Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Makedonija

 Crkva je zajednica vernika koji priznaju Isusa Hrista za Gospoda i Spasitelja. Nastavljajući za Božjim narodom iz starozavetnog doba, mi smo pozvani iz sveta; i skupljamo se radi bogosluženja, bratske zajednice, proučavanja Božje Reči, proslavljanja Večere Gospodnje, službe celom ljudskom rodu i objavljivanja Jevanđelja celom svetu. Crkva dobija svoje ovlašćenje od Hrista koji je utelovljena Reč iz Svetoga pisma koje je pisana reč. Crkva je Božja porodica. Usvojeni od Njega, njeni članovi žive utemeljeni na Novom zavetu. Crkva je Hristovo telo, zajednica vere čija je glava sam Hristos. Crkva je nevesta za koju je Hristos umro da bi mogao da je posveti i očisti. Prilikom svog pobedonosnog dolaska On će staviti preda se slavnu Crkvu, verne svih vekova, otkupljenu Njegovom krvlju; bez mane ili mrštine, svetu i bez mrlje.

 CRKVA

Ophrvan gnevom, stariji čovek štapom koji nosi udara veliku stenu. Podigne štap, ponovo zamahne i viče: „Slušajte odmetnici, hoćemo li vam iz ove stene izvesti vodu?” Mlaz vode šiknuo je iz stene, udovoljavajući Izrailjevim potrebama. Međutim, pripisujući sebi taj dar vode umesto da je to priznao  Steni, Mojsije je pogrešio. Zbog tog greha on neće ući u Obećanu zemlju (vidi: 4. Mojsijeva 20,7-12).

Ta Stena bio je Hristos, temelj na kome je Bog osnovao svoj narod, pojedinačno i kao zajednicu. Ovo slikovito prikazivanje provlači se kroz celo Sveto pismo.

U poslednjem govoru koji je održao Izrailju, možda sećajući se ovog događaja, Mojsije je iskoristio jednu metaforu o steni kao o slici Božje pouzdanosti i osloncu:

„Veličajte Boga našega.

Delo je te stene  savršeno,

jer su svi putovi njegovi pravda;

Bog je veran, bez nepravde;

Pravedan je i istinit.” (5. Mojsijeva 32,3.4)

Vekovima kasnije car David je kao odjek ponavljao istu temu – o svom Spasitelju kao steni:

„U Bogu je spasenje moje i slava moja,

Tvrdi grad i pristanište

meni je u Bogu.” (Psalam 62,7; 31,3; 18,2)

Isaija se služi istim slikovitim prikazom Mesije koji će doći: „Kamen od ugla, skupocen, temelj tvrd.” (Isaija 28,16)

Apostol Petar je potvrdio da je Hristos ispunio ovo proročanstvo ne kao običan kamen, i zato govori o „kamenu živu, koji je istina od ljudi odbačen ali od Boga izabran i pribran”. (1. Petrova 2,4) Apostol Pavle Ga je poistovetio sa jedinim sigurnim temeljom, govoreći: „Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim onoga koji je postavljen, koji je Isus Hristos.” (1. Korinćanima 3,11) Pozivajući se na stenu koju je Mojsije udario, on je rekao: „I svi jedno piće duhovno piše; jer pijahu od duhovne stene koja iđaše sa njima: a stena beše Hristos.” (1. Korinćanima 10,4)

Sam Isus Hristos neposredno je iskoristio ovu sliku kada je izjavio: „Na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.” (Matej 16,18) On je osnovao hrišćansku Crkvu na sebi, živoj Steni. To udaranje Stene, Njegovo telo, trebalo je da se žrtvuje za grehe sveta. Ovu Crkvu sazidanu na čvrstom temelju, kako je predvideo, ništa ne može da nadvlada. Iz ove Stene poteći će isceljujuće vode žednim narodima (uporedi: Jezekilj 47,1-12; Jovan 7,37.38; Otkrivenje 22,1-5).

Koliko je Crkva bila slaba i nemoćna, kada je Hristos ovo izjavio! Ona se sastajala od nekolicine umornih, sumnjičavih učenika koji su se sami unapređivali, od šačice žena i nestalnog mnoštva koje je iščezlo kada je Stena dobila udarac. Ipak, Crkva je sazidana ne na nesigurnoj ljudskoj mudrosti i nestalnosti, već na Večnoj Steni. Vreme će pokazati da ništa ne može da uništi Njegovu Crkvu ili da je odvrati od njenog zadatka proslavljanja Boga i dovođenja ljudi Spasitelju (uporedi: Dela 4,12.13.20-33).

Biblijsko značenje  reči „crkva”

U Svetom pismu reč „crkva” 1 [1] je prevod grčke reči  ekklesia  koja znači „pozivanje napolje”. Ovaj izraz uopšteno je označavao svako okupljanje sazvano u skladu sa običajem da se ljudi pozovu na sastanak.

Septuaginta, grčki prevod jevrejskog Starog zaveta, omiljen u Isusovo vreme, koristila je reč  ekklesia  za prevođenje jevrejske reči  qahal  koja se upotrebljavala za „skupljanje”, „okupljanje” ili „skupštinu” (5. Mojsijeva 9,10; 18,16; 1. Samuilova 17,47; 1. O carevima 8,14; 1. Dnevnika 13,2)[2]

Ova upotreba proširila se i na Novi zavet. Zapazite kako se upotrebljava izraz crkva:

okupljanje vernika radi službe Bogu na određenom mestu (1. Korinćanima 11,18; 14,19.28);

vernici koji žive na nekom određenom mestu (1. Korinćanima 16,1; Galatima 1,2; 1. Solunjanima 2,14);

grupa vernika u domu nekog pojedinca (1. Korinćanima 16,19; Kološanima 4,15; Filimon 2);

grupa, zajednica u nekoj određenoj oblasti (Dela 9,31)[3];

telo vernika na celom svetu (Matej 16,18; 1. Korinćanima 10,32; 12,28; uporedi: Efescima 4,11-16);

6) celokupno delovanje vernih na nebu i na Zemlji (Efescima 1,20-22; uporedi: Filibljanima 2,9-11).

Priroda Crkve

Biblija opisuje Crkvu kao božansku ustanovu, nazivajući je „crkvom Božjom”. (Dela 20,28; 1. Korinćanima 1,2) Isus je dao Crkvi božansku punomoć (Matej 18,17.18). Prirodu Hrišćanske crkve možemo da razumemo sagledavanjem njenih starozavetnih korena i raznih metafora koje su upotrebljene u Novom zavetu kada se govorilo o njoj.

Koreni  hrišćanske crkve.  Stari zavet opisuje Crkvu kao organizovanu zajednicu Božjeg naroda. Od najstarijih vremena bogobojazne porodice u rodoslovu Adama, Sita, Noja, Sima i Avrama bile su čuvari Njegove istine. Ove porodice u kojima je otac delovao kao sveštenik mogle su se smatrati Crkvom u malom. Avramu je Bog dao dragocena obećanja pomoću kojih je ova Božja porodica postepeno postala narod. Izrailjev zadatak bio je u stvari produžetak zadatka koji je bio dat Avramu: da bude blagoslov svim narodima (1. Mojsijeva 12,1-3), otkrivajući Božju ljubav prema svetu.

Narod koji je Bog izveo iz Egipta nazvan je „crkva” (ili „zajednica”) „u pustinji” (Dela 7,38). Njeni članovi spominjani su kao „carstvo svešteničko i narod svet” (2. Mojsijeva 19,5), Božji „narod svet” (5. Mojsijeva 28,9; uporedi: 4. Mojsijeva 26,12) – Njegova crkva.

Bog ih je naselio u Palestini, središtu velikih svetskih civilizacija. Tri velika kontinenta – Evropa, Azija i Afrika – susretala su se u Palestini. Ovde su Jevreji trebalo da budu „sluge” drugim narodima, da upute poziv drugima da se pridruže Božjem narodu. Ukratko, Bog ih je pozvao da izađu da bi pozvali narode da uđu (Isaija 56,7). Želeo je da, preko Izrailja stvori najveću Crkvu na Zemlji – Crkvu u koju bi dolazili predstavnici svih naroda sveta da se mole Bogu, da doznaju istinu o pravom Bogu i da se sa vešću o spasenju vrate svom narodu.

Uprkos Božjem neprekidnom staranju za svoj narod, Izrailj se odao idolopoklonstvu, podvojenosti, nacionalizmu, oholosti i samoživosti. Božji narod nije ispunio svoj zadatak.

U Isusu, Izrailj je došao da vododelnice. Božji narod očekivao je Mesiju koji će ga osloboditi, a ne Mesiju koji će ga osloboditi od njega samog. Na krstu je Izrailjeva duhovna propast postala očigledna. Razapinjući Hrista ispoljili su iskvarenost koja je postojala u njihovoj unutrašnjosti. Kada su povikali: „Mi nemamo cara osim ćesara!” (Jovan 19,15), odbili su da dopuste Bogu da vlada nad njima.

Na krstu su dve suprotne misije dostigle svoj vrhnunac: prva, ona Crkva koja je zastranila i bila toliko usredsređena na sebe ostala je potpuno zaslepljena za Onoga koji ju je doveo u postojanje; druga, Hristova, tako usredsređena na ljubav prema ljudima otkrila im je da je On umro umesto njih da bi im dao večni život.

Dok je krst označavao kraj Izrailjevog zadatka, Hristovo vaskrsenje svečano je otkrilo Hrišćansku crkvu i njen zadatak: objava Jevanđelja o spasenju kroz Hristovu krv. Kada su Jevreji izgubili svoju službu, postali su sasvim drugi narod i prestali da budu Božja crkva. Na njihovom mestu Bog je osnovao nov narod, Crkvu, koja će izvršiti Njegovu službu svetu (Matej 21,41.43).

Novozavetna Crkva, usko povezana sa starom izrailjskom zajednicom vere[4] bila je sastavljena i od obraćenih Jevreja i od neznabožaca koji su poverovali u Isusa Hrista. Na taj način pravi Izrailj su postali svi oni koji su Hrista prihvatili verom (Vidi: Galatima 3,26-29). Apostol Pavle slikovito prikazuje novu organsku vezu ovih različitih ljudi slikom o dva drveta – plemenitom i divljom maslinom, odnosno Izrailjem i neznabošcima. Jevreji koji nisu prihvatili Hrista više nisu Božja deca (Rimljanima 9,6-8) i predstavljeni su granama koje su odlomljene sa plemenitog drveta, dok oni Jevreji koji su primili Hrista ostaju na drvetu.

Apostol Pavle prikazuje neznabošce koji su prihvatili Hrista kao grane sa divlje masline koje su nakalemljene na plemenito drvo (Rimljanima 11,17-25). On poučava ove nove hrišćane iz neznaboštva da poštuju božansko nasleđe Božjeg izabranog oruđa: „Ako je koren svet, to su i grane. Ako li se neke od grana odlomiše, i ti, koji si divlja maslina, pricepio si se na njih, i postao si zajedničar u korenu i u masti od masline. Ne hvali se granama; ako li se pak hvališ, ne nosiš ti korena nego koren tebe.” (Rimljanima 11,16-18)

Novozavetna Crkva znatno se razlikuje od svoje starozavetne kopije. Apostolska Crkva postala je nezavisna organizacija, odvojena od izrailjskog naroda. Ukinute granice među narodima dale su Crkvi vaseljenski karakter. Umesto narodne Crkve, ona je postala misionarska Crkva, koja živi da bi ispunila Božji prvobitni nacrt, koja je ponovo ustanovljena božanskim nalogom svog utemeljivača Isusa Hrista: „Naučite sve narode…” (Matej 28, 19)

Metaforični opisi  Crkve. Metaforični opisi novozavetne Crkve rasvetljavaju njenu prirodu.

1) Crkva kao telo. Metafora proistekla iz slike tela naglašava jedinstvo Crkve i odnos zavisnosti svakoga člana od celine. Krst miri sve vernike „s Bogom u jednom telu”. (Efescima 2,16). Svetim Duhom oni su kršteni „u jedno telo” (1. Korinćanima 12,13) – Crkvu. Kao telo Crkva nije ništa drugo do Hristovo telo (Efescima 1,23). Ona je telo preko koga On daje svoju puninu. Vernici su udovi Njegovog tela (Efescima 5,30). Prema tome, On poklanja svakom istinskom verniku duhovni život svojom silom i milošću. Hristos je „glava telu” (Kološanima 1,18), „glava crkvi”. (Efescima 5,23)

U svojoj ljubavi, Bog je svakom članu svoje Crkve – tela – dao najmanje jedan duhovni dar koji tog vernika osposobljava da ispuni neki životno važni zadatak. Baš kao što je ono što čini svaki organ životno važno za ljudsko telo, tako isto uspešno izvršenje zadatka Crkve zavisi od rada svakog duhovnog dara koji je dat članovima. Od kakve je koristi telo bez srca ili koliko je manje uspešno bez očiju ili jedne noge? Ako njeni vernici uskraćuju svoje darove, Crkva će biti mrtva ili slepa ili u najmanju ruku osakaćena. Međutim, ovi naročiti, od Boga određeni darovi nisu cilj sami po sebi (vidi: 16. poglavlje ove knjige).

2) Crkva kao hram. Crkva je, „Božje zdanje”, „crkva Božja” u kojoj prebiva Sveti Duh. Isus Hristos je temelj i „kamen od ugla”. (1. Korinćanima 3,9-16; Efescima 2,20) Ovaj hram nije mrtva građevina; on pokazuje snažan rast. Pošto je Hristos „živi kamen”, apostol Petar kaže tako su i vernici „živo kamenje” koje sačinjava „duhovnu kuću”. (1. Petrova 2,4-6)

Građevina još nije završena. Novo živo kamenje neprekidno se dodaje hramu tj. „na kome ćete se i vi sazidati za stan Božji u duhu”. (Efescima 2,22) Apostol Pavle opominje vernike da upotrebe najbolji građevinski materijal za ovaj hram, tako da na Dan Suda izdrži probu vatrom (1. Korinćanima 3,12-15).

Ova metafora naglašava svetost mesne zajednice kao i Crkve u širem smislu. Božja crkva je sveta kaže apostol Pavle. „Ako ko pokvari crkvu Božju, pokvariće njega Bog.” (1. Korinćanima 3,17) Prisne veze sa onima koji ne veruju suprotstavljaju se njenom svetom karakteru, pa apostol Pavle zapaža, da ih treba izbeći „jer šta ima pravda s bezakonjem… ili kako se udara crkva Božja s idolima”? (2. Korinćanima 6,14.16) (Njegov savet odnosi se na poslovne i bračne veze). Crkva treba da se drži u velikoj časti, jer je ona predmet na koji Bog obraća najveću pažnju.

3) Crkva kao nevesta. Crkva je predstavljena kao nevesta, a Gospod je ženik. Gospod svečano obećava: „I zaručiću te sebi doveka, zaručiću te sebi pravdom i sudom i milošću i milosrđem.” (Osija 2,19) Još jedanput daje svečano obećanje: „Ja sam muž vaš.” (Jeremija 3,14)

Apostol Pavle upotrebljava isti slikoviti prikaz: „… da devojku čistu izvedem pred Hrista.” (2. Korinćanima 11,2) Hristova ljubav prema Njegovoj crkvi tako je duboka i večna da „sebe predade za nju”. (Efescima 5,25) On je učinio ovu žrtvu „da je osveti očistivši je kupanjem vodenim u reči”. (Efescima 5,26)

Posvećujućim uticajem istinite Božje Reči (Jovan 17,17) i očišćenjem koje daje krštenje, Hristos može da očisti vernike Crkve, skidanjem njihove prljave haljine i oblačenjem haljine svoje savršene pravde. Tako može da pripremi Crkvu da postane Njegova nevesta – slavna Crkva „koja nema mane ni mrtštine, ili takoga čega, nego… sveta i bez mane”. (Efescima 5,27) Potpuna slava i sjaj Crkve pokazaće se tek kada Hristos dođe.

4) Crkva kao „gornji Jerusalim”.  Sveto pismo naziva grad Jerusalim Sionom. Tu Bog prebiva među svojim narodom (Psalam 9,11). Sa Siona dolazi spasenje (Psalam 14,7; 53,6). Taj grad je trebalo da bude „uteha svoj zemlji”. (Psalam 48,2)

Novi zavet vidi Crkvu kao „gornji Jerusalim”, duhovnu sliku zemaljskog Jerusalima (Galatima 4,26). Građani ovog Jerusalima imaju svoje pravo građanstva „na nebesima”. (Filibljanima 3,20) Oni su „deca obećanja” koja su rođena po Duhu, uživajući slobodu koju im je Hristos dao (Galatima 4,28.29; 5,1). Građani ovoga grada nisu više u ropstvu pokušaja da se opravdaju „zakonom”  (Galatima 4,22.26.31; 5,4), „duhom” oni željno očekuju „od vere nad pravde”. Oni shvataju da je u Isusu Hristu „vera koja kroz ljubav radi” koja im daje to građansko pravo (Galatima 5,5.6).

Oni koji sačinjavaju deo ovog slavnog društva, pristupiće „k Sionskoj gori, i ka gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, i mnogim hiljadama anđela, k saboru i crkvi prvorodnih koji su napisani na nebesima”. (Jevrejima 12,22.23)

5) Crkva kao porodica.  Crkva na nebu i crkva na Zemlji smatraju se jednom porodicom (Efescima 3,15). Dve metafore opisuju kako se ljudi pridružuju ovoj porodici: usvajanjem (Rimljanima 8,14-16; Efescima 1,4-6) i novim rođenjem (Jovan 3,8). Verom u Hrista oni koji su nanovo kršteni nisu više robovi, već deca nebeskog Oca (Galatima 3,26 – 4,7) koja žive na osnovu novoga zaveta. Sada su oni „domaći” Bogu (Efescima 2,19), oni „koji su s nama u veri”. (Galatima 6,10)

Članovi Njegove porodice oslovljavaju Boga „Ocem” (Galatima 4,6) i povezani su jedan sa drugim kao brat i sestra (Jakov 2,15; 1. Korinćanima 8,11; Rimljanima 16,1). Zato što je mnoge doveo u porodicu Crkve, apostol Pavle smatra sebe duhovnim ocem. „U Hristu Isusu”, kaže on, „rodih vas jevanđeljem”. (1. Korinćanima 4,15) On se poziva na one koje je doveo „kao svoju ljubaznu decu”. (1. Korinćanima 4,14; uporedi: Efescima 5,1)

Naročito obeležje Crkve kao porodice je prijateljsko ophođenje. Hrišćansko druženje ( koinonia na grčkom) nije samo izraz obične društvenosti, nego zajedništvo „u jevanđelju” (Filibljanima 1,5). Ono obuhvata pravo zajedništvo sa Bogom Ocem, Njegovim Sinom i Svetim Duhom, (1. Jovanova 1,3; 1. Korinćanima 1,9; 2. Korinćanima 13,14) kao i sa vernicima (1. Jovanova 1,3.7). Vernici, tada, daju svakome ko postaje deo porodice „desnicu” zajedništva (Galatima 2,9).

Metafora nastala iz slike porodice otkriva Crkvu koja se stara, „gde se ljudi vole poštuju i priznaju kao važne ličnosti. Mesto gde ljudi priznaju da su potrebni jedni drugima. Gde se razvijaju talenti. Gde ljudi rastu. Gde je svako zadovoljan”.[5]

Ona takođe obuhvata odgovornost, poštovanje duhovnih roditelja, bdenje nad duhovnom braćom i sestrama. I najzad, to znači da svaki član prema drugom članu gaji ljubav koja rađa duboku privrženost koja podupire i jača.

Članstvo u porodici Crkve omogućuje pojedincima koji se u velikoj meri razlikuju po prirodi i raspoloženju, da se raduju i podupiru jedni druge. Članovi crkvene porodice uče da žive u jedinstvu, a da ne izgube svoju osobenost.   6. Crkva kao stub i temelj istine.  Crkva živoga Boga je „stup i tvrđa istine”. (1. Timotiju 3,15) Ona je čuvar i tvrđava istine, koja štiti istinu od napada njenih neprijatelja. Istina je dinamična, a ne statična. Ako članovi tvrde da imaju novu svetlost – novu nauku ili neko novo tumačenje Svetoga pisma – oni iskustvom koje imaju treba da ispituju novo učenje pomoću merila iz Svetoga pisma (vidi: Isaija 8,20). Ako je nova svetlost u skladu sa ovim merilom, tada Crkva mora da je prihvati, a ako nije ona mora da je odbaci. Svi članovi moraju da se pokoravaju ovom sudu zasnovanom na Bibliji, jer „pomoć je u mnoštvu savetnika”. (Priče 11,14)

Širenjem istine, tj. svojim svedočenjem Crkva postaje „svetlost svetu”, „grad” koji stoji na gori ne može se sakriti i „so zemlji”. (Matej 5,13-15)

7) Crkva kao vojska – borbena i pobednička. Crkva na Zemlji liči na vojsku koja se bori. Ona je pozvana u borbu protiv duhovnog mraka: „Jer naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba.” (Efescima 6,12) Hrišćani moraju da uzmu „sve oružje Božje”, da se mogu „braniti u zli dan, i svršivši sve održati se”. (Efescima 6,13)

Kroz sve vekove Crkva je morala da se bori protiv neprijatelja, i spoljašnjih i unutrašnjih (vidi: Dela 20,29.30; 1. Timotiju 4,1). Ona je postigla zapažen napredak i izvojevala pobede, ali još uvek nije pobednička Crkva. Nažalost, Crkva još uvek ima velikih mana. Pomoću jedne druge metafore, Isus objašnjava nesavršenstvo u Crkvi: „Carstvo je nebesko kao čovek koji poseja dobro seme u polju svojemu, a kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i poseja kukolj po pšenici, pa otide.” (Matej 13,24.25) Kada su sluge zatražile da čupaju korov, gospodar je rekao da bi „čupajući kukolj” počupali „zajedno s njime pšenicu”. „Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve”. (Matej 13,29.30)

Korov i žito zajedno su napredovali u polju. Dok Bog vodi obraćene u Crkvu, sotona dovodi neobraćene. Ove dve grupe utiču na celo telo – jedna radi na očišćenju, a druga donosi iskvarenost. Sukob između njih – unutar Crkve – nastaviće se do žetve, do Drugog dolaska.

Spoljašnja borba Crkve još nije završena. Pred njom se nalazi iskušenje i borba. Znajući da ima samo malo vremena, sotona se ljuti na Božju crkvu (Otkrivenje 12,12.17) i navući će na nju „žalosno vreme, kakoga nije bilo otkako je naroda”. Međutim, Hristos će posredovati za svoj verni narod i izbaviti svakoga „koji se nađe zapisan u knjizi”. (Danilo 12,1) Isus nam zato daje obećanje da „koji pretrpi do kraja blago njemu”. (Matej 24,13)

Prilikom Hristovog dolaska, Crkva će se pobednički pojaviti. U to vreme On će biti u stanju da predstavi „slavnu crkvu”, vernu kroz sve vekove, iskupljenu Njegovom krvlju „koja nema mane ni mrštine, ili takoga čega”, nego je „sveta i bez mane”. (Efescima 5,27)

Vidljiva i nevidiljiva Crkva. Izrazi „vidljiva” i „nevidljiva” korisni su u pravljenju razlike između dva vida Crkve na Zemlji. Metafore o kojima smo ranije govorili, odnose se naročito na vidljivu Crkvu.

1) Vidljiva Crkva. Vidljiva Crkva je Božja crkva organizovana za službu. Ona ispunjava Hristov veliki nalog da nosi Jevanđelje svetu  (Matej 28,18-20), i pripremi narod za Njegov slavni ponovni dolazak (1. Solunjanima 5,23; Efescima 5,27).

Ona, kao Hristov naročito izabrani svedok, obasjava svet i služi kao što je On to činio, propovedajući Jevanđelje siromašnima, lečeći one koji su skrušena srca, propovedajući oslobođenje zarobljenima i vraćanje vida slepima, dajući slobodu onima koji su ugnjetavani, propovedajući prijatnu godinu Gospodnju (Luka 4,18.19).

2) Nevidljiva Crkva.  Nevidljiva Crkva, nazvana takođe i sveopšta Crkva, sastavljena je od celokupnog Božjeg naroda u celom svetu. Ona obuhvata vernike u vidljivoj Crkvi kao i mnoge koji, iako ne pripadaju nekoj crkvenoj organizaciji, slede celu svetlost koju im je Hristos dao (Jovan 1,9). Ova poslednja grupa obuhvata one koji nikada nisu imali priliku da doznaju istinu o Isusu Hristu, ali koji su se odazvali Svetome Duhu i „sami od sebe čine što je po zakonu Božjemu”. (Rimljanima 2,14)

Postojanje nevidljive Crkve otkriva da je obožavanje Boga u najuzvišenijem smislu, duhovno. „Pravi bogomoljci”, kaže Isus, „moliće se ocu duhom i istinom, jer otac hoće takovijeh bogomoljaca.” (Jovan 4,23) Zbog duhovne prirode prave službe Bogu, ljudska bića ne mogu tačno računati ko je, a ko nije deo Božje crkve.

Bog vodi svoj narod Duhom Svetim od nevidljive Crkve u zajednicu sa svojom vidljivom Crkvom. „I druge ovce imam koje nisu iz ovoga tora, i one mi valja dovesti; i čuće glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir”. (Jovan 10,16) U vidljivoj Crkvi oni jedino mogu potpuno da dožive Božju istinu, ljubav i zajedništvo, zato što je On vidljivoj Crkvi dao duhovne darove koji izgrađuju njene članove grupno i pojedinačno (Efescima 4,4-16). Kada se Pavle obratio, Bog ga je povezao sa svojom vidljivom Crkvom i tada ga odredio da povede misiju Njegove crkve (Dela 9,10-22). Isto je tako i danas, On namerava da svoj narod povede u vidljivu Crkvu, koju odlikuje vernost Božjim zapovestima i posedovanje Isusove vere, tako da može učestvovati u završavanju Njegovog zadatka na Zemlji (Otkrivenje 14,12; 18,4; Matej 24,14; vidi: 12. poglavlje u ovoj knjizi).

Smatra se da pojam nevidljive Crkve obuhvata sjedinjenu Crkvu na Nebu i na Zemlji (Efescima 1,22.23), i Crkvu koja se krila za vreme progonstava (Otkrivenje 12,6.14).

Organizacija  Crkve

Hristov nalog za objavljivanje Jevanđelja celom svetu obuhvata takođe i vaspitavanje onih koji su već prihvatili Jevanđelje. Novi članovi treba da se utvrde u veri i poučavaju u korišćenju od Boga datih talenata i darova za propovedanje. Kako „Bog nije Bog bune” nego želi da sve „biva pošteno i uredno” (1. Korinćanima 14,33.40), Crkva mora da ima jednostavnu, ali delotvornu organizaciju.

Priroda organizacije. Da razmotrimo crkvenu pastvu i organizaciju.

Crkvena pastva. Kada su stekli određene osobine obraćenici postaju vernici novozavetne verske zajednice. Pripadnost Crkvi obuhvata prihvatanje novih odnosa prema drugim ljudima, državi i Bogu.

a) Osobine vernika. Ljudi koji žele da postanu članovi Njegove crkve moraju da prihvate Isusa Hrista kao Gospoda i Spasitelja, da se pokaju od svojih grehova i da se krste (Dela 2,36-41; uporedi: 4,10-12). Oni treba da dožive novorođenje i prihvate Hristov nalog da uče druge da drže sve što im je zapovedio (vidi: Matej 28,20).

b) Jednakost i služba. U skladu sa Hristovom izjavom „a vi ste svi braća” i „najveći između vas da vam bude sluga” (Matej 23,8.11), vernici su dobili nalog da se odnose jedan prema drugome poštujući načelo jednakosti. Ipak, oni moraju da shvate da slediti Hristov primer znači da treba da služe potrebama drugih, vodeći ih Učitelju.

c) Svešteničko zvanje svih vernika. Sa Hristovom službom u nebeskoj Svetinji prestalo je delovanje levitskog sveštenstva. Sada je Crkva postala „sveštenstvo sveto”. (1. Petrova 2,5) „Vi ste”, rekao je apostol Petar, „izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, narod dobitka, da objavite dobrodetelji onoga koji vas dozva iz tame k čudnome videlu svome.” (1. Petrova 2,9)  Ovaj novi red, sveštenstvo svih vernika, ne daje ovlašćenje svakom pojedincu da misli, veruje i uči po svom izboru bez polaganja računa telu Crkve. To znači da je svaki pripadnik Crkve odgovoran za službu drugima u Božje ime, i bez ljudskog posredovanja može neposredno da opšti sa Njim. To naglašava međusobnu zavisnost pripadnika Crkve, kao i njihovu nezavisnost. Ovo sveštenstvo ne pravi nikakvu kvalitativnu razliku između sveštenstva i laika, iako to ostavlja prostor za razliku u pozivu između ovih dveju uloga.

d) Odanost Bogu i državi. Biblija priznaje Božju ruku u uspostavljanju vlada i nalaže vernicima da poštuju i slušaju građanske vlasti. Onaj u čijim je rukama građanska vlast je „Božji sluga, osvetnik na gnev onome koji zlo čini.” Pripadnici Crkve, stoga, daju „kome dakle porezu, porezu; a kome carinu, carinu; a kome strah, strah; a kome čast, čast”. (Rimljanima 13,4.7)

U svome stavu prema državi, pripadnici Crkve rukovode se Hristovim načelom: „Podajte dakle ćesarevo ćesaru, a Božje Bogu.” (Matej 22,21). Ali ako se država kosi sa božanskom zapovešću, njihova odanost onda pripada Bogu. Apostoli su rekli: „Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima.” (Dela 5,29)

Glavna funkcija crkvene organizacije. Crkva je organizovana da izvrši Božji nacrt da se ova planeta ispuni saznanjem o Božjoj slavi. Jedino vidljiva Crkva može da ostvari izvestan broj funkcija  od životnog značaja za postizanje ovog cilja.

a) Služba Bogu i opominjanje. Kroz celu istoriju Crkve postojala je Božja pokretačka sila za sakupljanje vernika u Subotu da služe Tvorcu. Hristos i Njegovi apostoli sledili su ovakvo upražnjavanje službe Bogu, pa Sveto pismo danas opominje vernike da ne napuštaju „skupštine svoje… nego jedan drugoga svetujući, i utoliko većma koliko vidite da se približuje dan sudni”. (Jevrejima 10,25; uporedi: 3,13). Skupštinsko bogosluženje donosi učesniku osveženje, ohrabrenje i radost.

b) Hrišćansko zajedništvo. U Crkvi se udovoljava najdubljim potrebama članova za zajedništvom. Zajedništvo „u jevanđelju” (Filibljanima 1,5) prevazilazi sve ostale odnose, jer obezbeđuje prisni odnos sa Bogom kao i sa drugima koji imaju istu veru (1. Jovanova 1,3.6.7).

c) Proučavanje Svetoga pisma. Hristos je dao Crkvi „ključeve od carstva nebeskoga” (Matej 16,19). Ti ključevi su Hristove reči – sve reči iz Biblije. Još određenije, oni obuhvataju „ključ od znanja” kako ući u carstvo (Luka 11,52). Isusove reči duh su i život za sve koji ih primaju (Jovan 6,63). One donose večni život (Jovan 6,68)[6]

Kada Crkva objavljuje biblijske istine, ovi ključevi spasenja imaju silu da vezuju i oslobađaju biblijske istine, da otvore i zatvore nebo, zato što one objavljuju merila na osnovu kojih se ljudi primaju ili odbacuju, spasavaju ili bivaju izgubljeni. Na taj način objavljivanje Jevanđelja od strane Crkve oslobađa „miris životni za život” ili „miris smrtni za smrt”. (2. Korinćanima 2,16)

Isusu je poznata važnost življenja „o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih”. (Matej 4,4) Jedino ako tako radi, Crkva može da izvrši Isusov nalog da nauči sve narode, „da sve drže što sam vam zapovedio”. (Matej 28,20)

d) Vršenje božanskih obreda. Crkva je Božje sredstvo za vršenje obreda krštenja, obreda prilaženja Crkvi (vidi: 14. poglavlje u ovoj knjizi), obreda pranja nogu i Gospodnje večere (vidi: 15. poglavlje u ovoj knjizi).

e) Objava Jevanđelja po celome svetu. Crkva je organizovana za misionarsku službu, da izvrši delo koje je Izrailj propustio da učini. Kao što se vidi iz života Učitelja, najveća služba kojom Crkva zbrinjava ovaj svet je u potpunom predanju za objavljivanje evanđeoskog „svedočanstva svim narodima” (Matej 24,14), osposobljenih kršenjem Svetim Duhom.

Ovaj zadatak obuhvata objavljivanje vesti o pripremi za Hristov povratak koja je usmerena i prema samoj Crkvi (1. Korinćanima 1,7.8; 2. Petrova 3,14; Otkrivenje 3,14-22; 14,5) i ostalom čovečanstvu (Otkrivenje 14,6-12; 18,4).

Crkvena uprava

Posle Isusovog vaznesenja vođstvo Crkve počivalo je u rukama apostola. Njihov prvi organizacioni čin, uz savetovanje sa ostalim vernicima, bio je izbor drugog apostola umesto Jude (Dela 1,15-26).

Kako je Crkva rasla, apostoli su shvatali nemogućnost propovedanja Jevanđelja i staranje za svetovne poslove Crkve. Zato su oni praktične crkvene poslove preneli na sedam ljudi koje je Crkva naimenovala. Iako je pravila razliku između „službe reči” i „službe oko trpeze” (Dela 6,1-4), Crkva nije učinila nikakav pokušaj da odvoji sveštenstvo od laika u ispunjavanju njenog zadatka. U stvari, dvojica od sedmorice, Stefan i Filip, bili su zapaženi zbog svoga uspešnog propovedanja i evangelizacije (Dela 7. i 8).

Širenje Crkve u Aziji i Evropi zahtevalo je dodatne korake u organizaciji. Sa osnivanjem brojnih novih crkava, starešine su rukopoložene „u svakoj crkvi” s ciljem da se obezbedi pouzdano vođstvo (Dela 14,23).

Kada je nastala velika kriza, strane koje su bile uključene, dobile su dopuštenje da iznesu svoje stavove na opštem saboru koji je bio sastavljen od apostola i starešina koji su slobodno predstavljali Crkvu. Odluke ovog savetovanja smatrane su obaveznim za sve strane i prihvaćene su kao Božji glas (Dela 15,1-29). Ovaj događaj objašnjava činjenicu da kada se pojavi neki sporni predmet koji utiče na celu Crkvu, neophodan je savet i vlast na mnogo široj osnovi nego što je mesna crkva. U ovom slučaju odluka sabora proizašla je iz sporazuma postignutog među predstavnicima svih obuhvaćenih strana (Dela 15,22.25).

Novi zavet jasno govori da je Bog vodio upravu svoga dela kada se za to pojavila potreba. Sa Njegovim uputstvom i savetujući se sa Crkvom, oni su obrazovali crkvenu upravu, koja će ako se i danas sledi – doprineti da se Crkva sačuva od pada i osposobiti je da ispuni svoj veliki nalog.

Biblijska načela crkvene uprave

1) Hristos je glava Crkvi.  Hristovo upravljanje Crkvom zasnovano je prvenstveno na Njegovom posredničkom delu. Od Njegove pobede nad sotonom na krstu, Hristu je data „svaka vlast” „na nebu i na Zemlji”. (Matej 28,18) Bog „sve pokori pod noge njegove, i njega dade za glavu crkvi, nad svima”. (Efescima 1,22; uporedi: Filibljanima 2,10.11) On je zato „gospodar nad gospodarima i car nad carevima”. (Otkrivenje 17,14)

Hristos je i glava Crkvi, zato što je Crkva Njegovo telo (Efescima1,23; Kološanima 1,18). Vernici su „udi tela njegova, i od kostiju njegovih”. (Efescima 5,30) Oni moraju da imaju prisnu vezu sa Njim, zato što je Crkva – telo „pomoću zglavaka i sveza sastavljeno”. (Kološanima 2,19)

2) Hristos je izvor njene celokupne vlasti.  Hristos pokazuje svoju vlast u a) osnovanju Hrišćanske crkve (Matej 16,18), b) ustanovama i obredima koje Crkva mora da vrši (Matej 26,26-30; 28,19.20; 1. Korinćanima 11,23-29; Jovan 13,1-17), v) zaveštanju božanske vlasti Crkvi da radi u Njegovo ime (Matej 16,19; 18, 15-18; Jovan 20,21-23), g) slanju Svetoga Duha da svojom vlašću vodi Njegovu crkvu (Jovan 15,26; 16,13-15), d) određivanju naročitih darova unutar Crkve, tako da pojedinci mogu da deluju kao apostoli, proroci, evanđelisti, pastiri i učitelji da bi pripremali njene pripadnike za službu i izgradnju „tela Hristova” dok svi ne iskuse jedinstvo u veri i ne pokažu „meru rasta visine Hristove”. (Efescima 4,7-13)

3) Sveto pismo sadrži Hristov autoritet. Iako Hristos vodi svoju Crkvu Duhom Svetim, Božja Reč je jedino merilo za rad Crkve. Svi njeni članovi moraju da budu poslušni toj Reči, zato što je ona zakon u potpunom smislu. Sva ljudska predanja, običaji i kulturno nasleđe podležu autoritetu Svetog pisma (2. Timotiju 3,15-17).

4) Hristov autoritet i službe u Crkvi. Hristos vrši svoju vlast preko Crkve i njenih naročito imenovanih slugu, ali On nikada ne prenosi svoju moć. Niko nema neku nezavisnu vlast izvan Hrista i Njegove Reči.

Adventisti sedmoga dana biraju svoje službenike. Ali, dok ovi službenici rade kao predstavnici naroda, njihova vlast dolazi od Hrista. Njihov izbor jednostavno potvrđuje poziv koji su primili od Hrista. Prvenstvena dužnost izabranih službenika je da nadgledaju da li se slede uputstva o bogosluženju, učenju, disciplini i objavljivanju Jevanđelja. Pošto je Crkva Hristovo telo, oni moraju da traže Njegov savet za svoje odluke i delovanje.

Novozavetni službenici Crkve.

Novi zavet spominje dve službe u Crkvi – starešinsku i đakonsku. Važnost ovih službi podvlači se visokim moralnim i duhovnim zahtevima koji se postavljaju onima koji će ih ispuniti. Crkva rukopoloženjem priznaje svetost poziva vođe (Dela 6,6; 13,2.3; 1. Timotiju 4,14; 5,22).

Starešine

a) Šta je starešina? „Starešina” (grčki: presbuteros ) ili biskup (vladika) ( episkopos ) bili su najvažniji službenici Crkve. Izraz starešina znači stariji čovek, nagoveštava dostojanstvo i poštovanje. Njegov položaj bio je sličan položaju čoveka koji je imao starešinsku dužnost u sinagogi. Izraz biskup znači „nadglednik”. Apostol Pavle koristi ove izraze zamenjujući ih, izjednačavajući starešine sa nadglednicima ili biskupima (vladikama) (Dela 20,17,28; Titu 1,5.7).

Oni koji su bili na ovom položaju nadgledali su novoosnovane crkve. Čin  starešina  odnosio na položaj ili rang službe, dok je biskup (vladika) označavao dužnost ili odgovornost zvanja – „nadglednik”.[7]  Pošto su se i apostoli nazivali starešinama (1. Petrova 5,1; 2. Jovanova 1; 3. Jovanova 1), očigledno je da je bilo mesnih starešina i putujućih starešina ili starešina za celokupnu Crkvu. Ali, obe vrste starešina dejstvovale su kao pastiri u zajednicama.

b) Svojstva. Da bi imao neophodna svojstva za zvanje starešine čovek je morao „da je bez mane, jedne žene muž, trezan, pametan, pošten, gostoljubiv, vredan da uči; ne pijanica, ne bojac, ne lakom, nego krotak, miran, ne srebroljubac; koji svojim domom dobro upravlja, koji ima poslušnu decu sa svakim poštenjem; a ako ko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati za crkvu Božju? Ne novokršten, da se ne bi naduo, i upao u sud đavolji. A valja da ima i dobro svedočanstvo od onih koji su napolju, da ne bi upao u sramotu i zamku đavolju”. (1. Timotiju 3,1-7; uporedi: Titu 1,5-9)

Pre naimenovanja za ovo zvanje kandidat je morao da ispolji svoju sposobnost kao vođa u sopstvenom domu. „Porodica onoga koji je predložen za ovo zvanje morala se uzeti u razmatranje. Da li se oni pokoravaju? Da li taj čovek može časno da upravlja svojim domom. Kakav je karakter njegove dece? Da li će stvarno poštovati očev uticaj? Ako nema takta, mudrosti ili sile pobožnosti u domu u vođenju svoje porodice, pouzdano se može zaključiti da će se isto tako nesveto rukovođenje videti i tu.”[8]  Ako je kandidat oženjen mora pokazati veštinu upravljanja domom, pre nego što mu se poveri veća odgovornost vođenja „doma Božjega”. (1. Timotiju 3,15)

Zbog važnosti ovoga zvanja apostol Pavle nalaže: „Ruku odmah ne meći ni na koga.” (1. Timotiju 5,22)

c) Odgovornost i autoritet starešine. Starešina je prvo i najpre duhovni vođa. On je izabran da pase „crkvu Gospoda i Boga”. (Dela 20,28) Njegove odgovornosti obuhvataju pomaganje slabim vernicima (Dela 20,35), opominjanje onih koji su zastranili (1. Solunjanima 5,12), budnost prema svim učenjima koja bi stvarala podele (Jevrejima 13,7; 1. Petrova 5,3) i davanje primera plemenitosti (Dela 20,35).

d) Stav prema starešinama. U velikoj meri delotvorno crkveno vođstvo zavisi od privrženosti članstva. Apostol Pavle bodri vernike da poštuju svoje vođe i da ih imaju „u izobilnoj ljubavi za delo njihovo”. (1. Solunjanima 5,13) „A sveštenicima koji se dobro staraju”, kaže on, „da se daje dvoguba čast, a osobito onima koji se trude u reči i u nauci”. (1. Timotiju 5,17)

Sveto pismo daje jasno objašnjenje zašto treba poštovati crkvene vođe: „Slušajte učitelje svoje i pokoravajte im se, jer se oni staraju za duše vaše, kao koji će dati odgovora.” (Jevrejima 13,17; uporedi: 1. Petrova 5,5) Kada vernici otežavaju vođama izvršenje njihovih Bogom određenih dužnosti, i jedni i drugi iskusiće žalost i neće doživeti radost Božje naklonosti.

Vernici se podstiču da posmatraju hrišćanski život svojih vođa. „Gledajte na svršetak njihova življenja i ugledajte se na veru njihovu.” (Jevrejima 13,7) Oni ne treba da obraćaju pažnju na ogovaranje. Apostol Pavle opominje: „Na sveštenika ne primaj tužbe, osim kad imaju dva ili tri svedoka.” (1. Timotiju 5,19)

Đakoni i đakonice. Naziv đakon  potiče od grčke reči  diakonos  i znači „sluga” ili „pomoćnik”. Đakonska služba uspostavljena je da bi se apostolima omogućilo da se potpuno posvete „molitvi i u službi reči”. Iako je trebalo da se đakoni staraju o svetovnim poslovima Crkve, ipak je trebalo da budu aktivno uključeni i u evanđeoski rad (Dela 6,8; 8,5-13.26-40).

Ženski rod ovoga pojma javlja se u Rimljanima 16,1.[9]  Prevodioci su prevodili ovu reč ili sa „sluga” ili sa „đakonica”. „Ova reč i njena upotreba u ovom tekstu ukazuje na to da je zvanje đakonice možda uspostavljeno u crkvi u vreme kada je apostol Pavle pisao Poslanicu Rimljanima.”[10]  Kao i starešine, đakone, takođe, bira crkva na osnovu moralnih i duhovnih kvalifikacija (1. Timotiju 3,8-13).

Disciplina  Crkve.  Hristos je dao Crkvi vlast da disciplinuje svoje članove i dao je valjana načela za takav rad. On očekuje od Crkve da primenjuje ova načela kad god je potrebno da se održava njen uzvišeni poziv, da bude „carsko sveštenstvo” i „sveti narod” (uporedi: Matej 18,15-18; 1. Petrova 2,5.9). Ipak, Crkva mora isto tako da pokuša da utisne u zabludele članove potrebu da poprave svoj način života. Hristos hvali Efesku crkvu zato što ne može „snositi zlih” (Otkrivenje 2,2), ali ukorava Pergamsku i Tijatirsku crkvu zato što trpi jeres i nemoral (Otkrivenje 2,14.15.20). Obratite pažnju na sledeći biblijski savet o disciplini:

Postupak prema privatnim prestupima. Kada jedan vernik uvredi drugoga (Matej 18,15-17), Hristos savetuje uvređenome da se približi onome koji ga je uvredio – ovci koja je zabludela – i ubedi ga da promeni svoje ponašanje. Ako je bio bezuspešan, on mora da načini drugi pokušaj u pratnji jednog ili dva nepristrasna svedoka. Ako ovaj pokušaj ne uspe, predmet mora da se iznese pred celu crkvu.

Ako zabludeli član odbacuje mudrost i autoritet Hristove crkve, on se sam odvaja od njenog zajedništva. Isključivanjem krivca, Crkva jednostavno potvrđuje njegovo stanje. Ako je, vođena Svetim Duhom, Crkva brižljivo sledila biblijski savet, njene odluke su potvrđene na Nebu. Hristos je rekao: „Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdrešite na zemlji biće razdrešeno na nebu.” (Matej 18,18)

Postupak prema javnim prestupima. Iako „svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju” (Rimljanima 3,23), sramne i buntovne prestupe koji nanose sramotu Crkvi, treba odmah uzeti u postupak tako što će se prestupnik isključiti iz zajedništva.

Isključenje iz zajedništva otklanja zlo – koje bi inače delovalo kao kvasac – vraćajući čistotu Crkvi, i delujući kao spasonosni lek za prestupnika. Doznavši za slučaj seksualne nemoralnosti u korintskoj crkvi, apostol Pavle zahteva hitno delovanje. „U ime Gospoda našega Isusa Hrista” kaže on, „kad se saberete vi i moj duh, sa silom Gospoda našega Isusa Hrista, da se on preda sotoni na mučenje tela da bi se duh spasao u dan Gospoda našega Isusa Hrista… Očistite dakle stari kvasac, da budete novo testo”. (1. Korinćanima 5,4.5.7) Nemojte se družiti ni sa kim koji se naziva vernikom, kaže on, a „postane kurvar, ili tvrdica, ili idolopoklonik, ili kavgadžija, ili pijanica, ili hajduk; s takvima da i ne jedete… Izvadite zloga između sebe”. (1. Korinćanima 5,11.13)

Postupanje sa osobama koje izazivaju raskol. Vernika koji prouzrokuje „raspre i razdore” (Rimljanima 16,17), „koji živi neuredno”, odbijajući da posluša biblijski savet, treba izbegavati, tako da „se posrami” svoga stava. „Ali ga ne držite kao neprijatelja”, kaže apostol Pavle, „nego ga svetujte kao brata”. (2. Solunjanima 3,6.14.15) Ako takav raskolnik odbije da posluša „drugu opomenu” crkve, treba da se ukloni „znajući da se takovi izopačio i greši, i sam je sebe osudio”. (Titu 3,10.11)

Vraćanje prestupnika. Vernici Crkve ne treba da preziru, izbegavaju ili zapostave one koji su udaljeni iz zajedništva. Pre bi trebalo da pokušaju da pokajanjem i novorođenjem uspostave svoj odnos sa Hristom. Pojedinci koji su isključeni iz zajedništva kada pruže dovoljno dokaza pravog pokajanja, mogu biti vraćeni u zajedništvo Crkve (2. Korinćanima 2,6-10).

Božja sila, slava i milost otkriva se naročito vraćanjem grešnika Crkvi. Bog čezne da oslobodi robove grehu, prebacujući ih iz carstva tame u carstvo svetlosti. Božja crkva, pozornica svemira, prikazuje silu Hristove žrtve pomirenja u životu ljudi i žena.

Hristos, preko svoje Crkve, poziva danas sve da postanu deo Njegove porodice. „Evo”, kaže On, „stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime i on sa mnom.” (Otkrivenje 3,20)

 

[1] O poreklu izraza  crkva  Berkhof je pisao: „Nazivi „church”, „kerk” i „Kirche” ne potiču od reči  ekklesia , već od reči  kuriake , što znači „pripadati Gospodu”. Oni naglašavaju činjenicu da je Crkva Božja svojina. Naziv  kuriakon  ili  he kuriake  najpre je označavao mesto NA KOME se crkva sakupljala. Smatralo se kao da ovo mesto pripada Gospodu, pa se stoga zvalo  to kuriakon „ (Systematic Theology, p. 557).

[2] „Church, Nature of” SDA Encyclopedia, rev. ed., p. 302; „Church”, SDA Bible Dictionary, rev. ed, p. 224.

[3] Prema modernim prevodima koji prihvataju Tišndorfovo čitanje jednine, zasnovano na Codex Sinaiticus, Alexandrinus, Vaticanus i Ephraemi Rescriptus.

[4] Osim njihovog učenja o Isusu, verovanja prve Crkve bila su veoma slična verovanjima iz judaizma. I hrišćani iz judaizma i hrišćani iz neznaboštva nastavili su da održavaju bogosluženja u Subotu u sinagogama slušajući objašnjenja Staroga zaveta (Dela 13,42-44; 15,13.14. 21). Cepanje zavese u Hramu označilo je da su obredi dobili ispunjenje u slici. Poslanica Jevrejima ima za cilj da skrene misli hrišćana sa seni na stvarnost slike koja leži u osnovi: na Isusovu smrt pomirenja, Njegovu svešteničku službu na Nebu i Njegovu milost koja spasava. Novozavetno vremensko razdoblje je bilo prelazno doba pa iako su apostoli ponekad učestvovali u starozavetnim obredima, odluka prvog Jerusalimskog sabora pokazuje da oni nisu zapažali nikakvu spasavajuću vrednost u njima.

[5] Charles E. Bradford, „What the Church Means to Me”, Adventist Review, Nov. 20.1986. p.15.

[6] Vidi: SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 5, p.432.

[7] Vidi: SDA Bible Commentary, rev. ed., vol. 6, p.26.38.

[8] White, Testimonies, vol. 5, p.618.

[9] Diakonos  može biti i muškog i ženskog roda, stoga se rod u ovom slučaju određuje kontekstom. Pošto je Fiva koja je „naša sestra” takođe  diakonos , ova reč je ženskog roda iako je napisana kao imenica muškog roda.

[10] „Đakonica”, SDA Bible Dictionary, rev. ed., p. 277. U novozavetno doba izraz  diakonos  ima široko značenje. „Još uvek se upotrebljavao da opiše sve one koji su služili u crkvi u bilo kom zvanju. Pavle iako apostol, često je i sebe opisivao (vidi: 1. Korinćanima 3,5; 2. Korinćanima 3,6; 6,4; 11,23; Efescima 3,7; Kološanima 1,23) i Timotija… (vidi: 1. Timotiju 4,6) kao  diakonoi  (množina od  diakonos )” (SDA Bible Commentary, rev. ed., vol.7, p.300). U ovim slučajevima to se prevodilo kao „sluga” umesto „đakon”.