjige proroka Danila i Otkrivenja predstavljaju osnovu za razumevanje biblijske ehstologije i da je istoricistički metod ispravan pristup u njihovom tumačenju.

Mi potvrđujemo poruku tri anđela iz Otkrivenja 14. glave, sa svojim povezanim istinama o večnom Jevanđelju, Hristovoj službi u Nebeskoj svetinji, zapovestima Božjim uključujući sedmi dan Subotu, svedočanstvu Isusovom, predadventnom sudu, drugom dolasku Hrista da vaskrsne i oslobodi svoj narod sa Zemlje, milenijumu na Nebu, konačnom sudu nad grehom i grešnicima sa njihovim uništenjem u jezeru ognjenom koje je druga smrt, i Božjim obnavljanjem Zemlje kao večnog doma za Njegovu decu.

Mi potvrđujemo da smo odgovorni da brinemo za Božja dela stvaranja, uključujući naše telo kao hram Svetoga Duha, i da odsjajujemo Božji karakter ljubavi prema svim ljudima, podstičući ih da prihvate poslednju poruku nade za umirući svet.

Misiološke implikacije

Svi vernici Adventističke crkve treba da dele sa svetom ovu eshatološku viziju. Usred povećanog skepticizma  prema ovoj nadi u budućnost i uzaludnih pokušaja da se izgradi raj na Zemlji, prihvatamo izazov objavljivanja ove biblijske eshatologije unutar naših različitih konteksta i posvećujemo se radu u pronalasku delotvornih pristupa u susretu sa ovim izazovima.

Izjava je izglasana 20. juna 2018 godine u Rimu na IV Internacionalnoj  biblijskoj konferenciji

The post Izjava o biblijskoj eshatologiji first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Izjavu o transrodnosti ili rodnoj disforiji izglasao je izvršni odbor Hrišćanske adventističke crkve tokom svog godišnjeg Prolećnog sastanka.

Ted Vilson, predsednik Hrišćanske adventističke crkve, kao predsedavajući ovog sastanka se zalagao da se ova izjava izglasa „uz podrazumevane moguće fine korekcije tu i tamo da bi ta izjava bila što manje apstraktna.“ On je nastavio: „Poslednje što želimo je da odbijamo ljude od Hrista i naše Crkve. Mi želimo da ih dovedemo do podnožja krsta i Hristove blagodati koja podstiče promene u čoveku.“

Odbor za pitanja etike pri Institutu za istraživanje Biblije, na čelu sa Ekhardom Milerom, pomoćnim direktorom ovog instituta, zajedno sa etičarima, biblijskim misliocima, teolozima, sociolozima, psiholozima i članovima medicinske zajednice, zadužen je da sastavi ovu izjavu.

„Izjava o transrodnosti“

Sve veća svest o potrebama i izazovima koje transrodni muškarci i žene doživljavaju i porast predmeta diskusija u vezi transrodnosti kao sve istaknutijih u društvu širom sveta podstiču značajna pitanja ne samo za one koji su pod uticajem fenomena transrodnosti već i za Hrišćansku adventističku crkvu. Iako borbe i izazovi onih koji se identifikuju kao transrodne osobe imaju neke zajedničke elemente sa borbama i izazovima svih ljudskih bića, mi prepoznajemo jedinstvenost njihove situacije i ograničenja naših saznanja u vezi posebnih slučajeva. Ipak, mi verujemo da Biblija daje principe kojima transrodne osobe i Crkva mogu da se rukovode i savetuju, a koji prevazilaze ljudske konvencije i kulturu.

Fenomen transrodnosti

U savremenom društvu, rodni identitet tipično označava „javnu (obično legalno prepoznatu) životnu ulogu kao dečaka ili devojčice, muškarca ili žene,“ dok se pol odnosi „na biološke pokazatelje muškog ili ženskog bića.“[1] Rodna identifikacija se obično izjednačava sa biološkim polom neke osobe prilikom rođenja. Međutim, do neslaganja može doći na fizičkom i/ili mentalno-emocionalnom nivou.

Na fizičkom nivou dvoznačnost genitalija može biti posledica anatomskih i fizioloških abnormalnosti tako da ne može jasno da se utvrdi da li je dete muško ili žensko. Ova dvoznačnost anatomske polne razlike se često zove hermafroditizam ili interseksualizam.[2]

Na mentalno-emocionalnom nivou do neslaganja dolazi kod transrodnih osoba čija je polna anatomija jasno muška ili ženska ali koji se identifikuju sa suprotnim rodom u odnosu na svoj biološki pol. Oni sebe mogu da opišu kao zarobljeni u pogrešnom telu. Transrodnost, ranije klinički dijagnostifikovana kao „poremećaj rodnog identiteta“ a sada pod nazivom „rodna disforija“, može se shvatiti kao opšti izraz koji opisuje raznovrsne načine na koje pojedinci svoj rodni identitet tumače i izražavaju drugačije od onih koji određuju rod na osnovu biološkog pola.[3] „Rodna disforija se ispoljava na razne načine, uključujući i jake želje osobe da se prema njoj ophodi kao prema drugom rodu ili da se oslobodi svojih polnih karakteristika, ili kroz snažno uverenje da osoba ima osećanja ili reakcije tipične za drugi rod.“[4]

Usled savremenih trendova odbacivanja biblijskog dvojnog roda (muški i ženski) i zamenom rastućeg spektra vrsta rodova, izvesni izbori koji mogu biti podstaknuti transrodnim stanjem počeli su da se smatraju i prihvaćenim u savremenoj kulturi. Međutim, želja da se promeni ili živi kao osoba drugog roda može kao posledicu da ima biblijski neodgovarajuće životne izbore. Rodna disforija može, na primer, da rezultuje oblačenjem odeće suprotnog pola,[5] operacijom promene pola i željom za bračnom vezom sa osobom istog biološkog pola. S druge strane, transrodne osobe mogu tiho da pate, živeći u celibatu ili u braku sa bračnim partnerom ili partnerkom suprotnog pola.

Biblijski principi vezani za seksualnost i fenomen transrodnosti

S obzirom na to da se fenomen transrodnosti mora proceniti na osnovu Biblije, sledeći biblijski principi i učenja mogu pomoći zajednici vernika da se prema ljudima sa rodnom disforijom postave na biblijski i hristoliki način:

1. Bog je čovečanstvo stvorio kao dve osobe koje se prepoznaju kao muško i žensko u smislu roda. Biblija rod nerazdvojno vezuje za biološki pol (1. Mojsijeva 1,27; 2,22-24) i ne pravi razliku između to dvoje. Božja Reč afirmiše dopunjavanje kao i jasno razlikovanje između muškarca i žene prilikom stvaranja. Izveštaj o stvaranju iz 1. Mojsijeve je osnova za sva pitanja o ljudskoj seksualnosti.
2. Iz biblijske perspektive, ljudsko biće je psihosomatska celina. Na primer, Biblija stalno naziva celovitost ljudskog bića duša (1. Mojsijeva 2,7, Jeremija 13,17; 52,28-30; Jezekilj 18,4; Dela 2,41; 1. Korinćanima 15,45), telo [u smislu putenosti] (Efescima 5,28; Rimljanima 12,1-2; Otkrivenje 18,13), telo (1. Petrova 1,24) i duh (2. Timotiju 4,22; 1. Jovanova 4,1-3). Tako, Biblija ne odobrava dualizam u smislu razdvajanja nečijeg tela i ličnog doživljaja seksualnosti. Osim toga, u Bibliji nije predviđen besmrtni deo ljudi zato što je samo Bog besmrtan (1. Timotiju 6,14-16) i On će tu besmrtnost darovati prilikom prvog vaskrsenja onima koji veruju u Njega (1. Korinćanima 15,51-54). Dakle, Bog je zamislio da ljudska bića budu nepodeljeni polni identiteti, a polni identitet ne može biti nezavisan od nečijeg tela. Prema Bibliji, naš rodni identitet, prema Božjoj zamisli, određen je našim biološkim polom prilikom rođenja (1. Mojsijeva 1,27; 5,1-2; Psalam 139,13-14; Marko 10,6).
3. Biblija, međutim, priznaje da je zbog pada u greh (1. Mojsijeva 3,6-19) celo ljudsko biće – to znači, naše mentalne, fizičke i duhovne sposobnosti – pod uticajem greha (Jeremija 17,9; Rimljanima 3,9; 7,14-23; 8,20-23; Galatima 5,17) i Bog treba da ga obnovi (Rimljanima 12,2). Naše emocije, osećanja i opažanja nisu potpuno pouzdani pokazatelji Božjeg dizajna, ideala i istine (Priče Solomunove 14,12; 16,25). Potrebno nam je Božje vođstvo kroz Bibliju da bismo odredili šta je u našem najboljem interesu i kako da živimo prema Njegovoj volji (2. Timotiju 3,16).
4. Činjenica da neki pojedinci tvrde da je njihov rodni identitet neusklađen sa njihovim biološkim polom otkriva ozbiljnu dihotomiju. Ova skrhanost ili nevolja, bilo da se oseća ili ne, izraz je štetnog uticaja greha na ljude i može da ima razne uzroke. Iako sama rodna disforija nije suštinski grešna, ona može da dovede do grešnih izbora. Ona je još jedan pokazatelj da su, na ličnom nivou, ljudi učesnici velike borbe.
5. Sve dok su transrodne osobe posvećene usklađivanju svog života sa biblijskim učenjem o seksualnosti i braku oni mogu biti članovi Hrišćanske adventističke crkve. Biblija jasno i dosledno bilo kakvu seksualnu aktivnost van heteroseksualnog braka identifikuje kao greh (Matej 5,28.31-32; 1. Timotiju 1,8-11; Jevrejima 13,4). Alternativni seksualni načini života su grešna iskrivljenja Božjeg dobrog dara seksualnosti (Rimljanima 1,21-28; 1. Korinćanima 6,9-10).
6. S obzirom na to da Biblija ljudska bića smatra kompletnim entitetima i ne pravi razliku između biološkog pola i rodnog identiteta, Crkva snažno upozorava transrodne osobe da ne idu na operaciju promene pola i da ne ulaze u bračni odnos ako su se podvrgle takvoj proceduri. Iz biblijskog holističkog ugla sagledavanja ljudske prirode, potpuni prelaz iz jednog u drugi rod i postizanje celokupnosti polnog identiteta ne može se očekivati u slučaju operacije promene pola.
7. Biblija traži od Hristovih sledbenika da vole sve ljude. S obzirom na to da su stvoreni po Božjem obličju, prema njima se mora postupati dostojanstveno i s poštovanjem. To podrazumeva i transrodne osobe. Podsmevanje, zlostavljanje ili nasilništvo prema transrodnim osobama nije u skladu sa biblijskom zapovesti „Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe“ (Marko 12,31).
8. Crkva kao zajednica Isusa Hrista je zamišljena kao sklonište i mesto nade, brige i razumevanja za sve koji su zbunjeni, koji pate, koji su usamljeni, jer „trske stučene neće prelomiti i svještila zapaljena neće ugasiti“ (Matej 12,20). Svi ljudi su pozvani da dolaze u Hrišćansku adventističku crkvu i da budu deo zajednice njenih vernika. Oni koji su njeni članovi mogu u potpunosti da učestvuju u crkvenom životu sve dok u prihvataju poruku, misiju i vrednosti ove crkve.
9. Biblija objavljuje radosnu vest da seksualni gresi koje su učinili heteroseksualci, homoseksualci, transrodne osobe ili drugi mogu biti oprošteni, a njihovi životi mogu biti preobraženi kroz veru u Isusa Hrista (1. Korinćanima 6,9-11).
10. Oni koji doživljavaju nesklad svog biološkog pola i rodnog identiteta ohrabruju se da slede biblijske principe u suočavanju sa svojom nevoljom. Oni se pozivaju da razmišljaju o Božjem originalnom planu čistote i seksualne vernosti. Pripadajući Bogu, svi su pozvani da Ga svojim telima i izborom načina života poštuju (1. Korinćanima 6,19). Zajedno sa svim vernicima, transrodne osobe su ohrabrene da čekaju Boga i nudi im se punina božanskog saosećanja, mira i blagodati kroz očekivanje Hristovog skorog povratka kada će svi istinski Hristovi sledbenici biti u potpunosti obnovljeni prema Božjem idealu.

[1] Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, 5th ed. (DSM-5TM), edited by the American Psychiatric Association (Washington, DC: American Psychiatric Publishing, 2013), 451.

[2] Osobe rođene sa dvoznačnim genitalijama mogu ili ne mogu da imaju korist od korektivnog hirurškog tretmana.

[3] Videti DSM-5TM, 451–459.

[4] Ova rečenica je deo jednog sažetog rezimea o rodnoj disforiji radi predstavljanja DSM-5TM objavljenog 2013. godine: https://www.psychiatry.org/File%20Library/Psychiatrists/Practice/DSM/APA_DSM-5-Gender-Dysphoria.pdf (postojalo na tom linku 11. aprila 2017.)

[5] Oblačenje odeće suprotnog  pola, koje se naziva i transvestitsko ponašanje, zabranjeno je u 5. Mojsijevoj 22,5.

17. april 2017, Silver Spring, Merilend, SAD

The post Izjava o transrodnosti first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Iz tog razloga je značajno da se okupimo u zajedničkoj molitvi, planiranju i glasanju za formalne pravilnike i uputstva. To obezbeđuje jedan okvir koji pomaže održanju našeg zajedništva kao ljudi, ujedinjenih u jednoj proročkoj misiji i poruci. To nije nešto što treba da doživimo na površan način ili da ignorišemo. Umesto toga, to predstavlja naše najbolje napore kao planetarnog tela da budemo odani Bogu i napredujemo zajedno.

Da bi bilo koja organizacija mogla da funkcioniše efikasno, njeni članovi moraju povremeno da ostave po strani svoja lična mišljenja i daju prednost onome što je dobro i zdravo za veći deo tela. Kao nesavršena bića, mi možemo da očekujemo da se dešavaju greške. Bog je naš nepogrešivi Vođa, ali Njegovi sledbenici Ga neće uvek razumeti. Povremeno, pojedinci ili organizacije će delovati van izglasanog crkvenog Pravilnika o radu. Ponekad se to dešava slučajno; ponekad namerno (pa čak možda i sa veoma dobrim namerama). Ali Pravilnik o radu ima dobro definisane procedure koje treba sprovesti kad neki pojedinac ili entitet oseća potrebu za izuzećem iz Pravilnika o radu ili drugih izglasanih delovanja Crkve. Kad bilo koji entitet odluči da „deluje samostalno,“ celo telo Crkve pati i rasipa se. Ako se ovim pojavama ne pozabavimo, one mogu dovesti do optužbi za nepravedno postupanje i mogu da podriju jedinstvenu misiju Crkve.

Šta treba da radi crkvena porodica kad se ovako nešto dešava? Da ignoriše tu situaciju, da moli Boga da problem jednostavno nestane? Da se momentalno aktivira i zahteva povinovanje? Ili možda postoji neki uravnoteženiji način na koji možemo jedni druge da smatramo odgovornim i da radimo zajedno za naše zajedničko dobro?

Nakon dosta molitve, konsultacija i diskusija

PREPORUČENO  JE

1. Da se usvoje sledeći koraci pomirenja sa entitetima koji su, izgleda, prevideli ili ignorisali biblijske principe izražene u Osnovnim verovanjima, izglasanim načinima delovanja ili Pravilnikom o radu Crkve

a)Slušajte i molite se.

i) Ovaj korak počinje kad izvršni službenici ili rukovodeće telo postanu svesni očiglednog razloga za brigu u vezi delovanja podružnog entiteta. Izvršni činovnici treba tada se se sastanu sa vođama tog podružnog entiteta. Na taj način će biti pružena prilika za zajedničku molitvu i uzajamno slušanje.

b) Konsultacije sa većom grupom ljudi.

i) Ako je utvrđeno da postoji potreba za daljom diskusijom, izvršni činovnici sledećeg višeg organizacionog nivoa treba, nakon konsultacija sa tim entitetom, da oforme veću grupu radi diskusije o postojećem problemu. Ta grupa – uključujući laike, pastore i administratore iz tog entiteta kao i šire Crkve – treba da se sastane bar dva puta u periodu od šest meseci. Na taj način će biti pružena prilika za uzajamno slušanje, zajedničku molitvu i proučavanje Božje volje iz Njegove Reči i iz Duha proroštva. Treba uložiti svaki napor i odvojiti dovoljno vremena za lične posete, otvorene konsultacije, sastanke i forume za dijaloge.

ii) Ako je sporna pojedinost kritično vremenski osetljiva (kao u slučaju kad se neki entitet priprema da uzme neovlašćenu pozajmicu koja kasnije ne može da se poništi), izvršni odbor, u konsultaciji sa prvim sebi nadređenim organizacionim nivoom, može da da ovlašćenje za izmenu vremenskog okvira.

iii) Izvršni službenici koji su oformili veću grupu treba svoje rukovodeće telo i izvršne službenike sa prvog njima nadređenog organizacionog nivoa redovno da izveštavaju o tim diskusijama.

c) Pišite pastoralna pisma.

i) Ako ni nakon šest meseci diskusije o nekoj pojedinosti još nema rešenja, izvršni službenici prvog sledećeg nadređenog organizacionog nivoa treba da pišu pastoralna pisma ohrabrenja izvršnim službenicima i rukovodećem telu tog entiteta da vode svoju organizaciju tako da ona bude verna biblijskim principima izraženim u Osnovnim verovanjima, izglasanim načinima delovanja i Pravilniku o radu Crkve.

d) Slušajte i molite se ponovo.

i) Ako ova pisma i dalje ne doprinose rešavanju problema, izvršni službenici prvog sledećeg nadređenog organizacionog nivoa treba ponovo da se sretnu sa izvršnim službeniciam i rukovodećim telom entiteta koji ima problem da bi ih podstakli i ohrabrili da ponovo razmotre situaciju (osim ako nije odobrena izmena vremenskog okvira kao u gore navedenom koraku b). Oni takođe treba da zahtevaju priliku da se ponovo susretnu sa grupom koja je oformljena radi tog problema.

d) Započnite drugu fazu pomirenja.

i) Ako, iz nekog razloga, gore navedeni procesi molitve i konsultacija ne dovode do rešenja problema, izvršni odbor prvog sledećeg nadređenog organizacionog nivoa treba da razmotri rezoluciju o sukobu procedura o kojima se govori u preporuci 2. ispod.

ii) Radi biblijskih principa izraženih u obliku Osnovnih verovanja ili izglasanih načina delovanja i Priručnika o radu koji važe na nivou celog sveta, umešaće se i Generalna konferencija.

PREPORUČENO JE

2. Zahtevati od Administrativnog odbora Generalne konferencije da na godišnjem zasedanju 2017. godine preporuči proceduralne korake koje treba ostvariti u slučaju da primenom gore preporučenih procedura pod 1. ne dođe do razrešavanja sukoba.

Nakon odobrenja ovog dokumenta, čak iako pun proces još nije potpuno prepoznat ni odobren, entiteti imaju ovlašćenje da primene ovaj proces u slučajevima nepridržavanja biblijskih principa izraženih u Osnovnim verovanjima, izglasanim načinima delovanja ili Pravilnicima o radu Crkve i da naprave izveštaj za svoju diviziju ili, u slučaju da se radi o instituciji Generalne konferencije kroz Administrativni odbor Generalne konferencije, na sledećem godišnjem zasedanju Izvršnog odbora Generalne konferencije.

Iako će povremeno biti potrebne rezolucije sukoba, porodica Hrišćanske adventističke crkve i njene organizacione jedinice se pozivaju da budu deo proročkog pokreta za kraj vremena koji svojom porukom nade i spasenja doseže sve jezike, kolena, narode i plemena po celom svetu. Privilegija je biti deo crkvene porodice koja nosi „bremena jedan drugog“ (Gal. 6,2), čiji su članovi „blagi, milostivi, praštajući jedan drugom“ (Ef. 4,32) i koji teže zajedničkom radu „da i svet veruje“ (Jovan 17,21).

„Da, dođi, Gospode Isuse.“ (Otkr. 22,20)

Ovaj dokument je izglasan 11. oktobra 2016. godine na Zasedanju Generalne konferencije Hrišćanske adventističke crkve u Silver Springu, u Merilendu, SAD.

The post Jedinstvo u misiji: procedure u crkvenom pomirenju first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Bog je ljubav. Njegova vlast u univerzumu bazirana je na dobrovoljnoj poslušnosti Njegovih stvorenja, izazvanoj Njegovim veličanstvenim dobročinstvom. (1) Jedino vera koja počiva u srcu ljudi (2) i jedino dela pokrenuta ljubavlju (3) su ona koja Bog prihvata. Ljubav međutim, ne podleže civilnim zakonima. Ona se ne može pokrenuti naredbom, niti održati statutom. Zbog toga, napori da se vera uokviri zakonodavstvom, su po svojoj prirodi u suprotnosti sa principima prave religije, i na taj način u suprotnosti sa Božjom voljom. (4)

Bog je postavio naše praroditelje na ovoj zemlji i dao im je moć da biraju između dobra i zla. (5) Potonje generacije rođene na ovom svetu, dobile su istu mogućnost. Ta sloboda izbora, dar od Boga, ne bi trebalo da bude narušena od strane čoveka.

Odgovarajući odnos između religije i države je bio najbolje prikazan kroz život našeg Spasitelja i primera, Isusa Hrista. Kao jedno lice Božanstva, Isus je pokazivao, bez premca, autoritet na zemlji. On je imao Božanski uvid (6), silu (7) i sveto pravo. (8) Ako je iko u istoriji sveta, imao pravo da primorava druge, da ga slave, kako im zapoveda, to je onda Isus. Pa ipak, Isus nikada nije koristio svoju silu niti prisilu da unapređuje Jevanđelje. (9) Njegovi sledbenici se pozivaju da slede Njegov primer.

Hrišćanska adventistička crkva, od svog nastanka pokušavala je da sledi Hristov primer, zastupajući slobodu savesti kao integralni deo svoje evanđeoske misije. Kako se uloga Crkve u društvu širila, tako je prikladno, uspostavljala principe koji upravljaju našom Crkvom u kontaktima sa vlastima u državama u kojima delujemo.

Sloboda savesti

Centralni deo naše adventne poruke je oslanjanje na verovanje da sloboda savesti mora biti svima data. Sloboda savesti obuhvata slobodu vere i slobodu praktikovanja religioznog opredeljenja po izboru, ili slobodu neverovanja. Mi smo posvećeni za napredak pravne i političke zaštite religioznih sloboda i pružamo podršku širokog tumačenja nacionalnih i internacionalnih prava koji garantuju zaštitu ove slobode. (10)

Kao adventistički hrišćani priznajemo legitimnu ulogu organizovane vlasti u društvu. (11) Mi podržavamo pravo države da zakonima vlada u sekularnim stvarima i podržavamo saglasno takve zakone. (12) Kada se suočavamo sa situacijom u kojoj je državni zakon u suprotnosti sa biblijskim učenjem, onda se radije usklađujemo sa biblijskim nalogom, po kome prvenstveno treba da poštujemo Boga a ne čoveka. (13)

Adventistička posvećenost slobodi savesti prepoznaje da postoje granice te slobode. Religiozna sloboda može samo postojati u kontekstu zaštite legitimnih i jednakih prava drugih u društvu. Kada društvo ima bitan interes, kao što je zaštita svojih građana od neposredne opasnosti, ona može legitimno ograničiti religiozne prakse. Takvo ograničavanje bi trebalo vrlo pažljivo sprovesti, na način da se ograničenje religioznih praksi malo smanji, a da se ipak zaštite oni koji su ugroženi. Ograničenje slobode savesti sa ciljem da se zaštiti društvo od hipotetičkih opasnosti, ili nametanje socijalnih i religioznih konformiteta putem zakonskih mera, kao što je uspostavljanje nedeljnog zakona, ili drugih državnih verskih svetkovina, nisu legitimna ograničenja slobode.

Adventisti su pozvani da stoje za principe slobode savesti u ime svih naroda. Pokazujući ljubav prema drugima (14) mi moramo da budemo spremni da radimo u ime onih grupa čije slobode savesti su neprimereno povređene od strane državnih vlasti. Takav posao može da rezultira ličnim i korporativnim gubitkom. To je cena koju moramo biti spremni da platimo ako želimo da sledimo našeg Spasitelja koji je stalno govorio u ime podcenjenih i ugnjetavanih. (15)

Učešće u vlasti

Hrišćanska adventistička crkva je svesna duge istorije učešća Božjih ljudi u civilnim poslovima. Josif je zadobio civilnu moć u Egiptu. (16) Na sličan način, Danilo je napredovao u vlasti u Vavilonu a rezultat njegovog rada vidio se u napredovanju države. (17) U crkvenoj istoriji, adventisti su se udruživali sa drugim religioznim i sekularnim organizacijama kako bi vršili uticaj na civilne vlasti da ukinu ropstvo i da unaprede delo verskih sloboda. Religiozni uticaj nije uvek rezultirao poboljšanjem društva – verska progonstva, verski ratovi i bezbrojni primeri socijalnih i političkih suzbijanja, počinjenih po nalogu verskih ljudi, potvrđuje opasnosti koje postoje, kada se sredstva države koriste za napredak religijskih ciljeva.

Rast Hrišćanske adventističke crkve je rezultirao odgovarajućim rastom naše sposobnosti da vršimo politički uticaj u nekim delovima sveta. Taj politički uticaj, sam po sebi, nije problematičan. U stvari, adventisti treba da teže da služe na pozicijama civilnog rukovodstva. (18) Ipak, moramo ostati uvek svesni opasnosti koje su povezane sa verskim uticajem na civilne poslove, da bismo uporno izbegavali takve opasnosti.

Kada adventisti postanu vođe, ili kada vrše uticaj na šire društvo, to bi trebalo da čine na način u skladu sa Zlatnim pravilom. (19) Zbog toga bi trebalo raditi na uspostavljanju snažnih verskih sloboda za sve, i ne bi trebalo koristiti uticaj na političke i građanske lidere, za unapređenje svoje vere ili ograničavanje vere drugih. Adventisti treba ozbiljno da shvate građanske odgovornosti. Mi bismo trebali da učestvujemo u raspoloživom procesu izbora, glasanjem, kada je to moguće uraditi u čistoj savesti, (20) i da delimo odgovornost u izgradnji naših društava. Međutim, adventisti ne bi trebalo da postanu preokupirani politikom, ili da koriste propovedaonicu ili naše publikacije da bi unapredili političke teorije. (21)

Adventisti koji su građanski lideri moraju nastojati da se pridržavaju najviših standarda hrišćanskog ponašanja. Kao Danilo modernih dana, Bog će ih voditi i njihova vernost Bogu će nadahnuti njihove zajednice.

Predstavljanje Crkve u vlastima i međunarodnim telima

Tokom istorije Božjeg naroda, Bog je smatrao podesnim da delegira pojedince da predstavljaju Njegovu poruku vladarima tog vremena. Avram, (22) Josif, (23) i Mojsije (24) su direktno bili pred faraonom u svoje vreme. Jestirino prisustvo u dvoru cara Asvira rezultiralo je spasenjem Božjeg naroda od uništenja. (25) Danilo je bio prvo u službi Vavilona (26), a kasnije Kira Persijanca i Darija Miđanina. (27) Pavle je nosio Jevanđelje vladajućoj klasi u Rimskoj imperiji. (28) Na sličan način, mnogi veliki reformatori su stajali pred vladarima i posredovali. Toga radi, bili bismo nemarni ako ne bismo nastojali da predstavljamo Hrista liderima ovog sveta, u našem sadašnjem vremenu.

Zaista, adventisti su pozvani da budu glas za slobodu savesti na ovom svetu. (29) Sastavni deo ove misije je razvijanje odnosa sa privremenim vladarima. (30) Da bi se to postiglo, Hrišćanska adventistička crkva imenuje predstavnike u vladama i međunarodnim telima, koje imaju uticaj na zaštitu verske slobode. Ovaj posao se mora posmatrati kao posao od suštinske važnosti za našu evanđeosku misiju, i treba da bude praćen neophodnim sredstvima, da bi se naše predstavljanje pokazalo u najboljem svetlu.

Očekivanja od vlasti

Vlasti su osnovane da služe potrebama onih kojima upravljaju. Kao takve, one moraju da obezbede zaštitu osnovnih ljudskih prava, uključujući slobodu savesti. Država mora nastojati da izgradi zajednice sa javnim redom, javnim zdravstvenim sistemom u čistom okruženju i atmosferi koja neopravdano ne sprečava sposobnosti svojih građana da osnivaju porodice, i slobodno istražuju aspekte ljudskosti. Odgovornost je države da nastoji da eliminiše diskriminaciju na osnovu rase, etničke pripadnosti, socijalne klase, religijskog, političkog uverenja i pola, i da garantuje svojim stanovnicima jednak i nepristrasan pristup pravosuđu. Države imaju odgovornost ne samo da zaštite sve one koji žive u okviru njihovih granica, već i da rade na zaštiti ljudskih prava u međunarodnoj zajednici i da pruže utočište za ljude koji beže od progonstva.

Prihvatanje državnog finansiranja

Adventisti su dugo raspravljali da li Crkva i njene institucije treba da prihvate državno finansiranje. S jedne strane, Crkva je učila da se Gospod nalazi i u srcima onih koji su u civilnoj vlasti, i da prihvatanjem državnog finansiranja, Crkva ne treba da izgradi barijere koje bi odsekle pomoć za unapređenje Njegovog dela. (31) S druge strane, Crkva upozorava protiv ujedinjenja Crkve i države. (32)

Tako kada zakoni države dozvoljavaju državnu pomoć crkvama i njihovim institucijama, naši principi dozvoljavaju prihvatanje sredstava, koja nisu propraćena uslovima koji sprečavaju našu sposobnost da slobodno ispovedamo svoju veru, da zapošljavamo samo adventiste, da zadržimo upravljanje od strane adventista, i da se pridržavamo bez kompromisa načela izraženih u Bibliji i spisima Elen Vajt. Pored toga, da bi se izbegla zajednica Crkve i države, državne fondove ne treba prihvatati kao platu za verske aktivnosti, kao što su bogosluženja, evangelizacije, objavljivanje religijskih tekstova, ili za plate onih koji rade u crkvenoj administraciji ili u službi Jevanđelja,osim za pružanje duhovnih usluga onima čiji životi su u potpunosti regulisani od strane države kao i za pružanje usluga neizvodljivih bez državnog učešća. (33)

U slučajevima kada prihvatanje državnih sredstava ne krši principe navedenog, treba pažljivo razmotriti da li državni fondovi treba da budu prihvaćeni. Kontinuirano državno finansiranje, za razliku od jednokratnog finansijskog doprinosa, predstavlja posebnu opasnost. Praktično je nemoguće u tom slučaju, da institucije ne postanu barem delimično zavisne od tekućih državnih finansijskih tokova. Takva državna sredstva su obično praćena nekom vladinom uredbom. Iako taj propis ne mora da krši hrišćanska načela, obično su takvi propisi podložni promenama. U slučaju da se propisi koji regulišu prijem državnih fondova promene, i zahtevaju napuštanje principa opisanih u Bibliji i u spisima Elen Vajt, takva državna sredstva moraju biti odbijena, čak iako kao rezultat toga, institucije moraju biti zatvorene, prodate ili značajno restrukturirane.

Kada adventisti dobiju državna sredstva, moraju upravljati tim sredstvima sa najvećom pažnjom. To znači, striktno poštovanje propisa vezanih za finansiranje i upotrebu rigoroznih računovodstvenih standarda. Ako procedure ne mogu da ispoštuju takvu usklađenost, finansiranje mora biti odbijeno.

U nekim izuzetnim okolnostima, adventisti mogu ostvariti svoje prisustvo u državi samo ukoliko učestvuju u programima koji su kontrolisani od strane države i koji zabranjuju otvoreno svedočenje. Posebna molitva treba da bude upućena, za posledice učešća u takvim programima. Mi treba da razmotrimo da li učešće pomaže vladi u održavanju svoje restriktivne politike, da li je ime Crkve povezano sa rezultatima tih programa, i da li učešće pruža priliku, kako kratkoročno, tako i  dugoročno za širenje Jevanđelja, uključujući trostruku anđeosku poruku. (34)  Mi istrajno moramo da izbegavamo udruživanje Hristovog imena sa režimima koji prigušuju i muče svoje stanovništvo.

Zaključak

Bog je postavio svakog pojedinca na Zemlji sa kapacitetom da određuje i odvaja dobro od zla, pod vođstvom Svetog Duha i u skladu sa Njegovom Rečju. Ova izjava nije osmišljena da predupredi Božanski savet, niti je osmišljena da bude autoritativno tumačenje tog saveta. Umesto toga, izjava služi da obuhvati razumevanje Hrišćanske adventističke crkve u ovom trenutku.

Način na koji adventisti uspostavljaju odnose između Crkve i države, ima značajan uticaj na naše napore širom sveta. Stoga, moramo prići ovoj oblasti sa značajnim mislima i molitvama. Delujući pod vođstvom Svetog Duha, adventisti će nastaviti da se zalažu za principe Jevanđelja i slobode savesti.

(1) „Bog želi od svih svojih stvorenja da služe iz ljubavi, službe koja izvire iz uvažavanja Njegovog karaktera. On ne uživa u prisilnoj poslušnosti. Svima daje slobodu volje, da mogu dragovoljno služiti.“ Elen Vajt – Patrijarsi i proroci, str.34.

(2) Jezekilj 36,26.

(3) 1. Korinćanima 13. poglavlje

(4) Primer drevnog Izraela pod teokratskom vladavinom, ponekad se upotrebljava da se opravdaju moderni napori da se ozakone verska pravila. Takva opravdanja zloupotrebljavaju biblijsko tumačenje. Za relativno kratko vreme istorije ove planete, Bog je koristio posebne metode da sačuva svoju poruku namenjenu svetu. Ove metode su zasnovane na obostranom dogovorenom zavetu između Boga i porodice koja je narasla u relativno mali narod. Tokom ovog perioda, Bog je direktno vladao na način koji nije koristio od tada – iskustvo direktnog Božjeg upravljanja na osnovu obostranog dogovorenog zaveta. Umesto toga, Isus Hristos pokazuje primer odnosa između Crkve i države.

(5) 1. Mojsijeva 3. poglavlje

(6) Jovan 4,17-19.

(7) Jovan 11 poglavlje

(8) 1. Jovanova 2,1.

(9) Naprotiv, Isus je eksplicitno izjavio da Njegovo „carstvo nije od ovog sveta“ stoga Njegovi sledbenici nisu imali zadatak da vrše vlast silom.  Jovan 18,36

(10) Videti na primer Univerzalnu deklaraciju Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, član 18; Konvencija o ljudskim pravima, član 12; Afrička povelja o ljudskim pravima i pravima naroda, član 8; Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 9; Ustav Republike JAR, član 15; Ustav Federativne Republike Brazila, član 5; Ustav Republike Južne Koreje, član 20; Ustav Komonvelta Australije, član 116; Ustav Indije, član 25-28; SAD – prvi amandman.

 (11) 1. Petrova 2,13-17

(12) Rimljanima 13. poglavlje

(13) Dela apostolska 5,29; „Narod Božji će prepoznati ljudsku vlast kao zbir uredbi, i naučiće da joj bude poslušan kao svetoj dužnosti u okviru svoje legitimne sfere delovanja. Ali kada je reč Božja u pitanju, ona se mora priznati kao ona koja je iznad svih ljudskih zakona. „Ovako govori Gospod“ je iznad tvrdnji „ovako govori Crkva“ ili „ovako govori država.“ Hristova kruna treba da se podigne iznad kruna zemaljskih moćnika.“ Elen Vajt, Svedočanstva za crkvu, tom 6, str. 402.

(14) Matej 22,39.

(15) Luka 4,18; Matej 5,1-12; Luka 10,30-37.

(16) 1. Mojsijeva 41,40-57.

(17) Danilo 6,3.

(18) „Da li imaš misli koje se ne usuđuješ da iskažeš? Da ćeš jednog dana stajati pored intelektualnih veličina, da ćeš sedeti u savetodavnom i zakonodavnom savetu, i da ćeš pomoći da se donesu zakoni za narod. Nema ništa loše u ovim težnjama. Svako od vas će ostaviti svoj trag. … Postavite visoke ciljeve i ne štedite snagu da dostignete taj standard.“ Elen Vajt, Osnove hrišćanskog obrazovanja, str. 82.

(19) Čini drugima ono što bi voleo da oni čine tebi. Matej 7,12

(20) „Iako se adventisti pozivaju da izađu na glasanje, oni moraju najpre dobro promisliti.“ Odabrana svedočanstva, tom 2, str.337. Elen Vajt navodi da adventisti ne mogu proizvoljno da glasaju za neku političku partiju, jer na taj način svojim glasom podržavaju te političare, ako pružaju podršku kandidatima koji ne podržavaju versku slobodu.“

(21) Elen Vajt, Osnove hrišćanskog obrazovanja, str. 475.

(22) 1. Mojsijeva 12,15-20.

(23) 1. Mojsijeva 41. poglavlje

(24) 2. Mojsijeva 4-12. poglavlje

(25) Jestira 8. poglavlje

(26) Danilo 3-5. poglavlje

(27) Danilo 1,21; 5,31-6,28.

(28) Dela apostolska 23-26. poglavlje

(29) „Mi ne izvršavamo Božju volju, ako sedimo u miru, ne čineći ništa da očuvamo slobodu savesti.“ Elen Vajt, Svedočanstva za crkvu, tom 5, str. 714.

(30) „Kraljevi, guverneri i savetnici moraju da saznaju istinu kroz svedočenje. To je jedini način na koji svedočenje o svetlosti i istini, može da dopre do ljudi na visokim položajima.“ Elen Vajt, Rivju end Herald, 15. april 1890.

(31) „Sve dok smo na ovom svetu, Duh Božji se zalaže za svet, treba da primamo i pokazujemo naklonost. MI treb da damo svetu svetlost istine kakva je u Svetom Pismu i trba da primimo od sveta ono na šta ih je Bog pokrenuo u korist Njgeovog dela. Bog još nije zatvorio vrata milosti. On još uvek deluje na srca kraljeva i vladara u ime svog naroda. Ta Njegova aktivnost nama, koji smo duboko zainteresovani za verske slobode, pokazuje da Bog pokreće ljude na aktivnosti za unapređenje svog dela.“ Elen Vajt, Svedočanstva za propovednike, str. 197-203.

(32) Ujedinjenje crkve i države nikad nije bilo bliže. Dok izgleda da se svet približava crkvi, u realnosti se dešava suprotno, tj. crkva se približava svetu.“ Elen Vajt, Velika borba str. 297.

(33) Ova kategorija obuhvata kapelane / sveštenike zaposlene od strane države koji treba da pružaju duhovne usluge, služeći onima koji su u vojsci, onima koji su u zatvorima, državnim bolnicama, ili onima čiji su životi na sličan način ograničeni u državnim institucijama ili čiji su životi na sličan način regulisani od strane države.

(34) Otkrivenje 14, 6-12.

Ovaj dokument je usvojen na Savetu međucrkvenih i međuverskih odnosa Generalne konferencije Hrišćanske adventističke crkve u martu 2002. godine. Ovaj dokument je upotrebljen od strane Odeljenja za odnose sa javnošću i versku slobode.

The post Odnosi Crkve i države first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Božanski ideal seksualnosti i braka

Pitanja vezana za ljudsku seksualnost i brak mogu da se sagledaju u njihovom pravom svetlu nasuprot Božjem idealu za čovečanstvo. Božje stvaralačke aktivnosti su kulminirale time što je stvorio čoveka po svom obličju, kao muško i žensko, i uspostavio bračne odnose. Brak kao divni Božanski dar čovečanstvu je zajednica dva fizička pola, koja se ujedinjuju emotivno, duhovno, koji postaju jedno telo, kao što je u Svetom Pismu navedeno. Isus Hristos je potvrdio brak kao monogamnu, heteroseksualnu doživotnu zajednicu ljubavi u zajedništvu između muškarca i žene. Uz to, u Pismu se takva heteroseksualna  zajednica braka, uzdiže kao simbol veze između Božanstva i čovečanstva.

Skladan odnos muškarca i žene u braku, predstavlja mikrokosmos socijalnog jedinstva, koje je poštovano tokom vremena kao osnovni temelj stabilnih društava. Bog je namenio da seksualnost u braku ne služi samo u svrhu opšte reprodukcije, već i da pruži radost, zadovoljstvo i fizičku kompletnost. Istovremeno, ženi i muškarcu koji se u ljubavi dublje upoznavaju može biti povereno dete. Njihovo dete, živo oličenje njihovog jedinstva, raste u atmosferi bračne ljubavi i jedinstva i stiče korist od odnosa sa svakim od prirodnih roditelja.

Monogamna zajednica u braku muškarca i žene potvrđena je kao Božanski temelj porodice i društvenog života, i jedino moralno odgovarajuće intimno seksualno izražavanje. (1)

Neoženjenost i prijateljstvo sa neoženjenima, spada takođe u Božanski dizajn. Pismo, međutim, postavlja razliku između prihvatljivog ponašanja i prijateljskih odnosa i seksualnog ponašanja u braku.

Nažalost, ljudska seksualnost i brak su pokvareni grehom. Prema tome, Biblija se ne fokusira samo na pozitivne aspekte seksualnosti, već i na pogrešne izraze seksualnosti i njihov negativan uticaj na ljude i društvo. Ona upozorava ljude na destruktivna seksualna ponašanja, kao što su blud, preljuba, homoseksualne intimnosti, incest, poligamija. (Videti Matej 19,1-12; 1. Korinćanima 5,1-13; 6,9-20; 7,10-16.39; Jevrejima 13,4; Otkrivenje 22,14.15). Bog poziva ljude da čine ono što je dobro, zdravo i korisno.

Adventistička crkva bezrezervno poštuje čist i častan Božanski ideal, i podržava seksualne odnose unutar heteroseksualnog braka, verujući da je svako snižavanje ovog visokog gledišta, štetno za čovečanstvo. Ona takođe smatra da ideal lepote i čistote braka, onako kako je Bog namenio, treba da bude naglašen. Posredstvom otkupljujuće Hristove aktivnosti, prvobitna svrha braka može biti povraćena, i divno, zdravo iskustvo braka može biti realizovano od strane muškarca i žene koji udružuju svoje živote u procesu doživotne zajednice.

Crkva i društvo

Adventistička crkva smatra da je Bog osnovao da bi objavljivala večno Jevanđelje celom svetu i pozivala sve ljude da budu spremni za drugi Isusov dolazak. Crkva sledi Božju misiju širom sveta. Trenutno, ona edukuje, propoveda, brine se i služi u više od 200 zemalja. Adventistička crkva nema svoju sopstvenu izjavu vere. Ona smatra da njena učenja počivaju na autoritetu same Biblije. Ona, trenutno, sumira ta uverenja u 28 osnovnih verovanja. Jedno od glavnih tačaka za razumevanje Božjeg plana za ljudsko društvo je učenje o „braku i porodici.“ (2)

Adventisti žive, rade i služe u svakom delu sveta. Vernici i institucije preko kojih Crkva ostvaruje Božju misiju, ostvaruju odnose sa svim nivoima ljudske vlasti. Biblija nalaže hrišćanima da budu poslušni zakonima usvojenim od strane civilnih vlasti, i gde god je moguće članovi Crkve i adventističkih organizacija težiće da budu poslušni vlastima, čak iako traže savet o tome kako da reaguju kada su potraživanja vlasti u sukobu sa istinama Biblije i osnovnih verovanja Crkve.

Odnosi crkve sa civilnim zakonodavstvom vezano za homoseksualnost i druga alternativna seksualna ponašanja

Reč Božja prepuna je uputstava i ilustracija i utiče na odnos vernika u odnosu na autoritet i nadležnosti civilne vlasti. Pošto adventistička crkva vrednuje celinu Reči Božje kao svoj krajnji autoritet istine, doktrine i načina života, ona uvek nastoji da odražava u njenom učenju i praksi potpunu poruku Pisma u pogledu odgovarajućih interakcija sa civilnom vlašću. U tom smislu, Crkva periodično nudi savete pojedincima, vođama i crkvenim institucijama kada su zahtevi civilnih vlasti i učenje Biblije, naizgled u suprotnosti. Ovaj dokument se odnosi na rastuće podele između državnih akata u nekim zemljama i verovanja Adventističke crkve o prihvatljivom seksualnom ponašanju.

Navedeni principi, iako nisu sveobuhvatni, uokviruju crkvenu konzistentnu primenu biblijskih istina u društvima i kulturama u kojima deluje i vlastima u državama pred kojima je odgovorna. Ovi principi su posebno važni, kada Crkva ili neka njena organizacija pruža odgovarajući odgovor vlastima na bilo kom nivou, koje pokušavaju da nametnu svoje gledanje Crkvi po pitanju moralno, prihvatljive seksualne prakse.

1. Sve ljudske vlasti postoje zato što im je Bog to dozvolio. Apostol Pavle jasno upućuje kako hrišćani individualno, tako i crkve treba da se dobrovoljno potčine ljudskim vlastima, koje je Bog odredio da čuvaju Bogom dane slobode, promovišu pravdu, čuvaju društveni poredak i brinu se za ugrožene. „Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene. Tako koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj; a koji se suprote primiće greh na sebe. Jer knezovi nisu strah dobrim delima nego zlim. Hoćeš li, pak, da se ne bojiš vlasti, čini dobro, i imaćeš hvalu od nje.”(Rimljanima 13,1-3) U meri u kojoj deluju u saradnji sa vrednostima i principima izraženim u Reči Božjoj, vlasti zaslužuju poštovanje i poslušnost individualnih vernika i Crkve kao celine. Gde god je moguće, hrišćanin adventista, kao pojedinac i crkvena organizacija u datoj državi svojim ponašanjem i izjavama će se pokazati kao lojalni građani, učestvujući u pravima i odgovornostima državljanstva. Osim toga, vernici treba da se mole za one koji sprovode civilnu vlast, “Molim, dakle, pre svega da se čine iskanja, molitve, moljenja, zahvaljivanja za sve ljude, za careve, i za sve koji su u vlasti, da tihi i mirni život poživimo u svakoj pobožnosti i poštenju.” (1. Timotiju 2,1.2) Na taj način vernici mogu da pokazuju vrline carstva Božjeg.
2. Iako su autoriteti ljudskih vlasti potekli od Boga, pretenzije i nadležnosti ljudskih vlasti nikada nisu krajnje definisane za individualnog vernika ili crkvu. I individualni vernici i crkva duguju vrhovnu odanost samom Bogu. U slučajevima, kada su zahtevi civilnih vlasti u suprotnosti sa učenjem Reči Božje, u tumačenju Hrišćanske adventističke crkve, i crkva i njeni članovi su vezani istom Reči i poštuju radije propise Biblije, nego ljudske vlasti – “A Petar i apostoli odgovarajuću rekoše: Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima.” (Dela apostolska 5,29). Ovaj izraz veće odanosti je validan samo u slučajevima kada je zahtev vlasti u suprotnosti sa Biblijom, i ne umanjuje ili ukljanja obavezu Crkve i individualnih vernika da žive potčinjeni civilnim vlastima, po bilo kom drugom pitanju.
3. Zato što vernici i organizovana crkva uživaju Bogom data prava i slobode, ratifikovane od strane civilnih vlasti, oni u potpunosti mogu da učestvuju u procesima koja društva organizuju – organizovani socijalni život, obezbeđen javni red i sloboda izbora civilnih struktura. Ovo pruža jasan pokazatelj verovanja Crkve u stvarima kao što su: (1) očuvanje slobode savesti; (2) zaštita slabih i ugroženih; (3) odgovornost države da promoviše pravdu i ljudska prava; (4) Božansko gledanje na brak kao zajednicu ljubavi jednog muškarca i jedne žene, i porodice koja proističe iz ove zajednice, i (5) vrednosti Bogom datih zdravstvenih principa, u izgradnji socijalne i ekonomske dobrobiti države. Ni vernik, ni institucija ili entitet preko kojih obavljaju svojom Bogom datu misiju, ne treba da se potčine i odbacuju svoje privilegije i prava, kao rezultat neslaganja njihove lojalnosti državi i biblijskog učenja. Sa svojom dugom istorijom odbrane verskih sloboda i slobode bogosluženja širom sveta, Adventistička crkva brani prava svih ljudi, bilo koje vere, da slede svoju savest i da se uključe u verske obrede.
4. Hrišćanska adventistička crkva veruje i praktikuje holističko razumevanje Jevanđelja Isusa Hrista – njegovu evanđeosku, obrazovnu, izdavačku, zdravstvenu i bilo koju drugu službu, dok su crkvene organizacije sastavni, nedeljivi izrazi ispunjenja naloga koje je Isus dao: “Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin.” (Matej 28,19.20). Dok adventistički vernici, izdavačke i medijske službe, obrazovne ustanove, bolnice i zdravstvene ustanove dele određene sličnosti sa drugim socijalnim i kulturnim institucijama, one su istorijski bile organizovane i nastavljaju da budu organizovane na veri i misionskoj osnovi. One postoje sa izričitim ciljem da prenose znanja o Isusu Hristu, kroz svoje raznovrsne forme, metode i inicijative, kao i da unaprede misiju Hrišćanske adventističke crkve. One bi trebalo da uživaju u svim privilegijama i slobodama pruženim verskim organizacijama, čiji su značajni delovi. Adventistička crkva energično tvrdi i brani neodvojivost svojih različitih oblika misije, i poziva sve civilne vlade, da priznaju svakoj njenoj organizaciji i subjektu, pravo savesti i slobodu veroispovesti, kao što piše u Deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, a koja su zagarantovana u ustavima većine svetskih država.
5. U svom dijalogu sa civilnim vladama i državama, individualni vernik i crkva moraju da se ponašaju kao predstavnici Hristovog carstva, pokazujući svoj karakter ljubavi, poniznosti, poštenja, pomirenja, posvećenosti istini Reči Božje. Svako ljudsko biće, bez obzira kog pola, rase, nacionalnosti, društvene klase, vere ili seksualne orijentacije, zaslužuje da bude tretirano sa poštovanjem i dostojanstvom od strane Hrišćanske adventističke crkve, njenih entiteta i organizacija preko kojih širi Božju misiju. Zato što se definiše kao telo Hristovo, koji je “umro za nas” dok smo još bili grešnici, (Rimljanima 5,8) Crkva se upravlja po najvišim standardima govora i ponašanja, prema svim ljudskim bićima. Imajući u vidu, da je Bog konačni sudija svim ljudima, Crkva veruje u mogućnost da sve osobe budu uključene u carstvo nebesko, ako su priznale i napustile svoje grehe, prihvatile Hrista kao Gospoda, i Njegovu pravednost umesto svoje, nastojeći da poštuju Njegove zapovesti i da žive poput Njega život službe bližnjima. Crkva potvrđuje svoje pravo da opiše neka ponašanja, način života, kao i organizacije koje ih promovišu i koje su u suprotnosti sa učenjem Božje Reči. Crkva je, međutim, takođe odgovorna da pokazuje jasnu razliku između kritika tih verovanja i ponašanja i samog poštovanja prema ljudima koji izražavaju ta uverenja i ponašanja. Crkva ne odobrava i neće dozvoliti da se njene javne izjave o društveno važnim pitanjima okarakterišu kao nepoštovanje ili verbalno ponižavanje onih sa kojima se ne slaže. U praktikovanju svojih sloboda, javni govor Crkve mora uvek pokazivati milost koja se mogla videti u Isusu. Svi adventistički entiteti, organizacije, kao i individualni članovi Crkve, pozivaju se da izraze svoje poštovanje prema pojedincima ili grupama lica, sa čijim ponašanjem i mišljenjem su primorani da se ne slažu, zbog odanosti Reči Božjoj. Crkva ostvaruje kredibilitet da učestvuje u teškim socijalnim i nacionalnim pitanjima na osnovu svoje jasne identifikacije kao otkupljenog entiteta.

U svetlu gore navedenih principa izvedenih iz Reči Božje, Adventistička crkva nastoji da ponudi savet za crkvene zajednice, organizacije i entitete, kao i za one koji vode te organizacije i entitete. Kompleksna pitanja koja se tiču građanskih vlasti, koja pokušavaju da pruže odgovor na realnost homoseksualnosti i alternativnih seksualnih praksi u savremenim društvima, podvlače poseban značaj ovog savetodavnog dokumenta.

Izazovi državnog zakonodavstva

U sve većem broju zemalja, vlasti donose posebnu zakonsku ili sudsku zaštitu da spreče ono što oni smatraju diskriminatorno ponašanje. Ta zaštita ponekad deluje tako da narušava versku slobodu adventističkih pastora, crkvenih vođa i organizacija da zapošljavaju osobe, obavljaju venčanja, objavljuju misionske materijale, daju javne izjave i obezbeđuju obrazovanje, na osnovu učenja Hrišćanske adventističke crkve o grešnosti seksualnih ponašanja opisanih u Svetom Pismu. Nasuprot tome, u velikom broju zemalja homoseksualne i alternativne seksualne prakse rezultiraju grubim kaznama, koje su izrečene zakonima. Hrišćanska adventistička crkva i njene institucije se zalažu za očuvanje jedinstvene Bogom date institucije – heteroseksualnog braka. Stav Crkve je da se osobe sa drugačijim seksualnim ponašanjem tretiraju sa poštovanjem i ljubavlju, kao što bi to Isus činio.

Moral i religijske slobode Crkve

Adventistička crkva će ohrabrivati sve svoje vernike, zaposlene, vođe službi, organizacije i lica da podrže crkvena učenja i versku praksu kada je u pitanju članstvo u Crkvi, zapošljavanje, obrazovanje i ceremonije venčanja. Ova učenja i verske prakse koje su izgrađene na osnovu biblijskog učenja o ljudskoj seksualnosti, podjednako su primenjive na heteroseksualne i homoseksualne odnose. To je u skladu sa razumevanjem Crkve, da lica koja praktikuju seksualna ponašanja nespojiva sa biblijskim učenjem ne mogu biti venčani od strane pastora ili Crkve.

U podržavanju ovog biblijskog standarda, Crkva se oslanja na slobode, koje su date verskim organizacijama i njihovim pridruženim službama od strane civilnih vlasti, da se organizuju na osnovu svojeg shvatanja moralnih istina.

Crkva će takođe pokušati da obezbedi pravnog zastupnika i resurse da bi crkvene vođe i sve njene organizacije radile u skladu sa svojim biblijskim razumevanjem ljudske seksualnosti.

Crkvenim vođama, radnicima u službi i institucijama, savetuje se da pažljivo razmotre postojeću crvenu politiku u vezi sa članstvom, zapošljavanjem i obrazovanjem, kako bi se osiguralo da praksa lokalnih entiteta bude ista kao praksa Crkve na svetskom nivou, a u skladu sa iskazanim učenjima Crkve o seksualnom ponašanju.

Dosledan izraz i primena organizacionih politika i učenja u pogledu takvog ponašanja, biće ključna karakteristika održavanje vere utemeljene na izuzecima koje civilne vlasti dozvoljavaju.

Odluke bazirane na veri prilikom zapošljavanja i upisa u obrazovne ustanove

Hrišćanska adventistička crkva ističe i zadržava pravo da ona i njeni entiteti zapošljavaju pojedince prema učenju Crkve o seksualnom ponašanju koje je saglasno sa učenjem Pisma, onako kako ga Crkva razume. Dok svaka institucija i služba posluju u sopstvenom okruženju i pravnoj klimi, svaki entitet takođe izražava verovanja usklađena sa sistemom učenja Svetske crkve. Crkva zadržava pravo da ove službe i institucije donose odluke zasnovane na učenju Svetog Pisma, i da pruži pravnu podršku u sprovođenju relevantnih zakona i uredbi.

Gde god je moguće i izvodljivo, Crkva će nastaviti da se zalaže i pred zakonom i na sudovima za pravo prednosti na osnovu verskog opredeljenja, prilikom zapošljavanja za potrebe svoje službe i upisa u svoje obrazovne institucije.

Crkva i javni govori

Crkva koristi pravo da izrazi svoju posvećenost biblijskoj istini kroz komunikaciju, i čini dostupnim svojim članovima i javnosti da se brane prava slobodnog govora, kao i svojim radnicima da slobodno izražavaju učenje Crkve o seksualnom ponašanju u javnom okruženju, uključujući bogosluženja, evanđeoske sastanke, edukativne radionice i javne forume. Crkvene vođe prihvataju odgovornost da sebe, Crkvu i sve zaposlene u njenim institucijama informišu o vladinim propisima koji se odnose na prihvatljiv govor, i da dozvole periodični pravni pregled o tome kako pravni propisi utiču na misiju crkve. Oni koji su odgovorni za službenu komunikaciju Crkve i onih koji propovedaju i podučavaju, treba da naglašavaju značaj potčinjavanju svog ponašanja, uključujući i seksualno ponašanje u transformišuću silu Isusa Hrista. Standard  za štampani materijal, kao i za javna obraćanja o seksualnom ponašanju moraju biti shvaćeni kao “jasni i učtivi” izražavajući biblijske istine sa ljubaznošću Isusa Hrista.

Posvećenost Crkve obuci i pravnoj analizi

Da bi postigla doslednu primenu standarda “jasnoće i učtivosti” u svojim službama, Crkva poziva sve svoje institucije i službe, uključujući: pastoralne, evanđeoske, obrazovne, izdavačke, medijske, a između ostalog zdravstvene i medicinske, da periodično sprovode obuku i savetovanje za zaposlene koji pristupaju javnosti putem medija i javne prezentacije. Ova obuka treba da obuhvati analizu nacionalnog ili zakona zajednice koji se odnose na javne govore o seksualnom ponašanju, kao i odgovarajuće primere načina komuniciranja verovanja i učenja Crkve.

(1) Pogledati zvanični stav hrišćanske adventističke crkve o “istopolnim zajednicama” i “homoseksualnosti”

(2) Pogledati osnovna verovanja Hrišćanske adventističke crkve “Brak i porodica” broj 23.

Ove smernice su odobrene i prihvaćene na Prolećnom zasedanju Generalne konferencije 2014.   

The post Odgovor na promenu kulturološkog pogleda na homoseksualne i druge alternativne seksualne prakse first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Stav Crkve po pitanju upotrebe alkohola i duvana se nije promenio. U proteklom vremenu, Crkva je  bila aktivno uključena u promociju života bez alkohola, duvana ili opijata. Crkva je u zajednici sa drugim organizacijama držala edukativne seminare namenjene široj populaciji, za prevenciju alkoholizma i zavisnosti od droge. Crkva je osmislila program za prestanak pušenja u toku ranih šezdesetih godina, koji je imao veliki odjek širom sveta, i pomogao desetinama hiljada pušača da prekinu sa pušenjem. „Petodnevni plan za odvikavanje od pušenja,“ postao je najpoznatiji i najprepoznatljiviji zdravstveni seminar po kome je Crkva postala poznata.

Stotine ilegalnih laboratorija u kojima se proizvode droge i različite supstance koje izazivaju zavisnost, kao i popularizacija preparata koji se prave od ekstrakata marihuane ili kokaina, predstavljaju jedan rastući izazov, kako za samu Crkvu, tako i za društvo. U društvima koja tolerišu, pa čak i promovišu upotrebu droge, zavisnost od hemijskih supstanci i opijata je u porastu.

Pojačavajući svoje napore na polju prevencije od zavisnosti, Crkva razvija nov nastavni plan i program za svoje škole i programe podrške mladima, sa željom da adekvatnije pomogne mladima u borbi sa ovom rastućom pretnjom.

Crkva takođe želi da bude uticajni glas koji će privući pažnju medija, javnosti, i zakonodavaca i usmeriti je na štetnost kontinuirane promocije i distribucije alkohola i duvana.

Crkva se zalaže da Pavlove reči zapisane u Svetom Pismu „Ili ne znate da su telesa vaša crkva Svetog Duha koji živi u vama, kog imate od Boga, i niste svoji? Jer ste kupljeni skupo. Proslavite dakle Boga u telesima svojim i u dušama svojim, što je Božije.” (1. Korinćanima 6, 19.20) budu primenjivane i danas. Naša tela su hramovi Svetog Duha i treba da proslavljamo Boga u njima. Mi pripadamo Bogu, mi smo svedoci Njegove milosti. Treba sa svoje strane da činimo sve što je u našoj moći da budemo u fizičkom i mentalnom skladu, da bismo mogli da uživamo u Njegovom prisustvu i da proslavljamo Njegovo ime.

Ovo saopštenje za javnost je objavljeno od strane predsednika Generalne Konferencije Nil Vilsona nakon konsultacija sa 16 potpredsednika Generalne konferencije Adventističke crkve 5. jula 1990. na sednici Generalne konferencije Indijanopolisu u SAD-u.

The post Korišćenje hemijskih sredstava, zloupotreba i zavisnost first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.

Mi ohrabrujemo odgovornu imunizaciju / vakcinaciju, jer ne postoji nikakav religiozni razlog, baziran na veri koji sputava naše vernike da odgovorno učestvuju u programima protektivne, preventivne imunizacije. Mi cenimo zdravlje i bezbednost populacije, koje uključuje održavanje „imuniteta globalne populacije“ [vakcinisanje šire populacije zarad sprečavanja širenja virusa.]

Mi ne sputavamo savest individualnog vernika Crkve i podržavamo pravo ličnog izbora. Imunizacija / vakcinacija nije i ne treba da bude posmatrana kao dogma niti doktrina Hrišćanske adventističke crkve.

2. mart 2015.

The post Imunizacija / vakcinacija first appeared on Hrišćanska adventistička crkva.